Недавно је један западни дипломата током посете Београду изјавио да се више од свега радује ручку код таште и чувеној српској кухињи. Човек је хтео дати до знања да је српски зет па то подразумева да нам је благонаклон. Без намере да доводим у сумњу добре намере нашег зета, изнећу један интересантан догађај који припада обавештајном миљеу, а на одређен начин се тиче наших, српских зетова.

Пад Западне Славоније првих дана маја 1995. године био је праћен таласом избеглица, које су се махом задржале у Новој Тополи код Градишке, док се део одмах упутио ка Србији. Бањалучки центар Службе државне безбедности поставио је мобилне прислушне пунктове у Градишци и на планини Мотајици, како би био у току намера и планова противника који је у Окучанима имао јаке војне снаге.

Радио-телефони који су у то време били последње чудо технике, а имали су их само важнији људи у политици и полицији, нама су били користан извор информација. Чудо је шта може домаћа памет да импровизује и направи у ситуацији када се нема куд. Тако смо и ми користећи властиту технику сазнали за дешавања која су претходила хрватској војној акцији, и били у току пометње која је настала након што се у Уједињеним нацијама разматрала могућност увођења санкција Хрватској.

Информације су се преносиле политичком врху и сви су панично тражили „Перу”, односно Питера Галбрајта, америчког амбасадора у Хрватској, да спречи најгоре. „Перо” је Туђмана и убедио да војно интервенише против Срба, нашироко му објашњавајући да треба деловати брзо и свет довести пред свршен чин.

Тако су војно пали Окучани, односно Западна Славонија, територија под српском управом, а колоне избеглица преко Саве ушле у Републику Српску. Влада Српске се потрудила да избегле смести и пружи неопходну помоћ у храни и лековима. Војска Републике Српске брижно је мотрила шта се дешава на другој обали Саве.

Из Книна, односно из Службе државне безбедности Републике Српске Крајине замолили су нас за услугу. Наиме, тражили су да прихватимо једну њихову ‘позицију’, иначе службеника УН, и помогнемо му у прикупљању информација о злочинима Војске Хрватске над Србима. Радило се о држављанину једне од скандинавских земаља, који је био српски зет, односно ожењен Српкињом, што је требало да гласи као гаранција да „ради за нас”.

„Зета” смо прихватили и омогућили му приступ избегличком кампу. Убрзо смо схватили да га избеглице претерано не интересују, јер се упутио ка Бањалуци и својим правим циљевима. Није требало дуго да увидимо да контактира особе и залази у објекте под паском наше Службе. Као да је имао списак лица и објеката које треба посетити и контактирати. Налетео је и на нашу технику.

Све нам је постало сумњиво те смо му озвучили хотелску собу и топло препоручили преводиоца, иначе нашу позицију. И тада смо заиста имали шта чути. „Зета” је све занимало више од српских страдања. Бањалучкој оперативи, „наоштреној” током рашчишћавања са параобавештајном групом „Тајфун”, није требало пуно.

„Зету” је саопштено да ће бити специјални гост ДБ-а, одузети су му лаптоп и флопи диск, тада поуздан медиј за складиштење података. И док се зет „киселио” у хотелској соби под будним оком двојице оперативаца, аналитички тим је читао извештаје које је наш зет слао, ко зна коме.

Илустрација – Фото: Unsplash

Врло прецизне анализе политичке и безбедносне ситуације у Бањалуци биле су једино чиме се бавио. Информације је прикупљао брзо и ишао према од некога постављеним циљевима. Радило се о озбиљној служби. Нисмо трошили време на његово испитивање. Оно што смо му у рачунару пронашли било је довољно да видимо шта је и за кога је радио. О дилетантизму колега из Книна не треба трошити речи. Државу више од војске чува озбиљна и организована обавештајна служба.

Велика Британија је у свим својим колонијалним поседима формирала полицију, а у полицијске редове регрутовала локално становништво. Британцима је било логично да полицајац мора бити човек истог менталитета и исте боје коже. Не боли мање ударац пендреком када те туче твој а не странац, али је то политички безболније.

Међутим, једна друга логика била је присутна када је реч о обавештајним службама. Ни у једној колонији Британци у обавештајне структуре нису уводили локалце, а поготово нису стварали обавештајну службу која би домаћим, кооперативним властима била на услузи. Јер, посао обавештајаца је да открију скривене намере противника и упозоре на њих.

Наш зет је био збуњен негостољубивошћу на коју је у Бањалуци наишао. У Книну је изгледа све било на „изволте”. Међутим, својима је био веома важан. Већ сутрадан протестовали су из УН-а поводом хапшења њиховог службеника у Бањалуци.

Проценили смо да ће се око нашег зета подићи велика „дрека” те смо контактирали колеге из Книна и замолили да дођу по „своју позицију”. Када их је видео, први пут се насмејао. Ми смо тада схватили да је Книн изгубљен и да ће и Бањалука бити нападнута. Убрзо се Јасуши Акаши, генерални секретар УН, јавно огласио и рекао да је њихов службеник пуштен на слободу и да се већ налази на путу за Книн.

Један други наш зет, својевремено високопозициониран у ОХР-у, крио је да је ожењен Српкињом. Дан уочи повратка у домовину и одласка са позиције на којој се није прославио, с обзиром на то да му је главни посао био састављање листе Срба које треба политички санкционисати и уклонити, у православној цркви је крстио сина и отишао не поздравивши се ни са ким.

У Сарајеву ваљда није популарно бити српски зет нити имати било какве везе са Србима.

Без намере да ствари генерализујем, желим само указати да када западни дипломата истиче да је српски зет и да то нешто треба да нам значи – то треба да нам буде само разлог да у опхођењу са њим будемо додатно опрезни и да се ништа не подразумева. Јер, његови знају зашто га шаљу у тазбину – он треба да покаже лојалност својој земљи, а не нашој.

Е сад, то што Срби држе да она народна „одакле си – одакле ми је жена” у геополитици може помоћи – то је већ друга прича.


Извор: Све о Српској

Оставите коментар

Оставите коментар на Српски зетови и политичко-обавештајне игре

* Обавезна поља