Šta Nemci žele od Srba na Balkanu?

Skupština Republike Srpske je odlučila da je protiv uvođenja sankcija Rusiji. “Protivimo se uvođenju sankcija Ruskoj Federaciji i smatramo da je neutralan stav po pitanju sukoba Rusije i Ukrajine u interesu Republike Srpske.“

Odluka je posledica duge istrajne politike da je Bosna i Hrecegovina moguća samo u skladu s pravilima uspostavljenim Dejtonskim sporazumom.

Istovremeno nemački Bundestag, takođe istrajno, nastavlja da se upliće u „srpski problem“ na način a da ništa od međunarodnih dokumenata i međunarodnih odluka nije u redu, niti ga treba poštovati, ukoliko se ne slaže s interesima i planovima Nemačke.

Srbi su se ovih dana setili da to Nemci na ovim prostorima tako rade oduvek. Nerijateljstvo nemačkih vlasti prema Srbima je politička konstanta, iako ne možemo a da ne primetimo da je oduvek bivalo izuzetnih Nemaca koji su se usuđivali da i o ovome ne misle kao njihove vlasti.

Današnji „lukavi“ Nemci koji zasedaju u Bundestagu odmah objašnjavaju svoje razloge zašto se prema međunarodnim obavezama odnose kao prema prljavoj krpi – sve „u cilju donošenja rezolucije koja bi obuhvatila: izmenu Dejtonskog sporazuma, izmenu Ustava BiH, podršku Kristijanu Šmitu, ukidanje konstitutivnosti naroda, odgovornost Srba za destabilizaciju itd.“

U objašnjenju se nemački „samokritično“ utvrđuje da je „tužni vrhunac zločina bio genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, prvi genocid u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.“

I onda ekspertski pozor da su „rat u Bosni i Hercegovini i genocid u Srebrenici izuzetno opasne posledice više nacionalističke i etno-nacionalističke politike. To je politika, koja konstruiše pretpostavljenu grupnu pripadnost, deli ljude i huška jedne na druge i koja ne zazire od pomeranja granica, proterivanja i ubistava“, opisuju brižni Nemci potomke naroda prema kome su se njihovi dedovi pre osam decenija odnosili kao prema stoci na klanici.

I zaključak zaključaka: „Na kraju, ali ne i najmanje važno, ‘rat u Bosni’ i genocid u Srebrenici predstavljaju neuspeh međunarodne zajednice da se usprotivi sa svom odlučnošću toj politici.“

Čekajte, „međunarodna zajednica“ je tzv. kolektivni Zapad (NATO i EU) koji je sebe tako nazivao. Dakle, nisu to ni Kina, ni Rusija – samo Zapad. U to je spadala i Nemačka. Koliko su ih pripuštali Amerikanci.

I oni koji su doživeli neuspeh u bosanskom loncu popiju pivo, obrišu bradu i – sad će oni to da poprave! Oni koji su to, i po sopstvenom priznanju, upropastili!

I, šta nude? Demokratska Nemačka poštujući pravo naroda suverene države (koliko je to Bosna?) da nema pravo da odlučuje ni o čemu, veruje da ona, Nemačka ima pravo da ultimativno sugeriše da se „predano prati približavanje Bosne i Hercegovine NATO-u i da aktivno doprinose implementaciji Akcionog plana za članstvo“. Bundestag daje BiH pravo da ona izabere da „bude član NATO“!? Zašto li se to danas još uvek zove demokratija? Zbog demokratskih potencijala NATO-a sigurno.

A Srbija? Nemci kao naši “prijatelji“ nama ništa ne veruju. Naš zvanični stav je tragikomičan: stojimo postojano i primamo neprijateljsko prijateljstvo. Što mi više guramo na „evropskom putu“ to oni više sumnjaju.

Kaže ista Bundestagova Rezolucija: „Pripadnici političkog vođstva Srbije ne samo da se ne distanciraju od etničko-nacionalističkih ideja ‘Velike Srbije’, već svojim izjavama potpiruju takve ideje.“ I, mislite da išta u glavi Nemca u nedavno uspostavljenoj Velikoj Nemačkoj danas može bez Rusa? Grešite.

Rusi su im i dali Veliku Nemačku, bez ispaljenog ćorka. I, ne može.

„Ne treba ni potcenjivati energičnu podršku ruskog rukovodstva pod predsednikom Putinom snagama podela u regionu.“ Dakle, Vladimir Vladimirovič. A mi smo mislili da Nemci to ne vide.

I, sada oni koji su pravili, ponosito nastupajući, ovakvu obesmišljenu Bosnu znaju – rešenje. Ironija bi bila nepodnošljiva kad pred nama ne bi bio Zapad koji više ne zna šta da radi i odavno ne pazi šta govori.

Društvo gomile!

Kad pogledate današnju Evropu – vidite bezglavu gomilu i „korisne idiote“, kao njihove vođe.

To je svet bez velikih ličnosti koje imaju pregled situacije. „Prosto, današnjem čoveku nedostaje vremena da na miru razmišlja, tako da ljudi više nemaju odvažnosti da zastupaju poglede koji odstupaju od stava većine. Većina ljudi ne teži da uđe u dijalog s ljudima koji ipak misle slobodno i suvereno, a to je uvek manjina, već se zadovoljavaju da ih mrze“, uočio je to već Fridrih Niče, a stvar se otada razvijala itekako.

Mržnja kao politički argument. Stvari su otišle toliko daleko da su i beogradske vlasti, čije je razumevanje za nemačke pritiske i mlatretiranje poslovično – morale da reaguju. „Ministarstvo spoljnih poslova Srbije saopštilo je da intervju sa ambasadorom Nemačke u Srbiji Tomasom Šibom, koji je objavljen u ‘Politici’ pod naslovom Donbas i Kosovo ne mogu nikako da se uporede, sadrži niz netačnih tvrdnji i kvalifikacija.“

Revolucionarna promena! Jer, ovaj Šib se ovde redovno oglašava (dok se Hil ne seti da Nemcima, ipak, treba začepiti gubicu) i vazda govori isto.

Te, nema ništa normalnije nego da u gostoprimstvu države Srbije „ambasador Šib iznosi netačnu tvrdnju o ‘ugnjetavanju Albanaca i njihovom isključenju iz javnog života’ i, ignorišući čitav niz činjenica i rezolucija Saveta bezbednosti UN“, pa zaključuje „da se NATO odlučio za napad na SRJ ‘tek kada su bila iscrpljena sva sredstva diplomatije’“.

I džaba ga podseća MSP „da su Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1160 (1998) potvrđene obaveze svih članica UN ka očuvanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ (danas Srbije) dok su akti tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i drugih oružanih grupa kosovskih Albanaca kvalifikovani kao ‘teroristički’, te da je Savet bezbednosti UN u više navrata izričito osudio terorističke akte OVK.“

Neće Šib uzeti na znanje ni da je „u periodu koji prethodi agresiji na SRJ, Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke 12. januara 1999. Upravnom sudu u Triru ukazalo da ‘operacije (srpskih) snaga bezbednosti nisu bile usmerene na kosovske Albance kao na etničku grupu, već na militantne protivnike i njihove navodne sledbenike’“. Ne dolazi u obzir ni da uzme usta da „i pored sistematskog kršenja međunarodnog prava i Rezolucije 1244, Kosovo ni danas nije, ni de jure ni de fakto, formirano kao nezavisna država“.

Neće Šib, jer ne uzima to u obzir ni kenacelar Šolc. Ni Bundestag. Ni Bundesver. Ni BND. Ni „slobodna nemačka štampa“.

Beogradska Advokatska kancelarija Radić, čija su znanja o nemačkom pravu i nemačkoj kulturi ozbiljno utemeljena – a koja s vremena na vreme s tim osećajem piše pisma podsećanja nemačkim državnim telima – povodom rezolucije koja je „svojevrsna optužnica protiv Srba“ pozvala je Bundestag na pravilo – Audiatur et altera pars i podsetila da su „tokom poslednjih bombardovanja Srba u periodu od 1994. do 1999. godine (bez odluke SB UN, a u cilju opstanka NATO-a), Srbi stavljeni u potpunu međunarodnu izolaciju od 30. 5. 1992. do 1. 10. 1996. (Res. GS UN 757 – Res. GS UN 1074.).

Koliko nam je poznato, ovaj period detaljno je zabeležen u zapisnicima i u drugim spisima, posebno kada su se pominjale uloge nemačkih funkcionera: ministra inostranih poslova H. D. Genšera, kancelara Helmuta Kola, ministra spoljnih poslova, pravde i šefa BND-a Klausa Kinkela, kancelara Gerharda Šredera, ministra spoljnih poslova Joške Fišera, ministra odbrane Rudolfa Šarpinga i drugih – u vezi: nasilnog razbijanja Jugoslavije, prevremenog priznanja otcepljenih republika bivše Jugoslavije Hrvatske i Slovenije, navodnog plana ‘Potkovica’ protiv kosmetskih Albanaca, navodnih ‘logora kosmetskih Albanaca na stadionima’, legalnosti angažovanja nemačkih vojnih snaga protiv Srba suprotno Sporazumu 2+4, nemačkom Ustavu (Grundgesetz), Povelji UN i sl. U to vreme, kako je preneo Špigel, Kinkel je izjavio da Srbiju treba baciti na kolena (1)

Naravno da Nemačku u ovom raspoloženju – kad kancelar Šolc vidi šansu, dok Amerikanci muku muče sa nevoljama u Ukraijini i Južnom kineskom moru da konačno, „okupira“ (uskoro će ovo moći bez navodnika) Zapadni Balkan i uspostavi nemačku kontrolu (poslaće se i nemački vojnici) – neće obratiti pažnju na činjenice. Nemačka ima osećaj da je „došlo njenih pet minuta“. Konačno, svi „na kolena“! Morali bi se tome pridružiti i Srbi.

Dok Šib mlatara po Beogradu, Kristijan Šmit i dalje izigrava Visokog predstavnika u Sarajevu.

Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik zatražio je „da se kao stranac deportuje visoki međunarodni predstavnik Kristijan Šmit jer ruši ustavni poredak zemlje“, pošto je nemogućnost dogovora tri naroda oko izbora rešio kao da na to samo on ima puno pravo. „Ja sam smatrao da Predsedništvo treba da potvrdi da BiH nema visokog predstavnika jer on nije imenovan rezolucijom Saveta bezbednosti, a sve njegove radnje su ništavne, primereno je i da se uklone iz BiH po proceduri predviđenoj za strance koji narušavaju ustavni poredak u BiH“, rekao je Dodik.

On je dodao da tu njegovu inicijativu nisu prihvatila druga dva člana Predsedništva Šefik Džaferović i Željko Komšić, izabrani od strane bošnjačkog naroda.

Na šta se ovde čovek može pozvati? Na pravo? Na međunarodno pravo i međunarodne ugovore? Dejtonski sporazum, Ustav dejtonske Bosne, na nemački ustav? Ne, ni na šta.

Nemci koji su imali neke od najvećih pravnika u prošlom vremenu – do prava, opet ne drže, niti planiraju. Dokle se tako može? Ne može zadugo. Oni planiraju da se to može rešiti tako što će Srbe optužiti da se ne drže prava. Ni to ne može zadugo. I to ne samo zbog Srba.

Nemci to dobro znaju.

__________________________________________________________

(1) – (https://www.spiegel.de/politik/serbien-in-die-knie-zwingen-a-71084829-0002-0001-0000-000013681505).“

Izvor: Sve o Srpskoj