Srpska „Parada“ i Krim zaliven ruskom krvlju …

„Neka priča ko šta hoće. Krim je zaliven ruskom krvlju“

Ovako je, između ostalog, ruski reditelj Nikita Sergejevič Mihalkov najavio svetsku premijeru najnovijeg filma „Sunčanica“ predviđenu za petak, 3. oktobra u beogradskom Sava Centru.

Scenario filma urađen je prema istoimenom romanu nobelovca Ivana Bunjina, dok je glavnu mušku ulogu Mihalkov poverio srpskom glumcu Milošu Bikoviću. Posle Beograda, Krim će biti sledeća destinacija projekcije filma koji će, sve su prilike, (opet) podeliti kinematografski svet u mnogome isprepletan političkim uticajima. Radnja filma smeštena je u dvadesete godine prošlog veka na poluostrvu Krim. Rat je završen, i ovog izvanrednog ruskog reditelja ne interesuju razlozi koji su doveli do njega. Naprotiv! Kao i uvek, Mihalkov se bavi esencijalnim pitanjem: Kako je ovo moglo da se desi?

„U ovom filmu Bela armija se povlači, i na poslednjoj obali oni razmišljaju, kada već nema pucnjave, više niko nikoga ne ubija, ne masakrira, ne urezuje zvezde u telo. Samo postoji pitanje „kako se sve, ovo desilo? Zašto se desilo, koji su uzroci? To je glavno filozofsko pitanje filma“[i], otkriva ruski oskarovac u pretpremijernom razgovoru za srpsku nacionalnu televiziju.

I, verovatno će vam biti pomalo neuobičajeno zašto je pero ovog autora skrenulo u potpuno drugu dimenziju, kakva je kinematografija. Dozvolićete taj skok u stranu, tek kad postane jasno da je upravo to ta perspektiva sagledavanja jednog vremena za koje se tako trudimo da zabeležimo, razumemo i ostavimo trag onima posle nas kako bi znali koje stranputice da prepoznaju i izbegnu na vreme.

Ipak, iz perspektive analitičara, Mihalkovu se nedvosmisleno mora priznati duboko višeslojno pronicanje i u najtananije niti ljudske prirode. Otuda filozofska promišljanja, hrišćanska neraskidiva veza s božanskim i onim drugim polom dijalektike svih (ne)mogućih istorijskih prekretnica… lomova… uspona. Jednom rečju, nepodnošljivog ponavljanja jednog te istog pada: Sloma božanskog dela prirode čoveka i njegov pad u onaj najtamniji kutak ega iz koga izviru zverstva potamnelog uma… zaboravljenog srca, ili Boga.

„U drugom delu „Varljivog sunca“ mi vidimo sam rat i pokušavamo da otkrijemo gde je Bog u ratu. Zašto se dešava da osam ljudi ide šumom, jedan zastane da se olakša i on jedini preživi a preostalih sedam u trenutku pogine ili obrnuto, samo on pogine a oni ne…Pokušavamo da saznamo otkud ta kob… Šta se nevidljivo dešava…“[ii] objašnjava Mihalkov, pokušavajući da od lepljivog masmedijskog hipnotičkog sna otrgne, nekada misleće a sada zombirane ljude.

Podsećanja bitnog radi: Srpska filmska publika ovog izvanrednog ruskog stvaraoca, pamti po „Varljivom suncu“ i „Sibirskom berberinu“. Međutim, Nikita Sergejevič pre nego je postao režiserom bavio se glumom. „Šetajući kroz Moskvu“ bio je debi mladog moskovskog glumca i ruska publika ga prepoznaje upravo po prvencu. Pre svog prvog režiserskog poduhvata, Mihalkov je glumio u više od dvadeset filmova. Film „Robinja ljubavi“ iz 1976 otvara mu vrata svetske kinematografije. Za „Urga“ iz 1992, dobio je Zlatnog lava u Veneciji i nominovan za Oskara u kategoriji „najbolji strani film“, koga ipak dobija dve godine kasnije za „Varljivo sunce“. Ovaj film je dobio i „Gran pri“ na kanskom festivalu.

Tako su osamdesete i devedesete za ovog ruskog umetnika bile plodonosne u smislu međunarodnih nagrada, koje su, nekako, već izostale u periodu kada je Nikita Sergejevič počeo da se bavi oživljavanjem ruske kinematografije: postaje predsednikom udruženja filmskih stvaralaca Rusije, obnavlja snagom novoustanovljene nagrade Zlatni Orao moskovski filmski festival za dostignuća u domaćoj, ruskoj kinematografiji i nedvosmisleno radi na reanimaciji i izgradnji istorijskog kontinuiteta duha ruskog naroda pod opsadom korporativnih jurišnika:

„Bile su potrebne samo 23 godine da bi se podigla pokoljenja koja nemaju predstavu o tome da su Rusija i Ukrajina bile jedna zemlja, da su njihovi očevi i dedovi ratovali i ginuli jedan uz drugog, da je Bandera bio fašista, da su u Galiciji streljali ljude, itd. Odraslo je pokoljenje kojem se to više ne može objasniti i koje je za Rusiju izgubljeno. U stvari, bojim se da je ta generacija izgubljena i za svet i za Evropu jer za samu Evropu nema nikakvog smisla i logike da pod svoje okrilje prima ljude koji njoj streme ali mrze druge ljude sa kojima Evropa sarađuje, trguje i neguje odnose. Mislim da je neverovatna, ogromna šteta nanesena Ukrajini i u velikoj meri krivim za to Rusiju jer je na podizanje takve generacije reagovala „nema veze, to je Ukrajina, biće sve u redu, nije strašno…Sešćemo, pojesti slaninice, popiti ukrajinske Gorilke i sve ćemo rešiti“. E, pa nećemo rešiti“[iii] izričit je Nikita Sergejevič!

Upravo zbog svog definisanog i jasnog odnosa prema stvarnosti, Mihalkov je sve manje „rado viđen“ učesnik na zapadnim filmskim festivalima. Za kandidaturu „Sunčanice“ za učešće na venecijanskom festivalu, ruski oskarovac nije dobio čak ni odgovor!

Tipično, zar ne?

Uostalom kada neko viče istinom s Istoka na buđenje, takav apel savseti na Zapadu je prognan. To znamo i iz sopstvenog iskustva. I zato prethodno nije samo istina o slomu Ukrajine. To je, upravo, definicija svih naših ljudskih poraza koji su odredili sudbine ne samo mladih generacija, već naroda i država. Tužno je slušati „poručene“ video klipove poput „Nikogda mы ne budem bratьяmi“[iv] podjednako kako su nama bile mučne skoro iste reči izlivane u nekim stranim i dalekim kuhinjama novog korporativnog poretka stvari u svetu. Setimo se kako je samo sve počelo, na jednoj fudbalskoj utakmici na Maksimiru u Zagrebu, a onda se prelilo na muziku, film…zavuklo u cevi naoružanja uglavnom strane proizvodnje i zarilo duboko u zemlju natopljenu krvlju nedužno postradalih u bratoubilačkim ratovima.

I zato je Mihalkov u pravu. Tolike smo generacije izgubili kasno reagujući jer smo potcenili zlo a ono stalno vreba i udara na najbolnija mesta. Tako je i ruski odgovor BRATЬЯM![v]na pesmu„Nikogda mы ne budem bratьяmi“ stigao kasno. Podjednako kako smo i mi okasnili, a posle smo se pravdali: zateklo nas je. Dobro, sudbina žrtve (nesvesne kakvo joj se zlo sprema) u nekom momentu i jeste takva.

Međutim, da li nas danas to opravdava…

Lustracija bez potpisa: Da je sve prethodno i apsolutno tačno potvrđuje svaki dan vremena čiji smo savremenici i kada bismo se kao hroničari vremena (tek primera radi) odlučili da metodološki analizom sadržaja medija u Srbiji istražimo neku od devastirajućih društvenih promena, na šta bismo danas naišli? Uglavnom na politički marketing, propagandizam i populizam, s jedne strane. Ona druga govori o sadržijima upodobljenim da naciju zabavi i zombira vrlo jeftinim često i opskurnim sadržajima.

Ali da prevedemo ovaj sociološki pokušaj potpunog pojednostavljenja duha trenutka o kome pišemo na samo jedan dan. To je onaj dan kada je Beograd osvanuo pod opsadom koju je držalo oko 6 800 policajaca da bi nekoliko stotina pripadnika gej zajednice prošetalo gradom. Srbiju je to u novčanom iznosu koštalo oko milion evra[vi] u sociološkom i političkom mnogo više. Jer dok su zvanični mediji brujali da je Beograd „siguran grad“ koji je poslao poruku svetu (čitaj: Briselu) da demokratija stanuje u Srbiji (?!) i da svako ima pravo da izrazi svoj stav (?!), onaj nezvanični ali većinski deo gladne i osramoćene Srbije dobro je sračunao na šta bi tih milion evra moglo da se utroši. Tako je moglo da se za iste pare sagradi oko 40 kuća ljudima koji su samo u majskim poplavama izgubili sve. Za te iste ljude Brisel kao i drugi (pro)zapadni donatori, nisu dali niti jedan CENT, kako se javnosti skoro požalio šef kancelarije za pomoć poplavljenim područjima Marko Blagojević.[vii] Ili od obećanih „aviona i kamiona“ dobili smo, prema rečima Blagojevića upravo to: „Svi oni avioni i kamioni su za sada jedino avioni i kamioni.“[viii] Ali je Prajda moralo biti, kao da je Srbiji od ponosa ostao još samo Prajd!

Bez suvišnih pitanja – Tako i bi! Uostalom, da li ima ko da ih postavi u uticajnom medijskom prostoru. Jedna po jedna emisija nestaje pod obrazloženjima „novih programskih šema“ koje su na male ekrane dovele rijalitije, sapunice, jeftine sadržaje za „uveseljavanje“ širokih narodnih masa. Kao u starom Rimu „Hleba i igara“, tako je Srbija uletela u svoj Koloseum izložena (pro)zapadnim lavovima uvek žednim krvi i predstava nebili osvojili aplauze mase. I sve je dozvoljeno-osim pitanja… poput ko vas je ovlastio da u periodu „štednje“ i užasne egzistencijalne krize milion evra utrošite na nalog iz Brisela. Na manjinu koja, a opsada Beograda je to i pokazala, teroriše godinama unazad većinsku Srbiju.

Koliko je samo pedijatrijskih odeljenja moglo da se unapredi… dece da se pošalje na lečenja ili školovanja… Samo u jednom danu oslikala se aktualna zvanična Srbija bez opozicije društvenoekonomskoj destrukciji; demokratskoj pod opsadom i bez jedne reči kritike koja bi (možda) dovela do otrežnjenja.

To možda još uvek leži sakriveno u oponentima briselsko-vašingtonskog rasturanja države i društva. Kažemo možda, jer ta i takva opozicija ma kako je u poslednje vrema nazivali: desnicom(građanskom ili ultra), suverenistima, evroskepticima…još je isuviše daleko od konkretnog političkog aktivizma: rascepkana i razjedinjena apetitima na po koje parče lične interpretacije srpskog nacionalnog interesa ali u okviru postojećeg sistema raspodele vlasti. Toliko ličnog da je međusobno tako rovovski ukopana dezavuišući upravo onu generaciju s početka koja se rađala tokom građanskih ratova a koju smo izgubili nakon svega. Pitamo se: šta je veće zlo? I kako je moguće, da iako znamo jasno razliku uvek biramo ono drugo pravdajući se posle: izabrali smo manje zlo. Kao da ono takvo postoji!

Onda ne treba da čudi kada u jednom danu: devojka skoči sa osmog sprata u sred bela dana, a da užasan prizor ne omete u ručku ili inspiriše na smeh i slikanje telefonom[ix]; vozač upuca pred očima svoje porodice drugog vozača u srce i to zbog manjeg saobraćajnog udesa[x]; eksplodira autobomba u sred Novog Sada ispred stambene zgrade u osam sati ujutro kada roditelji inače vode decu u škole…
Ne treba da čudi jer se u kontinuitetu bira „manje“ zlo i to su sva njegova ili naša lica…

I zato se, ovaj put autor opredelio za Nikitu Sergejeviča. Upravo on i njegovo delo govori o svima nama, onakvima kakvim jesom a kakvi smo mogli da budemo:
„To je oduvek bila borba. Borba Boga sa đavolom. Mislim da će proces rušenja vere otrezniti ljude kada dođu do kraja puta i više ne budu imali kuda. Zombiranje ljudi je već došlo do takvog stepena da ljudi ne shvataju da već lete, padaju, misle da je to san dok se ne razbiju o stene na dnu. I pokušava se da se taj slatki san ne prekine i da ljudi ne shvate šta se sa njima dešava. O tome je uostalom i naš film. Njegovi junaci su se suviše kasno zapitali kako se to desilo. Trebalo je to pitanje postaviti ranije“[xi]zaključuje Mihalkov.

Kao što ne postoji manje ili veće zlo, tako i nema opravdanja za sve nas već podjednake krivice. Dozvolili smo da najtamniji uglovi ega nahrane sve naše sujete, uspore razvoje, rasture planove i sahrane šansu za bolju budućnost.
Stoga, lepota koja će spasiti svet ne pripada nama, već nekom ehu u budućnosti koji sada i ne naziremo.

Bogu hvala na tome!

Inače bi ga silinom svog (uvek sebičnog) ega (ili tog „manjeg“ zla) već uništili…

__________________________________________________

[i] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/1708954/Intervju%3A+Nikita+Mihalkov.html

[ii] isto

[iii] isto

[iv] https://www.youtube.com/watch?v=jj1MTTArzPI

[v] http://youtu.be/llbEj9tXKfg

[vi] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:512415-Gej-parada-nas-kostala-milion-evra

[vii] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=09&dd=08&nav_id=897162

[viii] http://www.tanjug.rs/novosti/146092/blagojevic–od-donacija-za-sada-uglavnom-kamioni-i-avioni.htm

[ix] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:512659-Devojka-skocila-sa-zgrade-u-Nusicevoj-pala-u-bastu-kafica

[x] http://www.dnevno.rs/vesti/crna-hronika/142540-stravican-zlocin-vozac-pucao-drugom-vozacu-u-srce-posle-udesa.html

[xi] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/1708954/Intervju%3A+Nikita+Mihalkov.html

Izvor: Fond Strateške Kulture