Šta nas čeka na crnogorskim izborima?

Proteklih dana i sedmica, javnost u Srbiji okupirana je, pre svega temom Kosova i Metohije i zapadnog ultimatuma simbolično ispostavljenog na sv. Jovana. Druge teme su bile negde skrajnute i ostavljene za manje krizna vremena.

Međutim, valja primetiti da se u Crnoj Gori odvijaju veoma važni politički procesi, čiji će veliki ispit i provera biti predsednički izbori 19. marta, ove godine. Te procese treba podrobno ispratiti jer će od njih uveliko zavisiti i buduća politička orjentacija te zemlje, pa posledično i odnos prema Srbima i Srbiji.

Naime, nakon što je Đukanovićev DPS na parlamentarnim izborima izgubio skupštinsku većinu, prosečan posmatrač „sa strane“, je pomalo naivno, a pomalo i neinformisano, smatrao da je ta velika pobeda srpskog naroda neizbrisiva i nepovratna i da se njeni rezultati ne mogu relativizovati.

Završni udar

Ipak, procesi tranzicije i „čišćenja“ režima, naročito u državama gde je ideološki sistem i sistem lične vlasti građen gotovo tri decenije, nisu ni izbliza tako laki. Po Čedomiru Antiću oni se mogu porediti sa fazama srčanog udara kod čoveka: „Kažu da prosečni srčani bolesnik umre od trećeg srčanog udara. Prvi dođe kao najava, lekari su ga sredinom prošlog veka zvali „šegrt”. Drugi je stizao nesrećnog ili nedisciplinovanog pacijenta kao ozbljniji i temeljitiji, pa je prepoznat kao „kalfa“. Treći je donosio i kraj neizlečive bolesti, njega su zvali „majstor”.” Antić dodaje kako je DPS doživio prva dva, a kako su zapravo dolazeći predsednički izbori prilika za treći i završni.

Zaista, kada se pogledaju rezultati lokalnih izbora, kako u najvećim gradovima Nikšiću i Podgorici, tako i u manjim sredinama, primetićemo rapidan pad glasačkog tela DPS-a i koalicije oko njega. Osim toga, gubitak poluga moći “na lokalu”, do kraja umanjuje kapacitet za izborne manipulacije, kojima je u svojoj dugoj vladavini DPS bio itekako sklon. Taj “kalfa” otvorio je prostor da 19. marta “majstor” dokrajči Đukanovićev režim, a time i njegovu političku karijeru.

Prema svemu što je javnosti do sada saopšteno, ponuda kandidata u prvom krugu biće idejno i kadrovski veoma šarolika. To je, donekle, neočekivano, s obzirom na koalicioni potencijal nekih partija koji iz različitih razloga nije ostvaren. Biće ovo velika provera ličnih izbornih rejtinga partijskih lidera, što će nakon izbora uticati i na pomeranja u vrhu istih.

Ako u grubo definisani srpski blok svrstamo partije koje ne odriču hrišćanski karakter crnogorske države, imaju pomirljiv stav prema Srbiji i ne apsolutizuju poziciju NATO-a u Crnoj Gori, onda možemo reći da one daju dva kandidata na predstojećim izborima.

To su Goran Danilović iz Ujedinjene Crne Gore i Andrija Mandić, lider DF-a. Uz svo poštovanje koje Danilović uživa u crnogorskoj javnosti, odmeren politički nastup i visok stepen političke kulture, njegov rejting je poprilično ograničen. Osim partijske strukture, fali mu i percepcija javnosti da je njegova pobeda moguća, što ga vezuje za svega par procenata biračkog tela, koliko njegova stranka dobija na lokalnim izborima.

Vrati se vojvodo…

Kandidat DF-a, Andrija Mandić svakako važi za jednog od favorita u izbornoj trci i mnogo je stvari zanimljivo oko Mandićeve kandidature. Pre svega, jasno je da su lideri DF-a umorni od pokušaja sa nestranačkim ličnostima i da je sukob sa Krivokapićem presudno uticao na to da neko iz stranačke strukture bude kandidat. Osim toga treba konstatovati da je poverenje između DF-a i “građanskih” partija potpuno potrošeno u poslednje dve godine. To je izazvano, pre svega, odbijanjem “građanskih” stranaka da kadrovi DF-a participiraju u vladi na ministarskim mestima, što je pratila i svojevrsna lična diskvalifikacija tih ljudi kao tobožnjih ruskih i srpskih agenata. Zato je bilo nerealno očekivati da će DF podržati nekog zajedničkog kandidata koji bi naginjao “centrističkom” narativu.

Druga stvar, u samom DF-u je postojala dilema sa kojim kandidatom izaći. Da li sa onim čija je percepcija u javnosti umerenija i ko se ne vezuje strogo za srpsku nacionalnu politiku? Pa se pominjala i Jelena Borovinić-Bojović i neki drugi kadrovi, kao mogući kandidati. Međutim, prevagu je ipak odnio Andrija Mandić, koji u crnogorskoj javnosti neretko nosi epitet “vojvode”. Mnogi su na početku tu kandidaturu kritikovali smatrajući da je Mandić, navodno previše radikalan kandidat i da u drugom krugu ne može privući umerenije političko telo. Ali DF se ipak vodio reklo bi se ispravnom logikom da u prvom krugu homogenizuje srpski korpus u Crnoj Gori oko ličnosti koja je zbog svog srpstva najviše oklevetana. A u drugom krugu DF igra na dovoljno jaka anti-DPS osećanja koja su pokazana i na lokalnim izborima i koja bi mogla privući dovoljan broj “umerenih” glasača.

Naravno, po toj logici kandidat DPS-a ide u drugi krug, što se iz nekih stranaka pokušalo osporiti, ali čini mi se da za takva osporavanja nema prostora pri trenutnom omeru snaga. Tako se taktika DF-a usredsređuje na to da ostvari nadmoć u anti-DPS bloku, nanoseći poraz Evropi, sad i Demokratama koje će po svoj prilici istaći svoje kandidature.

U samu izbornu kampanju Demokratski front je krenuo veoma odlučno i hrabro. Naročito se uspešnom pokazuje kampanja diskreditovanja Milojka Spajića. Zanimljivo je da je ta kampanja prepuštena Nebojši Medojeviću koji je poprilično uspešno pokazao njegove mahinacije sa stanovima, prebivalištem u Srbiji i korupcionaškim aferama. Time je Mandić ostao “čistih ruku”, a Spajićev integritet je uveliko poljuljan u javnosti. Na sve to, iz nadležnih organa Srbije stiglo je obaveštenje da Milojko Spajić ima prebivalište u Srbiji, što će po svoj prilici onemogućiti njegovu kandidaturu. Naravno, svaki drugi evropski kandidat sad će biti bremenit nasleđem njegovih skandala, što će mu otežati političku poziciju.

Mafija, ambasada, narod

Osim toga, DF-ova teza kako na izborima imamo tri vrste kandidata, onoga koji je kandidat mafije, zatim ambasada i na kraju kandidat naroda, čini se za sada vrlo uspešnom. Nekada je stvari potrebno simplifikovati do nivoa simbola i jasnih slika, jer politička percepcija se danas svodi upravo na takve pojednostavljene predstave. Zato ova teza osim što je dobrim delom tačna, marketinški je vrlo korisna. Naravno, Mandić u njoj figuriše kao kandidat naroda, pre svega zbog otpora pritisku zapadnih ambasada i nepokolebljivosti u svom političkom nastupu.

Zaista, kada se pogleda nedoslednost građanskih partija u odnosu prema srpskom i uopšte tradicionalnom pravoslavnom faktoru, poltronstvo istih prema zapadnim centrima moći, onda je sa toga stanovišta nesporno Mandić jedini pravi izbor. Samo izborom Mandića Crna Gora može raskinuti i sa Đukanovićem lično i sa njegovim ideološko-političkim zasadima. I samo u takvom okruženju srpski narod se može do kraja identifikovati sa državom Crnom Gorom i njenim istitucionalno simboličkim sklopom. Sve ostale partije koje pretenduju na to biračko telo pokazale su nedostatak otpornosti na NATO narativ prema Srbiji, Srbima i regionu, i imaju sve manje moralnog prava na takve pretenzije.

Takođe, ako Mandić ne pobedi na izborima postoji velika verovatnoća da će to biti iskorišteno da se DF potpuno skrajne od sistema vlasti, čak i “po dubini”. To bi na dug rok oslabilo političku snagu srpske zajednice i suzbilo njene autentične vrednosti otpora i slobode, a sa druge strane pokazalo da samo NATO kandidati mogu voditi Crnu Goru, što bi bila svojevrsna potvrda da je Đukanovićev politički put bio ispravan.

Demokratska Evropa, sad

U ovom bloku izdvajaju se kandidati Demokrata i pokreta Evropa sad. Apsurdno je da ne možemo sa sigurnošću reći ko će biti kandidat ni jednih ni drugih. Naime, Demokrate su na početku kampanje u nekoliko javnih apela, gotovo molile Evropu sad da idu sa zajedničkim kandidatom. Neke analize su potvrđivale da bi zapravo njihov zajednički kandidat najbolje prošao u izbornoj trci. Međutim Evropa sad je odbila ovu ponudu i izašla sa svojoj kandidaturom.
Naravno, kandidovali su jednog od lidera – Milojka Spajića.

Ponesen rezultatom na podgoričkim izborima Spajić je krenuo vrlo samouvereno u ovaj poduhvat. Međutim, pomenuta akcija DF-a i današnje obaveštenje iz Srbije su poljuljali njegovu reputaciju u javnosti, a na koncu i pravno onemogućili njegovu kandidaturu. Nakon toga Evropa sad je u veoma nezavidnoj poziciji, sa dilemom da li da kandiduje svog drugog lidera Jakova Milatovića ili da podrži kandidata Demokrata. Čini se da je realnija ova prva opcija, s tim da je moguće da Spajić uz nekakvu pravnu vratolomiju ostane kandidat pokreta.

Njihova eventualna pobeda za Srbe bi značila produženje one mutne i nejasne politike kakvu je vodio Zdravko Krivokapić. Politike koja bi insistirala na tome da udalji Srbe od Beograda, ali da im ne ponudi nikakvu suštinsku satisfakciju u crnogorskom društveno-simboličkom sklopu. Visok stepen poltronstva koji su pokazali prema zapadnim centrima, takođe ih u tom smislu diskvalifikuje.

Osim toga njihovi ekonomski programi zbog kojih su se proslavili u javnosti pokazuju se sve besmislenijim, naročito zbog katastrofalnih posledica koje su izazvali u zdravstvenom sektoru ukidanjem doprinosa za isti.

Za kandidaturu Demokrata Bojan Panaotović je ispravno zapazio sledeće: „Demokrate svoj dignitet narušavaju prosidbom Evrope sad, koja ih uporno odbija, a onda i odugovlačenjem sa imenom kandidata i predajom zvanične kandidature, iako imaju niz dobrih kandidata.” Ovome zapažanju ja bih dodao da ih ne ohrabruju ni rezultati sa lokalnih izbora, naročito iz Podgorice, gde im je Evropa sad uzela većinu biračkog tela. Međutim, ako ni Spajić ni Milatović na kraju ne budu kandidati, postoji prostor za prolazak kandidata Demokrata u drugi krug.

Milova dilema

Ključni problem na ovom delu političkog spektra Crne Gore jeste što partije nisu mogle da se dogovore oko zajedničkog kandidata. SDP je tražio da to bude neka nestranačka ličnost. DPS-u to po svoj prilici nije odgovaralo. Na kraju se odustalo od koncepta zajedničkog kandidata i SDP je izašao sa Draginjom Vuksanović-Stanković kao svojom opcijom.

Ona će nesumnjivo vezati za sebe jedan dio ultra-crnogorskog biračkog tela, zbog svojih prepoznatljivih nastupa na “komitskim” skupovima. Koliki će to procenat biti, zavisi i od pozicioniranja u kampanji, ali prvenstveno od toga ko će biti DPS-ov kandidat.

Na koncu, Đukanovićeva partija je na najtežim mukama. Nekolika imena figurišu kao njihovi potencijalni kandidati. To su svakako Milo Đukanović, Milica Pejanović-Đurišić i bivši gradonačelnik Podgorice Ivan Vuković. Dakle, dilema je da li ići sa personifikacijom starog režima ili pokušati se privući centru političke ravnoteže. Izgleda da Đukanović još nije rad prepustiti stranačke i funkcionerske poluge moći iako bi takav izbor verovatno pružio više šanse DPS-u i koliko-toliko mu produžio život. Stari balkanski politički vuk tako neminovno srlja u zaton svoje političke karijere jer bi njegov poprilično izvestan poraz bio jasan znak da se mora povući.

Sa druge strane, kandidatura npr. Vukovića iako bi verovatno izgubio, kao i izbore u Podgorici, pokazala bi izvestan stepen fleksibilnosti DPS-a da se prilagodi situaciji koja za njih nije nimalo povoljna.

Kao što vidimo, pravo more kandidata, kombinacija i mogućnosti. Sve to karakteriše ove izbore, koje slobodno možemo nazvati izborima “za budućnost Crne Gore”. Iako je to krupna konstatacija, nije preterana jer će njihov ishod za duži rok ustrojiti pravac crnogorske spoljne i unutrašnje politike i relativno trajno pozicionirati neke igrače na političkoj sceni Crne Gore. Zato nam valja ispratiti i izmeriti kako će koji scenario uticati na Srbe i njihov položaj u toj zemlji, kao i na odnose sa Srbijom i Republikom Srpskom.

Izvor: Novi Standard