Српски фактор у хрватским изборима

Хрватску у недељу, петог јула, очекују нови парламентарни избори. За разлику од Србије, где се исход резултата избора које је део опозиције бојкотовао дао предвидети, у Хрватској се очекује никад неизвесније изборно надметање. Хрватска је данас у значајној мери политички поларизована између левице и деснице, о чему сведочи и чињеница да је извршна власт у овом тренутку подељена између председника Зорана Милановића из леве Социјалдемократске партије Хрватске (СДП) и десне владе предвођене Андрејем Пленковићем из Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).

Релевантна истраживања хрватског јавног мњења говоре да ће релативни победник на изборима бити левичарска коалиција „Рестарт“ предвођена СДП-ом, али да ће владу ипак формирати три десне партије – ХДЗ, коалиција Мост Боже Петрова и Домовински покрет Мирослава Шкора. У последњих неколико година хрватска политичка сцена је у значајној мери усложњена и фрагментисана, те се већ сада може говорити о краху вишегодишњег бипартизма, односно смењивања ХДЗ-а и СДП-а на власти. За разлику од парламентарних избора у Србији 21. јуна које је хрватска јавност помно пратила, у Србији се не посвећује довољна пажња изборном процесу у суседној земљи са којом, поред 259 километара дуге границе, Србија дели и бурну и оптерећујћу прошлост, али и многа отворена питања.

Србија и Срби су, као и много пута до сада, били незаобилазна тема предизборних кампања и сучељавања у Хрватској. Упркос бројним проблемима са којима се Хрватска у овом тренутку суочава, попут глобалне кризе изазване пандемијом коронавируса која се не смирује у нашем региону, песимистичких прогноза о туристичкој сезони (туризам чини петину прихода Хрватске), очекиваног пада БДП-а, стопе незапослености од 20 одсто и задужености Хрватске од око 90 одсто њеног БДП-а, нашло се места и за „српске теме“.

Док се у Србији практично ниједна релевантна политичка партија у предизборној кампањи није бавила темама везаним за државу Хрватску (чак се и Српска радикална странка дистанцирала од своје реторике о повратку Крајине у српске руке), хрватске партије и политичари су и уочи ових избора посветили пуну пажњу како Србији, тако и Србима у Хрватској, којих је у тој земљи тек нешто више од 185.000, односно 4,36 одстп од укупне популације. Традиција предизборне србофобије, која није нарушена ни у прошлогодишњем сучељавању Колинде Грабар-Китаровић и Зорана Милановића у другом кругу председничких избора, настављена је и овог пута.

Сходно томе, указаћемо на неколико примера употребе Срба и Србије у предизборне сврхе, али ћемо се осврнути и на то шта су неки од најпознатијих кандидата на изборима рекли о нашем народу и нашој држави.

СРПСКИ ТАС НА ВАГИ

У Хрватском сабору осам саборских места предвиђено je за националне мањине, од чега три за представнике Срба. Као и годинама уназад, Србе ће након избора у Хрватском сабору и овог пута највероватније представљати Самостална демократска српска странка (СДСС) предвођена Милорадом Пуповцем. С обзиром да ће формирање будуће владе бити неизвесније него икада, јасно је да ће српски саборски заступници бити важан тас на постизборној ваги. Пуповац је до сада неретко давао подршку ХДЗ-овим владама, али овај пут би ствари могле бити битно другачије.

ХДЗ неће моћи формирати владу без ултрадесничарског Домовинског покрета Мирослава Шкора, а Пуповац је унапред најавио да таквој коалицији не може дати подршку. То је било довољно да се настави „лов на вештицу Пуповца“, дежурног кривца за све проблеме Хрватске, човека кога су хрватски ултрадесничари (којих није мало, напротив) одавно означили као великосрпског агресора, владара из сенке, лажова и преваранта. Овога пута хрватски десничари потенцирају фразу да је Пуповац „етнобизнисмен“ који се крије иза гласова српске мањине, предлажући чак Србима да би за њих било најбоље да његовој странци уопште ни не дају гласове. СДСС је на то одговорила провокативним спотом „Пупи је крив за све“ у коме се Пуповац описује као четник, удбаш, мрзитељ свега хрватског, организатор другог таласа коронавируса у Хрватској и сарадник Била Гејтса у плану да се сви Хрвати чипују. Иако шаљив, спот заправо представља сурову реалност у којој Пуповац, али и други српски политички представници у Хрватској живе годинама.

Најављена могућност пружања Пуповчеве подршке новој влади Давора Бернардића, чија би окосница била СДП, послужила је као додатно погонско гориво за нападе нa СДСС и њеног лидера. Пуповца и СДСС традиционално су и овога пута напали хрватски крајњи десничари, махом окупљени око Домовинског покрета. Тако је Мирослав Шкоро, прослављени хрватски певач и челник овог покрета оптужио Пуповца да је експозитура Александра Вучића преко које он управља процесима у Хрватској, жигошући га као „чистог етнобизнисмена“, али и „жетончића“ који служи онима који су против хрватских националних интереса.

Нино Распудић, независни кандидат коалиције Мост и хрватска интелектуална и медијска звезда у успону, напао је Пуповчев предизборни спот и проказао Пуповца као човека који није хтео да реагује на изјаву српског председника Вучића да је „Хитлер хтео свет без Јевреја, а Хрватска хтела Хрватску без Срба“, коју, очигледно, Распудић види као нетачну. Истовремено, Распудић је Пуповца означио као „доживотног рентијера српске патње у „хитлеровској“ Хрватској“.

ОТПОР ПЛЕНКОВИЋУ

Током предизборне кампање у Хрватској су се поново десили инциденти инспирисани мржњом према Србима – од срамне поруке навијача Динама из Загреба упућене српским женама и деци, преко графита са обешеним људима на дрвету са натписом „српско породично стабло“ који је освануо у Загребу, до графита у Загребу на коме је поручено да ће Србима бити поломљени сви прсти, а не само три. ХДЗ-ов премијер Андреј Пленковић и министар унутрашњих послова Давор Божиновић поручили су да „такви поступци немају место у јавности“ и да ће „полиција истражити сваки позив на насиље“, вешто избегавајући да кажу да је реч о позивима на насиље јасно усмереним према српском народу, а вероватно плашећи се да не „увреде“ крајње десно крило својих бирача. Пленковић је у протеклих неколико година покушао да ХДЗ реформише у правцу „модерне конзервативне“ партије лишене шовинизма, али је наишао на жесток отпор десничара унутар и ван те партије.

Домовински покрет ипак предњачи са кандидатима на изборним листама који су доказани србофоби. То су, пре свих, Златко Хасанбеговић и Ружа Томашић. Томашићева је поручила да Србија мора признати да је извршила агресију на Хрватску ‘90-их уколико жели да добије хрватско зелено светло у процесу приступања у ЕУ. Да подсетимо, реч је о жени која је пре пар година поручила властима у Србији да „моле Бога да ми не почистимо своје двориште, јер ако ми почнемо чистити своје двориште, имаће они још јако пуно Срба из Хрватске који ће морати да иду у Србију“.

О Златку Хасанбеговићу, отвореном симпатизеру усташког режима у тзв. Независној Држави Хрватској 1940-их, не треба трошити много речи. Чињеница да је он, као неко ко је 1996. године у часопису Независна држава Хрватска хвалио „усташке хероје“, био својевремено министар културе Хрватске, довољно говори у прилог чињеници да је Хрватској још увек неопходна деусташизација, пре свега за њихово добро. Иако је осудио већ поменуте графите и транспаренте, Хасанбеговић је истакао да у њима не види елементе антисрпства, те да у претњама силовања српских жена и деце он пре свега као проблем види педофилију.

Новајлија на листи Домовинског покрета је градоначелник Вуковара Иван Пенава, који је упамћен по насилним протестима против употребе ћириличких табли у том граду 2013. године, иако у њему живи 34 одсто Срба. Овога пута, Пенава се придружио десничарској свити са поруком да је било каква коалиција са Пуповцем и СДСС-ом неприхватљива. Овде је згодно поменути да је питање увођења двојезичних табли у Вуковару и даље актуелно, те да је хрватски премијер Андрија Пленковић суптилно изразио наду да ће наредни попис 2021. године показати да Срби чине мање од трећине становништва и да ће тиме читав случај бити закључен.

Дакле, он види депопулацију Срба као решење овог проблема, а не мере Владе Хрватске које би биле у складу са највишим европским стандардима. Из Домовинског покрета, који озбиљно претендује на учешће у власти (анекте говоре да ће освојити минимум 15 одсто гласова), поручили су да ће променити изборни закон – наводно да би се изборна воља грађана реалније осликавала, а суштински из жеље да се отежа избор Срба на свим наредним изборима.

ШАМПИОН АНТИСРПСТВА

Шампионска титула у антисрпској реторици током предизборне кампање ипак припада Анти Пркачину, кандидату Домовинског покрета у седмој изборној јединици (јужни део Града Загреба и околина) и некадашњем генералу Хрватских одбрамбених снага (ХОС) током ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини 1990-их. Реч је о човеку који је са својим јединицама био присутан у Дервенти и Босанском Броду током ратне 1992. године, као и у селу Сијековац, у коме је 26. марта 1992. године почињен први масакр над српским становништвом у Босни и Херцеговини.

Пркачин је отворени усташа, који се поноси својим породичним усташким педигреом, те који се током рата залагао за правашку стратегију Доброслава Параге о јединству Хрватске и Босне и Херцеговине, односно за ставарање тзв. Независне Државе Хрватске „од Сутле до Дрине“. Отворено се залаже за реинтерпретацију историје НДХ и усташког поздрава „За дом спремни!“, благонаклоно се односи према лику и делу Анте Павелића, а број српских жртава у злогласном логору Јасеновац сматра преувеличаним и делом антихрватске агенде дириговане из Београда.

Српско „свето тројство“ – државу, војску и цркву назвао је великом историјском лажи, а одбијање свештеника СПЦ да служе помен погинулим хрватским борцима православне вере окарактерисао је као „сатанско“. Отворено се залаже за јачање непризнате тзв. Хрватске православне цркве, коју види као легитимну наследницу оне која је постојала у време Павелићеве Хрватске. Анте Пркачин је пријатељ са Мирашом Дедеићем, поглаваром непризнате тзв. Црногорске православне цркве, коју сматра једном од вековних жртава великосрпске агресије. Црну Гору посматра као историјску „Црвену Хрватску“, а Србе у Црној Гори као „мале и шугаве“ окупаторе на том простору још из доба Немањића.

Занимљиво је и то да је Пркачин у популарној политичкој емисији „Бујица“ на опаску водитеља да се у јавности спекулише о његовом српском пореклу одговорио да он зна да има порекло од Николића из Пљеваља, али да су они били Црвени Хрвати који су под притиском православне немањићке државе морали да се одселе са тог простора. У предизборном надметању са кандидатом ХДЗ-а Ивом Лучићем у емисији „Н1 Пресинг“ Пркачин се дотакао и, веровали или не, теме наводних расних закона у Карађорђевој Србији 1804. године. За Пуповца је изјавио да је штетан за интересе Срба у Хрватској и да због њега нормални Хрвати Србе посматрају као проблем за који су мислили да је решен.

За Србе у Хрватској и државу Србију намеће се логично питање – каква је перспектива добросуседских односа о којима се толико прича уколико се у новој влади Хрватске нађу особе попут Пркачина и осталих? Хрватска је већ више пута показала спремност да блокира стицање пуноправног чланства Србије у Европској унији уколико Србија не испуни одређене услове. То се, пре свега, односи на 11.000 хектара „спорног“ земљишта дуж Дунава, расветљавање судбине несталих у рату ‘90-их, обезбеђивање гарантованих места у Народној скупштини Србије за представнике хрватске мањине (којих је укупно 57.900 или 0,81 одсто становништва), поделу имовине СФРЈ, али и на то да Загреб оспорава право Београда да суди за ратне злочине почињене на територији целе бивше заједничке државе. У том смислу, од нове хрватске десничарске владе која је на помолу, а у којој ће Мирослав Шкоро и Домовински покрет очигледно имати важно место, може се очекивати појачана антисрпска реторика и погоршање ионако лоших односа између Хрватске и Србије.

---

Извор: Нови Стандард