Sto odsto Vučića za nula odsto Srbije

Kada se meri na uzorku njegovih saveznika iz vladajuće koalicije, prevremeno i privremeno samoraspuštene, Vučićeva omiljenost je i dalje visoka, mada se unekoliko koleba (kreće se između 60 i 80 odsto), ali je zato njegov rejting među strancima zacementiran: uobičajenih nula odsto, koliko pripada svakom političkom predstavniku države Srbije.

Izneti opis Vučićeve omiljenosti tačan je 75 odsto. Ono za opoziciju, saveznike i strance je ispravno, ali podatak u vezi sa građanstvom nije, iako 100 odsto srpskih glasila odista tvrdi da jeste. Brojka o 45 odsto „vučićevaca“ u Srbiji neprestano se ponavljava u sredstvima javnog izveštavanja, koja se, svedena na tridesetak odsto pameti, redovno pozivaju na istraživanja javnog mnjenja. Sama istraživanja zbilja sadrže dotične računice, ali to nije nikakvo čudo, s obzirom na to da su agencije za utvrđivanje javnog mnjenja 100 odsto u rukama stranaca ili stranih plaćenika.

Sam Vučić je stvarnog stanja stvari svestan 50 odsto. Zna koliko ga voli opozicija, i zna koliko je odista omiljen u sopstvenoj koaliciji. Ali, zaluđuje se u pogledu građanstva i stranaca. Što se tiče prvih, on zbilja veruje u bajke o 45-procentnoj podršci; samo se plaši da mu se to bogatstvo ne raspe, pa poveremeno opominje svoje poslušnike da se ne uljukuju tolikom podrškom; ali da veruje – veruje. Što se tiče drugih, on blagu predstavu nema o tome koliko im se istinski gadi.

Kako da im se pa ne gadi, kada se pred njihovim očima snishodljivo preokrenuo za 100 odsto, pa još onako kako su mogli samo da požele!

Zato im je sada uslužan i koristan 150 odsto, ali im je jednako i odvratan, zbog čega su ga, primera radi, u Briselu prilikom jednih pregovora držali u kakvom ćumezu u kojem je bilo nula odsto dnevne svetlosti (što je obnarodovao glavom i bradom Aleksandar Vulin, koji od Vučića drhti 100 odsto, a i delio je navedenu mračnu prostorijicu sa njim, tako da se priča komotno može smatrati stoprocentno verodostojnom, kao i zaključak da su ova dva majstora izgleda ponosni na tu epizodicu).

Ti pregovori su, dabome, oni od aprila prošle godine, na kojima se kockalo u 15 odsto srpske državne celine, tačnije, u pokrajinu koju je vlast Vučića i Ivice Dačića upravo tom prilikom pristala da izda 90 odsto, a preostalih 10 odsto će, kako je posle nedavnog intervjua sa Vučićem procenio zagrebački novinar Darko Hudelist, proćerdati bez ikakvog oklevanja, samo kad se to bude i zatražilo.

Ta pokrajina se, inače, zove Kosovo i Metohija, a u srpskim glasilima je kao ozbiljna tema prisutna nula odsto. To je zato što srpskim televizijama i dnevnima novinama 100 odsto rukovode kadrovi koji zbirno poseduju nula odsto dostojanstva. Kada Vučić, sa 72 odsto sklopljenim prstima, takvima rekne da se Kosovo i Metohija ubuduće imaju pokrivati isključivo servisno, naravno da nailazi na poslušnost koja ponegde prelazi i 100 odsto (recimo, kada majstori izbace Kosmet čak i iz vremenske prognoze).

Šteta koju Srbiji nanosi taj i takav Vučić, za okvirnih 40 odsto je veća od one koju je iza sebe ostavio Boris Tadić. Od istih su skrupula obojica pelcovani, u borbi protiv iste Ustavne preambule su im tekli vlastodržački dani, ali je razlika u tome što je Tadić sa srpskim nacionalizmom, kojeg se iskreno grozio, imao nula odsto dodira. Nasuprot tome, Vučić je srpski ovovekovni nacionalizam pobedio tako što ga je pozvao da mu se pridruži u izdaji. Vučić je rodoljublje u Srbiji prosto satro, uništio ga je bezmalo 100 odsto, pretvorio ga je u pogano sopstveno naličje jer mu je ponudio nula odsto odgovornosti. Kada jalovo, iskompleksirano, sitnodušno, nedoraslo rodoljublje – kakvo srpsko rodoljublje većinski i jeste, još od kako je zahvaljujući nekakvom faustovskom dogovoru preteklo iz titoizma – izuzmete bilo kakve odgovornosti, kada mu date priliku da danas lupeta sasvim oprečno od onoga što je recitovalo juče, kada mu za TV gostovanja i članstva po upravnim odborima zatražite da zauzvrat podavi ono malo Srba što se još opire zavojevačima… onda se ono preinačuje u ruglo. Onda tom rodoljublju odjednom postaju stoprocentno prihvatljivi i Čedomir Jovanović, i Nenad Čanak, i Vuk Drašković.

Takav sunovrat već dotrajalog rodoljublja Tadić nije mogao da podstakne, zato što je bio previše – preko 90 odsto! – zaljubljen u sebe. Tadić je mogao da se rve sa srpskim ovovekovnim nacionalizmom, ali nije mogao da ga slomi. Za takav posao ipak je bio potreban neko ko se stidi nula odsto. Recimo, neko ko će da se sto odsto razvede, pa da se ponovo oženi (možda samo 50 odsto, pošto nije izvesno da je brak sklopljen i u crkvi i u opštini), pa da o njegovom venčanju sva glasila ukupno izveste nula odsto (taman koliko i smeju), a da on na kraju u emisiji kod izvikane voditeljske uspijuše – Olja Bećković, hiljadu posto – besramno kuka kako je izložen nekakvim zastrašujućim medijskim progonima i „prljavim kampanjama“.

Bio je neophodan neko ko nema nimalo srama, ali zato ima vojsku bezimenih stranačkih pretorijanaca koji kače pripremljene komentare i lupaju „pluseve“ i „minuse“ po čitanijim internet okupljalištima širom regiona.

Srpskim političkim i društvenim vrhuškama je, kao savršeno opravdanje za potpuni slom koje su i same odavno priželjkivale, na čelu bio potreban sto odsto prevrtljivac, sto odsto lažov i sto odsto kukavica. Takvog je dobila u Aleksandru Vučiću. I to su jedini procenti sa kojima čovek može bezuslovno da računa kada je Vučić u pitanju. Sve ostalo je promenljivo, ili sumnjivo, ili skroz neutemeljeno. Naročito famoznih 45 odsto podrške građana.

Prvo, svi koji papagajski ponavljaju tu brojku – i glasila i anketari – već su nebrojeno puta uhvaćeni u lažima, a ne pamti se da su ikada zatečeni u širenju istine. Drugo, u poslednjih godinu i po puka izlaznost na lokalnim izborima širom Srbije jedva dobacuje do 50 odsto; celokupna politička klika Srbije, dakle sve stranke koje na raznim nivoima učestvuju u političkom životu, udruženim snagama ne bi mogla da dostigne toliku podršku kolikom glasila i anketari časte Vučića svaki put kada iz izveštaja izostave ključnu napomenu da su obrađeni isključivo opredeljeni birači. (Štaviše, upadljiva razlika između očitane podrške Srpskoj naprednoj stranci, koja iznosi famoznih 45 odsto, i Vučićevog ličnog rejtinga, koji ista istraživanja mere na 25 odsto, pokazuje da se stanje menja iz korena kada se u konačni račun uvrsti celokupno glasačko telo.)

Treće, čak i da zaista bezmalo polovina Srbije podržava i obožava Vučića, to je premalo. Broza su voleli više, a Broz je poslednji ovdašnji vladar koji je bio toliko zaštićen koliko i Vučić. Iz besprizorne gomiletine koja paradira srpskim ekranima i dnevnom štampom, bukvalno niko ne sme da optuži Aleksandra Vučića ni da se nanovo oženio, a kamoli da ga okrivi za prava nepočinstva, među kojima je odricanje od Kosova i Metohije svakako najpogubnije, mada ne i jedino; i opet, poklonici Vučića i njegove stranke nisu većina među građanima Srbije.

Ali, Vučić danas nesputano vlada Srbijom. Čovek bukvalno bez ijedne vrline (brojevima: nula odsto), najmoćniji je pojedinac u državi, kojom se poigrava onako kako mu nalaže njegova razmetljiva, nakinđurena prizemnost. To je zato što niko nikada nije imao ovako bedne političke protivnike, kao što ih ima on.

Ništa se tu neće promeniti ni posle predstojećih, nikada predvidljivijih izbora. Kada mart bude navršavao svojih 51 odsto, dakle 16. uveče, sva je prilika da će Aleksandar Vučić slavodobitno sklapati skupštinsku većinu za predsednikovanje Vladom. Među ponuđenim mu moralnim kepecima, razabiraće koga želi za saradnika na unosnom poslu komadanja Srbije. Ovo zato i nisu srpski izbori.

Ovo je Vučićev izbor. Ovo je njegov „rijaliti šou“. Kao što je prvog februarskog dana bez imalo obraza i obzira izrežirao „spasavanje“ deteta iz zavejanog vojvođanskog autobusa (što su robotizovana glasila prenosila kao udarnu vest, a naglašeno ulizički „Kurir“ slike Vučića i Novaka Đokovića na naslovnoj strani ispratio maloumnim natpisom „Heroji!“), tako će i 16. marta svojim trapavim rukama uneti u vlast nekog od nedonoščića zavejane političke pozornice.

Sreća u nesreći je što ceo taj cirkus neće biti ni od kakve suštinske važnosti. Sudbina države i naroda ne zavisi od toga ko će uz Vučića šeikovati Srbijom, nego ko će mu se suprotstaviti. A to mesto se ne popunjava izborima. Nikada i nije. Pitajte Karađorđa. Ili Kastra.

Izvor: Frontal