Srpski izbori i novi nacizam

Tokom holokausta nacisti su praktikovali jednu posebno mračnu prevaru, kakva je jevrejske žrtve genocida jednim delom pretvarala u „saučesnike“ zločina. Manje-više svi znamo kako su nacisti prevarno navodili Jevreje u gasne komore ubeđujući ih da idu na kupanje. Za tu priliku angažovani su orkestri sastavljeni od zatočenih Jevreja, kao i špaliri drugih sužnjeva koji su uz blagonaklono smeškanje usmeravali žrtve ka „kupatilu“. Civilizacijski prosto boli svest o tome kako su žrtve na izvestan način čak srećne ulazile u gubilišta, srećne zbog nade da će kupanjem sa sebe skinuti prljavštinu, jad i bol. Nakon pomora, „ceremonijalni izvođači“ bili su zaduženi za onaj fizički napor uklanjanja leševa. Jevrejski zatočenici angažovani za realizaciju ove monstruozne prevare uglavnom su znali u čemu (sa)učestvuju, no ključno pitanje jeste: šta su mogli promeniti? Pojedinačno, pa čak i kolektivno, apsolutno ništa!

Međutim, kako kažu: iskustvo nije ono šta vam se dogodilo, nego na koji način tako stečeno znanje primenite na buduće slične situacije. Jevreji su naučili „lekciju“ i odmah poratno stvorili državu Izrael, te ubrzo istu pretvorili u svojevrsnog reprezenta jevrejske oružane moći. Konkretno, celom svetu jasno je poručeno da Jevreji ubuduće neće u nepreglednim kolonama „srećni“ odlaziti u vlastito uništenje, nego da će se još kako boriti za opstanak.

Ovo sam morao ispričati kako bih slikovito dočarao vlastiti utisak povodom poslednjih izbora u Srbiji. Bilo mi je mučno posmatrati kako Srbi sa srećom ili ushićenjem u kolonama čekaju priliku za (pre)dugo im uskraćeno „kupanje“. Kako naš narod voli pompu, tako je za ovu priliku angažovan veliki simfonijski orkestar sa Aleksandrom Vučićem kao dirigentom. Oko kolone poređane su brojne proevropske političke „snage“ sa zadatkom da se blagonaklono smeškaju žrtvama-biračima i obmanjuju ih da će im predstojeće „pročišćenje“  doneti željenu radost. Svi angažovani akteri ove „ceremonije“ odlično znaju da se na krovu „kupatila“ nalaze „evropski gospodari“, koji će u konačnici odlučiti da li će žrtve politi ledenom vodom ili otrovom.

Možda će neko pogrešno pomisliti da postoji sličnost između naših i jevrejskih aktera „ceremonija“. Naprosto nije tako. Jevrejski „muzičari“ su na ovakva ponašanja silom terani, i u potpunosti su delili sudbinu svih ostalih žrtava, dok se to na ove naše „simfoničare“ ne može primeniti. Oni uživaju u raskoši, obilju i samodopadnosti, a u „zločinu“ saučestvuju zarad očuvanja stečenog hedonizma, zarad bogaćenja, zarad sticanja moći i uticaja. Upravo ovakvom podelom društvenih „klasa“ dolazimo do esencije srpskih problema i neizvesne budućnosti, no zadržimo se još malo na problemima fašizma.

Moram pojasniti kako imam posebne razloge zbog kojih ne koristim termine „profašistički“ ili „neofašistički“, iako je moguća njihova adekvatna primena u odnosu na posmatrane pojave. To naprosto ne činim zbog činjenice da govorim o onom izvorišnom (etimološkom) pojavnom obliku fašizma/nacizma. Niti su ove anticivilizacijske pojave idejno nastale u Italiji i Nemačkoj, niti su njihovi rodonačelnici Musolini i Hitler – tek dve lude sa kakvima su se stvarni kreatori fašizma poigrali kao marionetama. Totalitarizmi 20. veka, i levačarski i desničarski, osmišljeni su u istim centrima moći zapadnog imperijalnog kapitalizma i to, prvo, zarad štićenja sopstvene ugroženosti od ideja socijalne pravde i jednakopravnosti, a potom u funkciji širenja moći i uticaja. Odnosno, zarad uvek prisutnog prokletstva zvanog bogaćenje/sticanje, fenomena mnogo bližeg socio-patološkim manifestacijama poremećaja, nego zdravorazumskom ponašanju.

Ukoliko do ovog trenutka niste prekinuli čitanje uz ocenu da sam zalutao u bespućima simbolike upozoravam da „ekspresno“ prelazim na ovovremenske prilike i probleme, odnosno na objašnjenje zbog čega ovako grubu simboliku primenjujem na poslednje izbore. Želim otvoriti pitanje: šta su Srbi naučili iz „iskustva“ od čak tri genocida u samo jednom veku?

„MOST ISTOK-ZAPAD“ I NAŠE USHIĆENJE GASNIM KOMORAMA

Često pišem kako sam fasciniran sa kojom lakoćom se kolektivna svest oblikuje u funkciji autodestrukcije ili samouništenja. Fasciniran sam ljudskom naivnošću ili, narodski rečeno, glupavošću. No, kako sam obećao da ću biti konkretan i ovovremenski fokusiran odmah ću preći na stvar.

Povodom održavanja misterioznog skupa Trilateralne komisije u Beogradu (2014.) u naš javni diskurs ulazi do tada malo poznata organizacija „Most Istok-Zapad“ (East West Bridge), ili zapadnobalkanski ogranak Trilaterale. Mogu razumeti da običnom puku nisu poznate finansijske manipulacije oko svetskih ratova, uključujući i hladnoratovski, odnosno uloga centara moći zapadnog kapitalizma u krvoprolićima veličine stotine miliona ljudi. No, nikako ne mogu razumeti da tipovi kao Rotšild, Rokfeler, Bžežinski, Klinton, Kisindžer,  „nobelovka „ Olbrajt, Soroš, Volker, koji su se neskriveno zalagali za razbijanje Jugoslavije, za bombardovanja i progone naše nejači, nekim „čudom“ postaju „civilizacijske vertikale“ našoj eliti. Neću da prozivam nikog, nego preporučujem čitaocima da jednostavno odu na sajt: http://www.ewb.rs/Default.aspx  i sami pregledaju „spisak srpskog srama“!

 I šta su ti Gebelsovi sledbenici uradili sopstvenom narodu? Zamislite, uspeli su ubediti građane da Srbije ide „razvojnim putem“ jer tako tvrde MMF i Svetska banka. Zločinačke organizacije kakve su od nastanka do danas bespoštedno napadale i razarale preko stotinu država, a samo zarad umobolnog bogaćenja kojekakvih Rokfelera i Rotšilda, danas Srbiji ukazuju koji put je „dobar“ za njene građane i narod. Naši očito dobro uvežbani „trilateralni modelatori svesti“ uspevaju „ekonomske ubice“ predstaviti kao verodostojne reprezente činjenica i pokazatelja. I antički Rim je prema relevantnim pokazateljima bio vrlo bogato i razvijeno društvo, no šta su robovi i slobodna sirotinja imali od „opšteg stanja“? Ili ovovremenski: šta srpski radnik ima od toga što njegov minimalac saberu sa direktorovom platom i izračunaju prosek po kom oba „žive dobro“?

Elem, problem je u tome što se ovakvim manipulacijama ne završavaju predizborne prevare naivnog puka. Najveća obmana „trilateralca u pokušaju“ Aleksandra Vučića (kako sam ga nazvao u tekstu povodom sastanka Trilaterale u Beogradu) leži u razlozima raspisivanja izbora. U srpskom javnom diskursu se ova prevara uglavnom ne pominje, ili se tek nemušto „zamotava“. Treba jasno i glasno reći: Vučić je odlučio u potpunosti realizovati uslove MMF-a u domenu otpuštanja zaposlenih u javoj upravi i preduzećima. Nekoliko desetina hiljada zaposlenih biće u tekućoj i narednoj godini jednostavno otpušteno i pretvoreno u sirotinju! Da je Vučić prvo realizovao ovu zamisao, pa čekao izbore do 2018., doživeo bi debakl nezamislivih razmera, a opozicija bi bila  ojačana i brojčano i kvalitativno. Zato je građanima prodao „šarene laže“, naveo ih da podrže njegovu „politiku“, a sad neka čekaju da doista vide za šta su glasali.

Ovde očekujem prigovore tipa – javni sektor treba „racionalizovati“ (kako kaže MMF). Voleo bih da mi neko ukaže na primer razvijene države koja ne tavori sa prekopotrebnim zaposlenicima u javnoj sferi, koja i pored silnih priča o potrebama otpuštanja ne čini upravo suprotno – zapošljava. Razlog tome je vrlo jednostavan. U sferi proizvodnje tehnološki razvoj doprinosi činjenici da je ljudski rad sve manje potreban. Sa druge strane stanovništvo na ovoj nesređenoj planeti odavno je prešao sedam milijardi, čime je ponuda radne snage dosegla prekobrojan nivo. Uveliko prekobrojan! I šta države čine u pogledu amortizovanja tog globalnog problema? Jednostavno zapošljavaju koliko god mogu, a samo kako bi bar delu populacije obezbedile egzistencijalnu sigurnost. I takav trend biće nastavljen bez obzira na „mišljenja“ MMF-a. Ono na čemu je Vučić mogao i trebao poentirati jesu uštede u domenu rasipništva, kriminala i korupcije, lošeg upravljanja i ostalo, a otpuštanje zaposlenih je poslednja mera kojoj treba pribegavati. Ako ništa drugo, ono bar zbog shvatanja da zaposlen čovek nastoji uvek konstruktivno delovati prema društvu, dok „besposlenom“ svakakve ludosti padaju na um.

Sad, navikao sam govoriti ono šta mislim i bez obzira na cenu istinoljublja. Zato ću objasniti zbog čega je Rokfeleru, Bžežinskom, Sorošu i drugim sledbenicima ultrafašističkih ideja Trilaterale toliko važan aspekt OTPUŠTANJA ZAPOSLENIH u javnoj upravi. Da bi shvatili esenciju problema moramo se prisetiti da pomenuta gospoda decenijama uništavaju onaj po prirodi stvari najbolji sloj društva – srednju klasu, nastojeći da svet svedu na gospodare i robove, na patricije i plebejce. Osim klasičnih oblika urušavanja srednje klase ovi globalisti (namesnici globalnih gospodara) primenjuju jedan specifičan oblik kreiranja srednje klase prema njihovim interesima. Okvirno tzv. grčki sindrom bazira se na veštačkoj proizvodnji srednje klase iz struktura državne administracije i javnog sektora. Jedno je prednje pomenuto egzistencijalno zbrinjavanje građana od strane države, u odnosu na sasvim drugu pojavu u vidu dodatnog situiranja istih.

Plasiranjem namenskih kredita i kroz nametanje „zagarantovanih prava“ javnom sektoru obezbeđni su vrlo solidni životni uslovi, odnosno status srednje klase. No, tu govorimo o „poslušničkoj“ srednjoj klasi, kakva se zadovoljava nezasluženim primanjima i beži od svake primisli traženja socijalne pravde. Takva „srednja klasa“ je lojalna i prema vladajućoj eliti države i prema globalnim gospodarima. Ili, bolje rečeno, prema „kolonijalnim namesnicima“ (državna „vlast“) i vrhovnim kolonizatorima. Aktuelni problem leži u tome što je neko vreme Trilateralcima odgovarao rast i razvoj ovakve društvene kvaziklase, dok je uništavan onaj stvarni srednji stalež. Inače, moramo znati kako se kvalitet srednje klase primarno meri po stepenu (ne)zavisnosti iste od vladajuće klase. Dakle, kad su srednju klasu u maksimalnoj meri preoblikovali u svoje bezumne poslušnike elitistički ili vladarski krugovi nastoje smanjiti prekobrojan broj tih „poslušnika“. Cilj je zadržati samo one najodanije, najbezobzirnije i najnečovečnije predstavnike „srednje klase“, a kako bi isti roblje progonili upravo kako gospodari kažu. Znači, osnovni cilj je podela čovečanstva na  „patricije“ i njihove „privilegovane sluge“, na jednoj strani, te „plebejce“ ili moderne robove na drugoj.

Elem, ako je neko pomislio da je ovakav crni scenario nešto najgore šta nas može, i verojatno i hoće,  zadesiti – taj se prevario. Esencijalni problem sa pozicije trilateralnih gospodara jeste prekobrojnost radne snage, roblja, plebejaca, raje ili kako vam drago da nazovete sirotinju. Projekcije Trilaterale, Bilderbergovaca i sličnih fašistoidnih organizacija idu maksimalno do „zlatne milijarde“ – broja stanovnika koji treba da zaposeda našu planetu. Preostalih preko šest milijardi oni posmatraju kao nepotreban i beskoristan teret, čak kao štetočine. Taj, po njima, sloj „manje vrednih“ se množi, zagađuje planetu, crpi prirodne resurse i ukupno ugrožava opstanak ljudske rase. I šta je preostalo „zabrinutim“ Rokfelerima i Rotšildima, nego da se  ovog „tereta“ i izvora opasnosti reše istorijski oprobanim nacističkim manirima.

Jedan od uvek efikasnih načina eliminacije viška življa su ratovi. Zar nas čudi činjenica da kroz celokupnu istoriju nismo imali u jednom trenutku više eskaliranih oružanih sukoba ili žarišta eskalacije, negoli je to danas? Dugo sam grešio u premisi da će Treći svetski rat ići po matrici prethodna dva: zavadi naivne budalet da se tuku do iznemoglosti, a potom ih OKONČANJEM SUKOBA okupiraj. Ovoga puta, bojim se, matrica biće nešto drugačija: Sjedinjene Države i „NATO jastrebovi“ proizvodiće ratove i krvoprolića širom planete, te iste održavati do potpunog istrebljenja zaraćenih naroda i država (normalno uz uvek prisutna bombardovanja). Jedino je važno prostor „zlatne milijarde“ hermetički zatvoriti i zaštititi od „tuđih ratova“, dok se ovi „manje vrijedni“ međusobno ne istrebe. Uz ratove obično idu glad, bolesti (i klasične i ove „misteriozne“), ludilo i autodestrukcija – znači sve pretpostavke genocida (PlebisCID) su ispunjene.

Ovde moram pomenuti još jednu globalnu opasnost, možda čak težu od ratova, gladi i bolesti. Mislim na urbanizaciju! Znam da je o urbanizaciji izrečeno nebrojeno definicija, no, moram i ja dati svoju: Urbanizacija predstavlja proces odvajanja ljudske populacije od prirodnih resursa. Priroda sama sebe nikada neće uništiti, pa čak ni na bilo kakav način sebe ugroziti. Jedina opasnost po prirodu i, još važnije, po prirodne resurse jeste čovek i samo zbog toga „kreatori globalne budućnosti“ nastoje ljude odvojiti od prirodnih izvora, te smestiti u megapolise ili moderne koncentracione logore. Svi to gledamo, ali samo retki doista vide da se svetska populacije sve više koncentriše na nekoliko stotina lokaliteta. Prosto je fascinantno kako ljudi u tim „košnicama“ dobijaju brže i bar naoko kvalitetnije meso, paprike ili jabuke od onih „blesavih rođaka“ koji su ostali u ruralnim sredinama i to sami proizvode. No, „idilu“ kvari jedna nesporna činjenica: apsolutno svi kanali i sredstva snabdevanja urbanih logora su pod kontrolom globalnih gospodara, odnosno njihovih operativnih „elita“. Stvorene su sve potrebne pretpostavke za realizaciju URBICIDA, i samo je pitanje odluke kad će zamišljeno biti realizovano.

Sa pozicije stvaranja pretpostavki urbicida možemo posmatrati i poteze „velikog simfoničara“ Vučića u pogledu npr. projekta „Beograd na vodi“. Jedna priča je uređivanje korita reka u funkciji ugođaja i razvoja turizma, no to naprosto moramo odvojiti od izgradnje novih stambenih jedinica namenjenih daljoj urbanizaciji Srbije. Kada tome dodamo činjenicu da je u bescenje prodato na hiljade hektara najbolje vojvođanske zemlje, onda se ozbiljno moramo zabrinuti nad „idejama“ vlasti. Možda je takvo ponašanje „ekonomski racionalno“ sa pozicije vrednosti kakve promovišu Trilateralci, ali sa pozicije obezbeđivanja elementarnih ljudskih potreba reč je o notornoj budalaštini.

Na kraju, moram istaći jednu istinu koju „trilateralac u pokušaju“ Vučić nikada neće izgovoriti. Globalisti bi odavno započeli svođenje čovečanstva na nivo „zlatne milijarde“, ali im Sloveni čine „ozbiljne probleme“. Bžežinski, vodeći ideolog Trilaterale, je nedvosmislnen – nemaju Sloveni pravo na tolike teritorije i prirodna bogatstva. No, kako im to oteti? Krajem prošlog veka jeste načinjen ozbiljn prodor na slavenske prostore, ali je Rusija ostala dovoljno moćna da zaštiti sebe i svoje okruženje. Mogli bi npr. Slovene uvesti u tu famoznu „milijardu“, ali nacisti (oni izvorno-ostrvski, a ne kontinentalni) to naprosto ne žele. Uz to, kod Slovena nešto teže idu široko rasprostranjene manipulacije kolektivnim identitetom, urbanizacijom, getoizacijom, socio-patologijom i dr. To ne znači da opšte sluđivanje nije zahvatilo i slovenske prostore i populaciju, nego naprosto da to ne ide željenom dinamikom. U odnosu na pojedine slovenske kategorije, poput ruske, te monstruozne projekcije budućnosti gotovo da nikako ne prolaze.

Elem, upravo zbog problema na ruskoj strani Trilateralci su se posebno posvetili srpskoj zajednici. Imaju Srbi tu i realnu i simboličku važnost unutar slavenskog korpusa naroda. Primera radi, kad su ostali slovenski narodi videli šta 90-ih ultrafašisti čine Srbima jednostvano su se odlučili na samopokoravanje ili samokolonizovanje u odnosu na nove gospodare. Zbog takve simbolike važno je prvo Srbe ubediti da sa ushićenjem i uz simpfonijski orkestar uđu u „kupatilo“, a kakvo ih tamo „pročišćenje“ čeka – odlučiće nacisti!

Radove ovog autora možete pratiti i na njegovom blogu, na adresi: http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Izvor: CEOPOM-Istina