Sudar dve Amerike

Najzanimljiviji izbori u skorijoj američkoj istoriji su pred nama. Šokantni u svojoj formi, prepuni kontroverzi, obrta i drame. Prvi put se regularnost izbornog procesa ozbiljno dovodi u pitanje, dok jedan od glavnih pretendenata govori da neće priznati rezultat ako izgubi. Prvi put svedočimo da se dva tabora prosto utrkuju koji će pre da diskfalifikuje iz trke protivničkog kandidata. Prvi put se u trku otvoreno mešaju domaće i strane obaveštajne i kvazi-obaveštajne institucije, poput FBI i Vikiliksa, a neprestano se iznoše optužbe da se izbori nameštaju direktno iz Moskve.

Suštinski, ovo su prvi izbori u skorijoj istoriji na kojima se zaista biraju dva različita puta kojim će poći SAD. Hoće li novo rukovodstvo staviti sve na pokušaj spašavanja Novog Svetskog Poretka, ili će možda pragmatično napustiti neodbranjive pozicije i ponovo osmisliti američke interese?

KLINTONKA

Sa jedne strane se nalazi kandidat Demokratske stranke Hilari Klinton, potencijalna prva žena predsednik, favorit finansijske oligarhije, neoliberalnog i neokonzervativnog establišmenta, ali i „progresivne” elite SAD, što će reći akademske zajednice, medija i Holivuda. Njena kandidatura se može opisati kao obećanje nastavka političke zaostavštine Bila Klintona i Baraka Obame.

Kao kandidat establišmenta, ona nastupa sa pozicije uveravanja da je na američkom brodu manje-više sve kako treba i da bi samo trebalo otresti sumnje i bez mnogo kompromisa nastaviti dalje. Već po tome je jasno da ona nije prosto status quo opcija. Nastavljanje po starom u novim nepovoljnijim okolnostima i ne bi bilo prosto nastavljanje po starom. Ukoliko ispuni glavna obećanja data biračima, uspeće da promeni i političku kartu SAD.

Pored podržavanja višestrukog povećanja kvota na imigraciju iz muslimanskih zemalja, Hilari praktično obećava državljanstvo svim ilegalnim imigrantima koji žive u SAD, među kojima su najzastupljenije latino manjine. To u prevodu znači da bi Demokratska partija u SAD preko noći dobila više od 10 miliona novih glasača, što bi de fakto garantovalo kontrolu Demokratama nad američkim institucijama u decenijama koje dolaze. U nekim ekonomski srećnijim vremenima Amerikancima bi bilo u interesu da preko noći uvezu i daju legalan status tolikom broju ljudi. Danas to odgovara samo Demokratskoj partiji zbog glasačkog potencijala.

Klintonova obećava i završetak projekta „Veliki Bliski Istok”, plana koji je, po zamislima aktuelnog establišmenta, već trebalo da je ispunjen i da daje plodove. Ona je originalno i bila jedan od pokretača tog projekta koji je trebalo da reorganizuje Bliski Istok po zamisli SAD, a koji je operativno zaživeo sa talasom Arapskog proleća. Problem koji se tom planu isprečio je rusko angažovanje na sirijskoj pozornici i ruska spremnost da silom brani Siriju. Poruke koje ona šalje u vezi sa tim tumači se kao udaranje u ratne bubnjeve i pokazivanje spremnosti za, makar ograničeni, direktni vojni konflikt sa Rusijom i Iranom u regionu Levanta.

Elite koje podržavaju Klintonovu se nadaju da bi njen izbor značio i završavanje unutrašnje društvene transformacije, procesa koji je pokrenut davno, ali koji se tek zahuktao sa Obaminom administracijom. Tu transformaciju je najbolje opisati kao new age kulturni projekat izgradnje hiperliberalnog, ateističkog, anacionalnog identiteta kao osnove američkog globalnog društva.

Najbolje mesto za posmatranje te transformacije in vivo jesu američki univerziteti. Njeni pojavni oblici su uočljivi na studijama sociologije i psihologije, kod pitanja uspostavljanja novih rodnih kategorija koje bi prevaziše „zaostale” i „retrogradne” ideje muško/ženske rodne binarnosti. Na gotovo svim univerzitetima su reorganizovane katedre i promenjena pravila života na kampusima, uvođenjem obaveznih „sigurnih prostora” i „aktivirajućih upozorenja” za sve studente i osoblje koje se oseća na bilo koji način ugroženim od strane tuđeg drugačijeg mišljenja. Definiše se sve veći broj verbalnih ili čisto estetskih (danas je to i kačket sa natpisom „Učinimo Ameriku Velikom Opet”) „mikroagresija”. Nekonformiranje novim pravilima sa sobom povlači i određene kazne i reprekusije, što je dalje uslovilo i uvođenje ad hok sudova za osoblje i studente.

Takva politika se, sasvim logično, iz škola prenosi na ulicu i svuda u javni život. Rasnim, seksualnim i klasičnim rodnim (muško-ženskim) kvotama za zaposlenje po državnim institucijama i privatnim firmama, sada se pridodaju i moderne rodne kvote. Isto kao na kampusima, u javnom i profesionalnom životu je postalo opasno kritikovati nove norme. Novinari, umetnici i intelektualci koji se protive trendu prvi su na udaru u tom kulturnom ratu. Poznatim gej aktivistima koji se bore protiv Hilari Klinton spori se da su uopšte gej, i to od istih onih ljudi koji prvi pričaju o netoleranciji kada se ljudima spori seksualna orijentacija. Ima ironije u tome da politički preduslov legitimne seksualne orijentacije prvo uvodi liberalna elita. Slično se dešava sa pokušajima izazivanja sramote kod crnačkih birača koji ne glasaju za demokrate, poredeći ih sa „sonderkomandosima”, Jevrejima koji su u konc-logorima prihvatali sve uloge koje bi im nacisti dali u nadi da će tako produžiti sopstveni život. Ženama koje ne glasaju za Hilari se preti sa posebnim krugom pakla u zagrobnom životu itd.

Njena odbrana prava na abortus i do kraja devetog meseca trudnoće se smatra ekstremnim stavom čak i u američkim liberalnim krugovima. Kao i kod većine drugih stavova i politika koje promoviše, čini se da se i ova bazira na subverziji sopstvene javnosti. Kao da ekstremne stavove zauzima kako bi isprovocirala kritiku protivnika, pa onda sama jahala na buri optuživanja kritičara za netoleranciju, nazadnost, rasizam, ksenofobiju, mizogeniju, ili već šta je prigodno u datom kontekstu. Takvo ponašanje u političkom i javnom životu je tek odnedavno dobilo i svoju zasluženu definiciju, koju bismo na srpski mogli prevesti kao “reklamiranje sopstvenih vrlina” (“virtue signaling”). Ukratko, u toj dinamici onaj koji bez pokrića optužuje protivnika za najgore stavove ustvari samo želi da izreklamira sebe kao moralno i vrednosno superiornog.

Nastavljanje dalje ovim putem neće biti moguće ako u javnom prostoru nailaze makar i na formalni otpor, jer su procesi i agende koje guraju previše kontroverzni i ekstremni za prosečnog američkog birača. Do relativno skoro, možda do pre dva meseca, mejnstrim američki mediji i jesu uniformno podržavali narativ i kampanju Hilari Klinton, a onda se nešto promenilo i Fos njuz je prvi stidljivo izašao iz takvog scenarija. Dovoljno je bilo samo da, uz postojeće ocrnjavanje Trampa, ubace i poneki glas kritike prema Klintonovoj i da ne ignorišu skroz objave Vikiliksa. Dakle, samo jedna velika televizija je ujednačila mišljenja na svom programu, i cela medijska i izborna situacija je krenula rapidno da se menja. Uprkos tome što su sve druge nacionalne medijske kuće nastavile intenzivnije po starom. Klintonovi zato imaju interes da nastave otpočeto korporativno ukrupnjavanje velikih američkih medijskih kompanija kako bi aktuelni establišment ostvario apsolutnu prevlast i kontrolu nad kulturnim i medijskim tokovima u zemlji. Jedino takva kontrola im pruža realistični način da proguraju svoje društvene reforme do kraja.

Ukratko, tabor Klintonove okuplja one snage u američkom društvu koje su proteklih par decenija u nezaustavljivom usponu, odnoseći pobedu za pobedom u unutrašnjem sukobljavanju sa svojim protivnicima. Sve do sada. Ujedno, svi oni imaju i jako mnogo da izgube ako izgube ove izbore.

TRAMP

Nju izaziva milijarder Donald Tramp, politički autsajder koji je prokrčio sebi put kroz republikanski špalir potencijalnih kandidata establišmenta. Populista koji propagira suverenizam. Izbor američkih industrijalaca, građevinara i naftaša, ali i udruženih snaga američke društvene desnice, konzervativaca koji osećaju da su izgubili kontrolu i uticaj nad formiranjem američke kulture i identiteta.

Njegova kampanja oštro kritikuje establišment i crta mnogo tamniju, ali i realniju sliku američke stvarnosti. Vodeći se motom „da bi rešio problem, prvo moraš da ga prepoznaš”, tvrde da su rasni odnosi u SAD gori posle osam godina crnog demokratskog predsednika nego pre njega. Američku infrastrukturu ocenjuju kao „treći svet” u odnosu na kinesku. A konstatuju i ozbiljno narušavanje ugleda i pozicije SAD u svetskoj arhitekturi moći.

Tramp otvoreno upozorava svoje republikance da se mogu oprostiti sa republikanskim predsednikom u doglednoj budućnosti, ako ikad više, ukoliko Hilari Klinton pobedi na ovim izborima i omogući pravo glasa ilegalnim imigrantima. On nagoveštava mnogo jaču kontrolu nad granicama u sklopu čega najavljuje i gradnju velikog zida prema Meksiku kako bi se obuzdala ilegalna imigracija. Preti deportacijama, pre svega onih ilegalaca koji imaju kriminalni dosije, bilo u njihovim matičnim zemljama, bilo u SAD. Ali poruka koju šalje je šira i tiče se i problema povećane nezaposlenosti usled više od deset miliona ilegalnih radnika koji su spremni da rade na crno, ubijajući konkuretnost legalne radne snage. Najtvrđe poruke u vezi sa imigracijom se zapravo odnose na muslimane. On obećava da će muslimansku imigraciju u SAD ili potpuno zaustaviti na neko vreme ili raznim barijerama usporiti i smanjiti na nivo koji Amerikanci mogu i žele da prihvate.

Kada govori o spoljnoj politici, Donald Tramp praktično opisuje povratak na američki izolacionizam u ograničenoj formi. Ne samo da u pozitivnim tonovima govori o Rusiji, glavnom neprijatelju aktuelnog establišmenta, nego najavljuje napuštanje ili potpuni redizajn NATO. Po njegovoj viziji, NATO je prevaziđen i preskup. Tramp najavljuje i prekid „specijalnog partnerstva” koje SAD neguju prema Saudijskoj Arabiji. To partnerstvo je i do sada služilo mahom kao glavna poluga ekonomskog pritiska na Rusiju, kroz saudijski uticaj na formiranje cene nafte. U sličnom tonu najavljuje napuštanje politike pivota prema Kini, uslovljavanjem ostanka američke vojske i mornarice u državama regiona, poput Južne Koreje i Japana, spremnošću domaćina da novčano kompenzuju SAD za takve usluge. Tramp uvodi i novu kategoriju u američki politički diskurs, promovišući politiku vraćanja „starih saveznika”.

On oštro kritikuje sve aktuelne trgovinske sporazume koje imaju SAD, kao i one koji bi tek trebalo da stupe na snagu, poput TTIP, najavljujući potpuno nove mahom bilateralne, koji bi imali u vidu interese američkih industrijalaca pre svih. On i na ovom polju iznenađuje sve pozivima na vraćanje carinskih barijera i de fakto okončavanje „slobodne trgovine” koja je omogućila nikada veći upliv nikada jeftinije i raznovrsnije potrošačke robe iz sveta, ali koja je američku privredu koštala desetine miliona radnih mesta. Na tom tragu najavljuje i politiku „ekonomskog patriotizma” ili politiku pretnji i uslovljavanja domaćih kompanija koje bi da izmeste proizvodnju izvan granica SAD.

Slično neoliberalnim vladama Bila Klintona i Baraka Obame, koje su podršku krupnog finansijskog kapitala sa Vol Strita obezbedili obećavajući im deregulaciju na finansijskom tržištu i privredi, tako i Tramp danas obezbeđuje bezrezervnu podršku američkih industrijalaca, obećavajući im deregulaciju u sektoru energetike, realne privrede i proizvodnje. Tu je posebno zanimljiva činjenica da su industrijske snage SAD nekada činile kičmu američke privrede i bile su bar podjednako uticajne kao i američke finansijske elite. U proteklih nekoliko decenija taj balans je drastično narušen u korist finansijera i bankara, koji su sada u stanju da za jednu godinu stvore više vrednosti i kapitala nego što su to njihovi industrijski konkurenti u stanju da urade za više decenija. Takav disbalans je nužno proizveo i disbalans u raspodeli uticaja i moći, a to je nešto što bi industrijalci da povrate.

Promene koje Tramp i njegov tabor obećavaju na kulturnom planu su danas možda i najvažnije prosečnom Amerikancu. Većina tamošnjih glasača spada u kategoriju koja se popularno naziva WASP (White Anglo Saxon Protestants), što će reći, beli anglo-saksonski protestanti. Njima se Tramp obraća kada najavljuje vraćanje izgubljenih religijskih sloboda i određenih ekonomskih i političkih prava koje su verske zajednice do skora imale.

Trampov štab obećava raskid sa kulturom političke korektnosti i povratak svetosti slobode govora u američkim javnim prostorima. Oni se ismevaju novoizmišljenim rodnim studijama, ignorišu „sigurne prostore” i optužbe za „mikroagresije” i trude se da izazovu što više „aktivirajućih upozorenja” kod svojih liberalnih suparnika. Konzervativnim republikancima je u egzistencijalnom interesu da učine sve da se SAD vrate svojim izvornim društvenim načelima, po kojima je sloboda govora važnija od toga da li će nekome biti povređena osećanja ukoliko neko drugi koristi svoju slobodu izražavanja.

Obzirom da su prve opipljive poraze američki konzervativci doživeli u industriji zabave, na univerzitetima i u medijskoj sferi, logično je što su se u tim sferama društva pojavile prve ćelije otpora. Te ćelije su u međuvremenu narasle i danas predstavljaju okosnicu Trampovog pokreta. Neki internet mediji, poput Breitbart.com ili sada već legendarnog Drudgereport.com, koji su do pre godinu ili dve dana bili samo opskurni nit konzervativne misli u velikoj američkoj medijskoj tapisteriji kojom dominira PC kultura, danas predstavljaju najbrže rastuće i sve uticajnije medijske kuće u SAD. Istovremeno, kada vodeći američki liberalni mejnstrim mediji beleže drastičan gubitak publike i uticaja, konzervativni internet portali beleže astronomske skokove. Trend i korelacije su više nego jasne. Toliko jasne da je šefa pomenutog Brajtbarta Stivena Benona unajmio lično Donald Tramp kao izvršnog direktora njegove svoje kampanje. Nije nevažno pomenuti i da Tramp već obećava rasturanje i reorganizaciju informacionih monopola ostvarenih kroz sjedinjavanje velikih korporacija, poput najavljenog sjedinjavanja medijskih divova, AT&T i Vorner korporacije.

Pokret Tramp uz sebe ima sve one američke snage koje osećaju da su izgubile proteklih decenija, koje misle da je sam mehanizam uzajamne kontrole (“checks and balances”) pred opasnošću da se uruši. Prvo su to pomislili delovi poraženih elita koji su prvi i shvatili šta im se desilo, a sada se to preslikava na sve šire slojeve populacije. U delu američke elite već je sazrelo shvatanje da se na kritičnom broju pitanja i polja narušio društveni balans. Od ekonomske raspodele, kulturno-identitetskih promena i spoljnopolitičkih ciljeva, pa do administrativne koncentracije moći i sposobnosti daljeg diktiranja pravila igre, tradicionalna konzervativna Amerika u proteklih nekoliko decenija beleži poraz za porazom. Ti pojedinačni porazi su se akumulirali u jedan opšti društveni poraz, koji sada nastoje da preokrenu u svoju korist. Ništa ih nije moglo tako efektno homogenizovati i osnažiti kao što je to uradio bezobzirni odnos koji prema njima imaju pobednici iz liberalnog tabora, koji kao da su taj rat hteli da vode do istrebljenja.

Ono što trampovce vezuje i motiviše je strah da je njihov način života po prvi put ugrožen iznutra.

DUBOKA DRŽAVA

Besmisleno je ozbiljno govoriti o bilo kojim američkim izborima bez posebnog osvrta na tamošnji “deep state” mehanizam. Istovremeno, sva analitika koja bi se bavila tim mehanizmom je ograničena nedostatkom transparentnosti i uvida u dubinske poluge moći američkog društva. Uz tu ogradu, rekao bih da je izbor Donalda Trampa jedino i moguć kao izbor duboke države. Kao njihov B plan u slučaju procene da A plan establišmenta nije izvodiv.

Dokaz da on ima tu podršku se može naći u činjenici da je uopšte stigao dovde. Podrška koju dobija od vrlo uticajnog mejnstrim Foks njuz kanala je još jedan posredan dokaz. Istraga koju FBI vodi protiv ne samo Hilari Klinton i Fondacije Klinton nego čitavog vrha njenog izbornog tima signalizira istu poruku. Za američke izbore gotovo nepojmljiv obim iznošenja prljavog veša jednog kandidata establišmenta takođe. Bezrezervna podrša koju Tramp dobija od delova establišmenta, poput bivšeg gradonačelnika Njujorka i nosilaca nekoliko visokih funkcija federalne vlade Rudija Đulijanija ili bivšeg vođe republikanaca u Kongresu Njuta Gingriča, pa sve do širokih slojeva aparata sile i bezbednosti u SAD može se tumačiti u istom ključu.

Sve se to može posmatrati i kao želja „duboke države“ da pruži naciji i svetu ultimativnu predstavu koja bi poslužila kao izduvni ventil za nakupljene frustracije američkog društva. Ali rizici koje takva predstava sa sobom nosi nikako ne odgovaraju establišmentu u slučaju pobede Hilari Klinton. Zapravo, takav scenario se pre može podvesti u domen teorija zavere nego bilo koji drugi. Zašto toliko slabiti sopstvenog kandidata i ugrožavati političku stabilnost buduće vlade?

Mnogo razumnije deluje pretpostavka da se američka duboka država odlučila na promenu državnog kursa, kao jedinog preostalog mogućeg pozitivnog izlaza iz situacije u kojoj se SAD nalaze. Sve pređašnje imperije su se nalazile u situaciji kada su ih nagomilani unutrašnji problemi i spoljni pritisci primoravale na radikalne reforme. Neke su uspevale da se prilagode i prežive, velika većina nije i danas su poznate samo kao istorijski pojmovi.

Ako išta, imamo primer jedne anglo-imperije koja je uspešno napravila transformaciju, odreknuvši se Imperije zarad Kraljevstva. U ovom modernom kontekstu, aktuelna anglo-američka imperija se možda odrekne Imperije zarad svoje Republike. Američka sudbina će ostati nepoznata u dogledno vreme, ma ko da pobedi na predstojećim izborima. Ono što je sada sasvim izvesno je da svedočimo početku odmotavanja njihovog klupka.

Što se Srbije tiče, uprkos onome što naši medijski papagaji neumorno ponavljaju, potencijalni izbor Donalda Trampa bi predstavljao dar od Boga. Toliko je mnogo razloga za takav zaključak da bi njihovo iznošenje i objašnjavanje zahtevalo bar isto ovoliko prostora. To je ipak, posebna tema.

Izvor: Novi Standard