Srpske patriote na meti stranih obaveštajaca

Tajnu diplomatsku komunikaciju između država pored ostalog karakteriše ustanovljavanje preciznog činjeničnog stanja o protivničkom taboru, odnosno profilisanje kadrovskih kapaciteta skraćeno nazvano “ko je ko“. Zapravo, države obavezno nastoje da personalno identifikuju status pojedinaca u hijerarhijskoj lestvici “protivnika“. Prvenstveni cilj svakako jeste ustanoviti pojedinačnu moć i politički uticaj, ali, ništa manje pažnje nije posvećeno i prikupljanju karakternih i profesionalnih osobina i životnih navika. Ovakve aktivnosti su motivisane sa najmanje dva konstantna cilja: 1.) ustanovljavanje mogućnosti za pridobijanje – vrbovanje u korist svojih agresorskih ciljeva; i 2) za diskreditaciju ali i za eventualno fizičko uklanjanje u slučaju procene da dotična osoba beskompromisno štiti nacionalne interese matične države i da je takvu osobu nemoguće pridobiti – vrbovati.

Pomenuti zadatak je u isključivoj nadležnosti obaveštajnih službi zainteresovanih država (agresora), koje za tu svrhu ulažu ogromne napore. Primenom raznovrsnih kombinovanih tajnih i javnih metoda, obaveštajne službe nastoje da izrade obaveštajnu studiju o protivničkoj državi u okviru koje važan sadržaj predstavlja poglavlje “profila ličnosti“ najviših fukncionera, kolokvijalno zvano “ko je ko“.

Dostupna saznanja o srpskom nacionalnom biću ukazuju i upozoravaju na to da su srpske patriote nezavisno od državnog i društvenog uređenja bile i jesu konstantno na nišanu obaveštajnih službi država koje su imale/imaju osvajačko-porobljivačke namere i planove prema srpskim državama. Nažalost, danas kada se javnost Srbije praktično svakodnevno omamljuje hvalospevima o lagodnom međunarodnom položaju države, mnoge činjenice iz obaveštajno-subverzivne sfere argumentovano demantuju optimalnost takvog međunarodnog statusa. U vezi sa navedenim dovoljno je povezati dva perioda – jedan iz naše bliže prošlosti i drugi, aktuelni. U Kraljevini Jugoslaviji, koja je bila sveobuhvatno napadana do konačnog uništenja (smatrana je Velikom Srbijom) od strane obaveštajnih službi većine zapadnih država tog perioda, uključujući i susede, specifičan je primer takozvanog spiska “4000“, odnosno Knjige poternica za Jugoslaviju. Krajem marta 1941. godine, u Celovec (Klagenfurt – Austrija) je stigao vrhovni komandant SS trupa Hajnrih Himler. Naizgled miran čovečuljak sa urednnim brčićima, ući će u istoriju kao jedan od najvećih zlikovaca. Dolazak Himlera na jugoslovensku granicu bio je strogo namenski.

Naime, prilikom agresije na svaku zemlju, Gestapo bi fomirao “Komande za likvidaciju“ – Einsatzkommando – Einsatzgruppe, a svaka armija bi dobila grupu jačine 1000 pripadnika SS, Gestapoa i Kriminalističke policije (SS, Gestapo, Krimpo). Himler je u razgovorima sa komandatom Einsatzkommando i komandantima grupa dao naređenje da se mora postupiti “brzo i nemilosrdno“, čime bi se sprečilo da pobegnu “utvrđeni“. Utvrđeni su zapravo bili najnepokolebljivije patriote (četiri hiljade osoba), uredno popisani i evidentirani u posebno izrađenoj studiji kodnog naziva “Spisak 4000 – Knjiga poternica za Jugoslaviju“, koju je izradio Rajnhard Hajdrih, šef SD – Sicherheitsdienst (SD – obaveštajna služba SS) sa saradnicima. Na tom spisku su pored najviših državnih i vojnih rukovodilaca (predsednik vlade, načelnik Generalštaba, ministri) bili i tadašnji Patrijarh srpski Gavrilo Dožić i akademik Mihajlo Konstantinović, nosilac Albanske spomenice, kasniji tvorac ustava FNRJ. Svi oni su bili predviđeni za hapšenje u roku od 72 sata, nakon čega bi bili izvedeni pred “sud“ Gestapoa, odnosno streljani.

U aktuelnom trenutku, zasuti smo konstantnim izjavama vajnih bezbednosnih i političkih “analitičara“ koji ultimativno poručuju da “Srbija neminovno mora da odredi na koju će stranu- EU ili Moskva.“ Ako se to uopšte može nazvati izborom, žrtva treba da izabere da li će sa sopstvenim dželatom – EU, ili sa onima koji su uvek, naravno i sada, uz nju – Moskvom. Da bi valjano razumeli aktuelno stanje, zašto su srpske patriote ponovo na nišanu obaveštajnih službi, kao osnovni orijentir treba imati u vidu koje države su otvoreno i direktno protiv teritorijalnog integriteta i opstanka Republike Srbije. Reč je o zemljama koje su priznale lažnu državu “Kosovo“ i ulažu ogromne napore da identifikuju srpske patriote u svim sferama društvenog života, a posebno u političkoj eliti, odnosno u sistemu političke vlasti Srbije. Tako identifikovane registruju, i profilišu, praveći spiskove za politički, a u datim okolnostima i fizički odstrel.

Za razliku od prošlosti, kada su obaveštajne službe to radile tajnim metodama, danas se pored tog modela, ovaj zadatak izvršava i javno – posredstvom nevladinih organizacija koje stvaraju i finansiraju u Srbiji (i Republici Srpskoj). Karakterističan najsvežiji primer je “spisak za odstrel“ srpskih patriota koji je u obliku studije službenog naziva ‘‘Jačanje ruske meke moći u Srbiji – ciljevi, instrumenti i efekti“ autora Jelene Milić, direktorke “nevladine organizacije“ Centar za evroatlantske studije (CEAS) iz Beograda predstavljen maja meseca 2016. godine. Milić je objavila spisak od 105 pokreta, organizacija i istaknutih pojedinaca u srpskim zemljama. Prema navodima studije, uloga navedenih je da uz minimalna ulaganja uključenim zemljama, Rusija bude predstavljena kao stariji brat Srbije. Podsećanja radi, ovo nije prvi crni spisak za odstrel zapadne nevladine agnture. Helsinški odbor za ljudska prava, koji vodi Sonja Biserko (čiji su članovi porodice aktivno učestvovali u terorističkim akcijama hrvatskih ustaša tokom razbijanja Jugoslavije) je još pre nekoliko godina objavio spisak “nepodobnih Srba koji ometaju evroatlanstke integracije“. Na tom spisku, kao i pre sedamdeset godina na SS nacističkim spiskovima, ponovo su se našli istaknuti pojedinci, patriote, akademici, i naravno, Patrijarh srpski i celokupna SPC.

Septembra meseca 2016, Vašington post potkrepljuje studiju CEAS-a targetiranjem centralnih ruskih informativnih kuća Raša Tudej i Sputnjik, kao prenosilaca sistemskih poruka o bratstvu Rusa i Srba. Da li ikome razumnom ima potrebe medijski argumentovati bratstvo dva naroda? Još jedna od podmuklih besmislica zapadnih službi i njihovih podanika sa ovih prostora. Samo zlonamerni ili nedovoljno upućeni mogu da poveruju u “slučajnost“ istorijskog ponavljanja “spiskova utvrđenih“. Evidentno je da geopolitički položaj i neutralnost Republike Srbije i Republike Srpske provocira vanbalkanske centre moći i njihove evropske pomagače da konstantno opseriraju časne i istrajne pripadnike srpskog naroda. Ciljevi se već duže od stoleća ne menjaju – omalovažavanje, diskredtitovanje, zastrašivanje, ucenjivanje, odnosno – eliminisanje mogućnosti zaštite nacionalnih interesa Srbije. Vrlo često, za tu svrhu, i fizičko uklanjanje. Najupečatljiviji primer navedenog jeste, nakon oktobarskog puča 2000. godine, izvedena otmica predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je utamničen, i na kraju ubijen u Hagu (u najmanju ruku ubijen nelečenjem).

Međutim, brojnost i upornost časnih Srba koja je svakim danom sve prisutnija, kao i njihova nepokolebljivost i istrajnost u zaštiti sopstvene otadžbine, zadaje velike probleme agresorskim službama i njihovim slugama u Srbiji, Srpskoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Rađaju se nove generacije, nanovo odlučne da beskompromisno brane svoje. Najbolji dokaz navedenog jeste upravo starosna struktura zloglasnog spiska CEAS-a.

Izvor: Fond Strateške Kulture