Srpski pijemont – Zapadni Balkan (1)

Iako je još uvek previše rano izricati konačne sudove o stvarnim uzrocima i posledicama krvavog raspada Jugoslavije, tim pre što u istorijskom smislu ovaj proces još uvek nije okončan, evidentno je da je on srpskom narodu doneo ne samo velika stradanja, nepravdu i poniženja, već je na najbolniji način ponovo otvorio svu složenost rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. Bez obzira što se jugoslovenskom projektu od samog početka, sa srpske strane, imalo šta prigovoriti on je sve srpske etničke prostore smestio u jednu državu i to je njegov najveći kvalitet. Raspadom Jugoslavije i iscrtavanjem novih granica na Balkanu, kao i evidentnim nesnalažanjem tadašnje srpske intelektualne, političke i vojne elite da u tom procesu zaštiti legitimne nacionalne interese, srpski korpus našao se razvejan u četri nove države (Hrvatska, BiH, Crna Gora i Makedonija) i jednoj paradržavi (Kosovo), sa perspektivom daljeg usitnjavanja i podela kroz podsticanje separatističkih tendencija u Vojvodini i Raškoj oblasti. Pri tome, jedino u BiH, kroz Republiku Srpsku, Srbi mogu ostvariti zadovoljavajući stepen ljudskih i nacionalnih prava, kao i osnovne oblike nacionalnog i verskog organizovanja.

Situaciju dodatno komplikuje činjenica da današnja Srbija, kao matična država srpskog naroda, ne pokazuje institucionalni interes čak ni za položaj svojih sunarodnika koji žive na teritoriji bivše SFRJ a kamoli inicijative za njihovo čvršće povezivanje sa maticom u okviru mogućnosti koje pruža međunarodno pravo. Ukidanjem Ministarstva za dijasporu, navodno radi ušteda u budžetu, sadašnja srpska vlada pokazala je krajnju nacionalnu nekompetentnost, neodgovornost i odsustvo bilo kakve vizije u rešavanju, razbijanjem Jugoslavije, iznova aktuelizovanog srpskog nacionalnog pitanja.

U takvoj situaciji, neodgovorne izjave evro-atlantskih lobista da će se ovo pitanje rešiti samo od sebe ulaskom u EU, baš kao i utopističko verovanje da će ga rešiti Putinova Rusija, imaju dnevno politički karakter i pre ukazuju na potpunu nezrelost novokomponovane političke elite, nego na bilo kakvo realno sagledavanje izuzetno složene situacije u kojoj se nalazi srpski nacionalni korpus. U tom smislu pristanak na pasivnost i samo-marginalizaciju srpskih instelektualnih institucija poput SANU, ili Društva književnka Srbije, koje su nekada bile nosilac i zaštitnik srpskih nacionalnih ideja, dodatno otežava sagledavanje ovog problema na pravi način. Sa jedne strane, žigosani od nosilaca agresivne evro-atlantske propagande i plaćenih kvazi-intelektualaca anti-srpskog NVO sektora, kao nosioci veliko-srpskih pretenzija, zbog sadržaja tzv. „Memoranduma“, a s druge izloženi društvenom siromaštvu koje sputava mogućnosti za naučni rad, ove institucije ne pokazuju ni entuzijazam ni volju da svoje potencijale usmere u projekte koji bi inicirali ozbiljan pristup rešavanju srpskog nacionalnog pitanja nakon raspada Jugoslavije. Poražavajuća je, ali nepobitna, činjenica da srpska država u ovom trenutku ne finansira ni jedan ozbiljan nacionalni projekat koji bi se bavio ovom problematikom. A bez takvih projekata sigurno neće biti ni razvoja adekvatnih ideja, ni neophodnih društvenih inicijativa u ovom smeru, pa će proročanstvo Slobodana Miloševića, dato u njegovom poslednjem javnom nastupu, da srpski narod čeka sudbina evropskih Kurda, postatajati sve realnija politička vizija.

Na sreću, u Republici Srpskoj postoji mnogo bolja društvena klima i znatno razvijenija svest (oblikovana delovanjem mreže patriotskih medija koje predvodi VIKOM RTV – Banjaluka) o potrebi novih inicijativa i projekata koji će voditi sveobuhvatnom rešavanju srpskog nacionalnog pitanja.

Postoje i konkretni projekti o kojima javnost u Srbiji zna relativno malo, pre svega zbog programske nezainteresovanosti srpskih medija za ozbiljnu nacionalnu problematiku, ali i zbog podeljenosti i neadekvatnog korišćenja potencijala patriotskog diskursa u Srbiji.

CEOPOM-Istina će otvaranjem feljtonskog serijala „Srpski projekti za XXI vek“ predstaviti neke od ovih projekata i ljude koji stoje iza njih. Smatramo veoma bitnim da Srbi koji žive na srpskim etničkim prostorima bivše SFRJ, a koji u ovom trenutku nisu adekvatno povezani, znaju da postoje inicijative da se njihov položaj unapredi i međusobne veze ojačaju, kao prvi korak ka strateškom cilju, a to je stabilno i pravedno rešavanje srpskog nacionalnog pitanja.

Prvi projekat koji ćemo Vam predstaviti feljtonom u nekoliko nastavaka je „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“ koji predstavlja kako prvu konkretnu inicijativu u ovom smislu, tako i ambiciozan zahvat sa konkretnom i odgovornom vizijom.

Srpski pijemont – Zapadni Balkan

Svakako da nije previše zahvalno definicijama omeđiti jedan ovako širok i ambiciozan projekat, ali sa druge strane takva određenja su neophodna kako bi se on približio široj javnosti kojoj je i namenjen. U tom smislu Srpski pijemont mogli bi ukratko predstaviti kao inicijativu za formiranje i implementaciju strategije koja ima za cilj da omogući bolju saradnju i objedinjavanje ukupnog srpskog nacionalnog, poslovnog, duhovnog, kulturnog i teritorijalnog potencijala na Balkanu, a u okviru legalnih rešenja zasnovanim na mogućnostima koje dopušta međunarodno pravo, posebno u oblasti regionalnog razvoja i saradnje.

Inicijativa za ovaj projekat datira još iz 2008. godine, od grupe srpskih patriotski orijentisanih intelektualaca i organizacija koje su radile na formiranju i implementaciji strategije „Odbrana i zaštita Republike Srpske od daljnjeg urušavanja i nestajanja“, dokumenta koji je nepoznat široj javnosti, ali koji je bitno uticao na zaustavljanje, po želji Zapada, otpočetog prenosa ingerencija i ovlaštenja Republike Srpske na BiH, kao i zaokruženje srpskog entiteta u BiH kakav danas imamo. (O tom dokumentu eksluzivno će biti reči u jednom od nastavaka ovog feljtona).

Idejni tvorac ovog projekta i predsednik Inicijativnog odbora je: Akademik Prof. Dr Vinko Perić (http://www.vinkoperic.com), kao predsednik Udruženja privatnih poslodavaca RS, kome su u oblikovanju i razradi koncepta pomagali Centar za strateška istraživanja nacionalne bezbednosti CESNA-B, Beograd (direktor Akademik Prof. dr Slobodan Nešković, Akademik Prof. Dr Rade Biočanin), i Evropski defendologija centar iz Banja Luke (Predsednik Prof. dr Duško Vejnović), koji su činili inicijativni odbor, a podršku projektu vremenom je dao veliki broj patriotskih institucija, NVO organizacija, Akademija, Akademika, naučnih radnika i građana sa rascepkanih teritorija Srpskog nacionalnog korpusa, koji se kontinuirano pridružuju ovoj ideji.

Krajem novembra, tačnije 30.11.2013 godine, Srpski pijemont – Zapadni Balkan organizovao je u Gradišci, na Savi izuzetno uspelu „Prvu međunarodnu naučno-stručnu konferenciju drugog privrednog i trećeg (patriotskog) NVO sektora Republike Srpske i Srbije“, na kojoj je učešće uzelo više od 50 eminentnih naučnih radnika, akademika, profesora fakulteta, doktora nauka i vrhunskih privrednih stručnjaka patriotske orijentacije, a koju je otvorio gospodin Emil Vlajki, potpredsednik RS. Ova konferencija, generalno posvećena pronalaženju modaliteta za što čvršće kulturno, privredno, naučno i svako drugo povezivanje Srba na rascepkanom etničkom prostoru u okviru postojećih mogućnosti, potvrdila je značaj i potencijale ovog projekta u trenutku kada se zvanična politika ove teme dotiče samo deklarativno i to jedino u izbornim kampanjama. Tok i zaključke ovog skupa detaljnije ćemo predstaviti u nastavku ovog feljtona, a za početak je dovoljno reći da su diskusije i priloženi radovi jasno potvrdili svu neophodnost i svrsishodnost projekta kakav je Srpski pijemont – Zapadni Balkan.

Šta je zapravo Srpski pijemont – Zapadni Balkan

Kako smo već naglasili, ideja vodilja ovog projekta je formulisanje održive strategije koja će osvetliti put izgradnji što čvršćih veza rascepkanog srpskog nacionalnog korpusa i stvaranje uslova za što veći stepen njihovog ponovnog ujedinjenja. Legalitet i legimitet ovoj ideji nosioci projekta nalaze u prirodnoj i večitoj težnji svakog naroda na svetu da živi u zajedništvu, kao i činjenici da je nasilnim razbijanjem Jugoslavije to pravo srpskom narodu oduzeto. Nijedno rešenje koje ovo ne uvažava ne može se smatrati pravednim, pa samim tim ni trajno prihvatljivim.

U vezi s tim neophodno je podsetiti šta zapravo znači pojam „Srpski pijemont“. Sama reč „Pijemont“ ustvari je naziv italijanske kraljevine Sardinije, koja je polovinom 19. veka kao najrazvijenija italijanska državica pokrenula romantičarski proces ujedinjenja Italije u jednu naciju. Taj proces je uspešno okončan i oko Pijemonta kao središta stvoreni su savremena italijanska država i nacija. Od tada se reč „Pijemont“, u prenosnom smislu, koristi da označi središte (žarište) oko koga se okupljaju nosioci borbe za oslobođenje ili realizaciju nekih društvenih ideja i javnih delatnosti. Kako je u to vreme tadašnja Kneževina Srbija pokušavala da sprovede sličan projekat (nažalost ne sa takvim uspehom), ponegde je nazivana je „srpskim Pijemontom“.

Očigledno da nosioci ove inicijative, kao i ne mali broj patriotskih snaga i intelektualaca u Srbiji, smatra da ulogu „Srpskog pijemonta“ u savremenim uslovima može odigrati samo Republika Srpska, pa otuda naziv i sedište samog projekta.

Svesni složenosti svojih ciljeva i osetljivosti političkog i istorijskog trenutka Srpski pijemont – Zapadni Balkan u sadašnjoj fazi predviđa rad na sledećem:

• sveobuhvatna analiza situacije u kojoj se srpski narod našao nakon raspada Jugoslavije i formiranja nekoliko novih država na srpskom etničkom prostoru, sa posebnim osvrtom na stanje ljudskih, socijalnih, verskih, političkih i drugih prava Srba u regionu zapadnog Balkana i perspektivama razvoja u sadašnjim okolnostima
• pažljivo utvrđivanje (i definisanje) potencijala i mogućnosti koji mogu biti korišćeni za jačanje privrednih, kulturnih, obrazovnih, sportskih i drugih veza među postojećim srpskim entitetima u regionu
• korišćenje iskustava starih evropskih naroda (Englezi, Francuzi, Nemci) u pristupu rešavanju nacionalnog pitanja i njihovom profilisanju kao nacija, kao i iskustva savremene ruske državne nacionalne misli
• pažljivo proučavanje propisa o regionalizaciji i regionalnom povezivanju, (paralelnim vezama i sl.), koje predviđa međunarodno pravo i zakonodavstvo država nastalih razbijanjem Jugoslavije, budući da oni daju pravni osnov za daleko veći stepen, pre svega privredne i kulturne, povezanosti srpskog etnosa od onog koji se danas ostvaruje
• Konstantno omasovljavanje i pristupanje patriotskih NVO organizacija, institucija i pojedinaca
• Usklađivanje programskih i razvojnih dokumenata (Programa, Statuta, poslovnika itd.) sa napred navedenim kako bi se legalno delovalo na celom prostoru Zapadnog Balkana
• razobličenje metoda i postupaka kojima se konstantno (već vekovima) iznova podstiču podele u srpskom nacionalnom biću i konstantan rad na brisanju ideoloških, običajnih i drugih, veštački izazvanih, razlika na kojima se te podele zasnivaju i to kroz tzv. „pozitivan pristup“ koji podrazumeva afirmisanje etničkog zajedništva i duhovnog jedinstva srpskog naroda
• konkretno definisanje osnovnih ciljeva i njihovu klasifikaciju prema ročnosti i dostupnosti ostvarenja na kratkoročne, srednjoročne i dugoročne
• postepeni razvoj neophodne organizacione infrastrukture za delovanje na prostoru Zapadnog Balkana i promociju ideja i ciljeva projekta na svim prostorima naseljenim srpskom populacijom
• lobiranje ideja projekta u celom svetu, a posebno prema srpskoj dijaspori
• ostale aktivnosti vezane za razvoj i realizaciju ciljeva projekta.

Naročita pažnja u ovoj fazi posvećuje se istorijskoj dimenziji, odnosno pažljivom proučavanju, uporednoj analizi i iznalaženju zajedničkih imenitelja u dokumenatima i projektima koji su se bavili ovim pitanjima u bližoj i daljoj istoriji:

1. Načertanije (Ilija Garašanin)
2. Kraljevina Jugoslavija
3. SFRJ (Titova Jugoslavija)
4. SR Jugoslavija (tzv. Miloševićeva Jugoslavija)
5. Memorandum SANU
6. Velika Srbija – (Šešelj)
7. Beranska dekaracija (Deretić)
8. Srpski pijemont – (Perić)
9. Ostali manje poznati dokumenti (kao USK – Paroškog i drugi)

Pažljivim uočavanjem sličnosti i razlika među ovim dokumentima i projektima u odnosu na prirodnu težnju srpskog naroda da živi u zajedništvu, ili bar čvrsto materijalno i duhovno povezan, želi se izbeći ponavljanje istorijskih grešaka, a njihovo sagledavanje kroz prizmu sadašnjeg istorijskog trenutka i okolnosti, posebno u odnosu na savremene globalističke procese, omogućiće profilisanje izbalansirane ali beskompromisne nacionalne strategije kakvu želi stvoriti Srpski Pijemont – Zapadni Balkan.

Izvor: CEOPOM-Istina