Staklena menažerija

Na Balkanu se, posebno u srpskim zemljama, više ne zna ni ko pije ni ko plaća. Svaki čas dolaze neki zvaničnici iz Vašingtona, Moskve, Brisela, Pekinga i islamskih zemalja. Jedni donose projekte i poneku investiciju, drugi poruke i pretnje. Svi službeno tvrde kako dolaze kao prijatelji, kako Srbija napreduje na putu prema evropskom raju, kako su odnosi Beograda i Moskve sjajni itd. A Vučić, kad god ga netko hvali, diže glavu put neba i veli svom narodu, nakon što se njegov glas odbije od stratosfere: „Vi ste za to zaslužni, ja, kao Gospod, samo radim ono što vi želite, a u interesu Srbije“.

Za Vučića je izgleda najveći problem Dodik. Aleksandar njemu često poručuje: „Ja se s ovim i onim ne slažem“, a Dodik, tvrdoglav kao mazga, radi po svome. Izgleda da je naumio, nakon isteka svog mandata, da postane predsednik Srbije, što Vučiću strašno smeta, jer hoće ponovno Tomu na tom mestu.

U Srbiji postoji i opozicija. Tvrdi kako Aleksandar nije trebalo da ode kod Bila Klintona i da se ponižava pred onim idiotima koji su ponavljali priču o navodno srpskom genocidu nad muslimanima u Srebrenici. Tvrde, kako je trebalo da podrži Dodikov referendum. Zameraju Vučiću što prodaje Kosmet, što odlazi na konsultacije u NATO, što je dpšustip izglasavanje zakona o srpskoj genocidnosti. U tome prednjače Dveri i NSPM. Sve u svemu, tvrde kako njihov premijer izdaje Srbiju, Republiku Srpsku i Rusiju.

Vojo, Hag i pravda

Ukoliko je tačno da je Vučić takav, postoji teorija i zbog čega je to tako. I tu se moramo prisetiti čuvene Vojine rečenice izrečene u Haškom tribunalu:

„Ako meni sudite za ratne zločine, onda morate Vučiću i Nikoliću takođe suditi,  jer su oni radili isto što i ja“.

Drugim rečima, u skladu sa teorijom zavere, Vašington (čitaj: također NATO i Brisel), rekao je Aci i Tomi, ljutim Vojinim radikalima: „Ili ćete u Hag, ili ćete u vlast. A ako izaberete ovo drugo, bit ćete naše sluge pokorne“. Epilog je poznat: vlast je bila slađa.

I tako dolazimo do kopernikanskog obrata! Pošto je Voja oslobođen svake krivice glede ratnih zločina, onda to implicite znači, da ni Aco ni Toma ne mogu biti zločinci. A ako nisu zločinci, onda ih Zapad nema zašto ucenjivati. A ako ih nema zašto ucenjivati, onda to znači da ova dvojica, ako su tačne tvrdnje opozicije da su oni izdajice srpskog i ruskog naroda, da tu izdaju rade svojevoljno.

Da li je to baš sve tako, ili, hrvatska blokada Srbije

Nešto škripi u teoriji o izdajništvu jer je Zapad počeo šikanirati Vučića. Prvo su američki marinci počeli usred Beograda ponižavati srpske vlasti. Britanski diplomata Devenport je to nastavio u Skupštini Srbije. I taman kada su se oko toga strasti malo smirile, nadošla je „hrvatska bomba“. „Braća Hrvati“ su blokirali poglavlje 23 u vezi ulaska Srbije u EU.

Nitko nije toliko naivan da pomisli kako su sadašnji hrvatski NATO poltroni to svojevoljno uradili. Primili su, dakle, instrukcije iz Vašingtona.

Kada se to prevede na diplomatski jezik, onda to znači da Vašington nije zadovoljan politikom Vučićeve vlade.

U Srbiji su odmah burno reagovali, izgleda ne shvatajući o čemu se radi, tvrdeći kako je ovaj potez Hrvatske nastavak proustaške politike koju „Lijepa Naša“ vodi pod vođstvom predsednice Kolinde Grabar Kitarović. I sve je pošlo u krivom smieru.

Drugim rečima, ili Zapad ipak nije zadovoljan Vučićevom politikom, pa je nahuškao Hrvate na Srbe, ili je (i) nešto drugo po sredi.

Protiv koga bi NATO trebalo da interveniše

Nekako u isto vreme kada se Hrvatska okomila na Srbiju, obelodanjen je, u hrvatskim medijima, „tajni“ briselski dokument o mogućoj i poželjnoj NATO intervenciji na „zapadnom Balkanu“.

Navodno zbog islamskog džihada i Dodikovog destabilizovanja regiona, ali, implicite, zbog sve češćih kontakata između Srbije i Rusije. Usput, da Dodik nije dobio lokalne izbore i time se potvrdila privrženost naroda njemu, već tada bi bio uhapšen. U pogledu vahabizma, stvar je delimično smešna, pošto su SAD te koje vrše islamizaciju Balkana. Ali nije smešno kada BiH HDZ intenzivira priču o trećem, hrvatskom entitetu unutar Federacije, što znači rat sa musimanima, a Hrvatska je, pre par meseci, mobilisala znatan broj rezervista.

Naravno, ono što Amerika hoće, to je da stavi srpska područja pod svoje. Možda hoće i da smanji muslmansku teritoriju u BiH kako bi se rešila tamošnjeg islamskog ekstremizma, najopasnijeg u Evropi kojeg je, uzgred rečeno, sama proizvela.

Drugim rečima, Amerika u BiH, NATO intervencijom, planira kompleksnu akciju: uspostavljanje trećeg, hrvatskog entiteta, umanjenje i onemogućavanje islamskog ekstremizma, te ukidanje Republike Srpske i ulazak Bosne i Hercegovne u NATO. A ako bi Srbija pokušala da spreči propast RS-a, trupe NATO-a bi bile na licu mesta spremne da intervenišu.

Sve se to ne može desiti pre Trampove inauguracije, pa je proleće najverovatniji momenat da sve otpočne. Nadajmo se da je autor ovog teksta apsolutno u krivu, da je obuzet teorijama zavere i da se takve stvari više ne mogu dešavati na Balkanu.

A tu je i „srpski Tramp“ koji će sve to sprečiti, zar ne?

Ova staklena menažerija: Ameri, Rusi, Brisel, islamisti, NATO, Hrvati, Toma, Aca, Voja, Dodik, gde se svi grubo sudaraju, ostaje začudo stabilna, a stakleni protagonisti se još uvek ozbiljnije ne lome; više prete nego što misle preći u akciju. Međutim, pošto je ovo Balkan gde je sve najcrnje moguće, a stvari planu iznenada, lako je iz staklene preći u krvavu menažeriju.

Bože pravde! 

Izvor: NSPM