Sukob Zapada sa Rusijom je nepomirljiv

Odnosi Zapada sa Rusijom već poprimaju oblik ozbiljnog sukoba. Taj ustvari politički i ekonomski hibridni rat Zapada protiv Rusije potrajaće još dugo jer u osnovi sukob je nepomirljiv. Ne samo zbog toga što je i Evropskoj uniji (EU) – koja je politički marginalizovana na globalnom nivou i ekonomski provincijalizovana i Americi, suočenoj sa padom sopstvene globalne moći – sukob sa Rusijom poželjan i, prema zapadnim procenama, politički koristan nego i zbog suštinskog civilizacijskog razmimoilaženja. Savremeni Zapad i Rusija su dva sve udaljenija sveta. Nepomirljivost tog sukoba će, međutim, definisati budućnost svetskog poretka i međunarodnih odnosa u kojem će živeti generacije koje dolaze. Sve drugo što se u javnoj komunikaciji lansira je licemerje i obmana.

Svakog dana neko od zapadnih lidera poruči da bi Zapad prihvatio Rusiju samo ako Rusija ispuni neke uslove. I nije važno koji je povod, šta god da se dešava koristi se da predstavnici EU i Amerike poruče kako bi Rusija trebalo da ispuni „neke uslove“, od Ukrajine do Sirije. Nemački šef diplomatije Frank-Valter Štajnmajer tako kaže da Rusija ne može da bude vraćena u Grupu-7 sve dok „ne ispuni uslove“, a on čak i zna kada bi to moglo da bude, kaže za „godinu dana“. Šefica diplomatije EU Federika Mogerini, za koju nije jasno koga ona predstavlja, svako malo bez vidljivog razloga poručuje kako „nema normalizacije“ odnosa Rusijom. Horu se, po pravilu, pridružuje i NATO. U Americi traže nove sankcije protiv Rusije a istovremeno državni sekretar Džon Keri putuje u Moskvu i očigledno iza scene pokušava da dogovori sa Rusima zajedničke akcije povodom gorućih svetskih problema.

Uočljivo je, međutim, da takve izjave postaju učestalije i glasnije kada politika Rusije donosi konkretne rezultate – kao u Siriji i Azerbejdžanu na primer – ili kada neko od zapadnjaka dođe u posetu Moskvi. U tom svetlu zanimljiva je bila nedavna poseta premijera nemačke savezne države Bavarske Horsta Zehofera Moskvi. Bavarska je najbogatija i najmnogoljudnija savezna države Nemačke. Nezvanično se saznaje da Zehofer u Moskvu nije išao sam, a poseta njegovog saputnika je ostala tajna.

Sa Zehoferom – nezvanično se saznaje – putovao je i njegov zemljak, savezni ministar finansija Volfgang Šojble. Malo je verovatno da bi ta poseta mogla promeniti nemačku politiku, ali očigledno je Bavarskoj stalo do održavanja poslovnih odnosa. Posle te posete su usledile nove pretnje novim sankcijama i upozorenja da Rusiji „nema mesta“ dok ne ispuni „neke uslove“. Sve pomalo liči na apsurd, kao da predstavnici Zapada ne razumeju o čemu se radi.

Kako je sve to besmisleno. Koje uslove? Ili je reč o potpunom nerazumevanju, licemerju ili prosto kupovini vremena pred domaćom javnošću. Tek, to nema nikakva veze sa stvarnim stanjem stvari. Naravno, druga je stvar šta ko od tih lidera privatno zaista misli, ali u osnovi sve su to stilske vežbe i suština ostaje u sukobu, a ne u saradnji i nekoj vrsti vaspostavljanja partnerstva. Te besmislene izjave političara prate neverovatne medijske laži, posebno o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. To su toliko netalentovane laži da se više ne mogu ni nazvati propagandom. Prosto je neverovatno na šta je sve spremna sadašnja zapadna generacija i kako je netalentovana. To je slika savremenog Zapada i to je ono što budi zabrinutost, jer, kada je vlast u rukama takve grupe nesposobnih ljudi, tako lošeg ljudskog materijala, onda se ništa dobro ne može očekivati. Nije više reč o Rusiji nego o mentalnom stanju lidera političkog Zapada.

Ta vrsta propagande, ma koliko bila vulgarna i netalentovana, uspeva, međutim, da u javnosti prikrije stvarne razloge zapadnog generisanja sukoba sa Rusijom. Taj sukob u osnovi postoji odavno, on kao političko opredeljenje Zapada nikada nije ni prestajao. To je jednostavno pozicija Zapada u poslednjih 200 godina. Osnovni nosioci te stare politike su Amerika i sada Evropska unija. Svaka od njih ima svoje razloge.

Amerika ima dva osnovna, strateška razloga i jedan koji nema direktne veze sa Rusijom, ali je u funkciji domaće i svetske javnosti. Strateško opredeljenje Amerike je da utiče na razvoj Rusije i da obuzda njen ekonomski prosperitet, vojnu tehnologiju i njen povratak na svetsku scenu kao svetske sile. Amerika, na primer, još uvek tvrdi da je Rusija regionalna sila. Drugi ništa manje važan razlog je sprečavanje zbližavanja Evrope, tačnije EU, sa Rusijom. Preciznije, sprečavanje zbližavanja Nemačke i Rusije. To je za Zapad problem od prvog dana stvaranja moderne Nemačke, od druge polovine 19. veka. U zbližavanju Evrope – jer Nemačka bi u tom procesu za sobom povukla i druge evropske zemlje – sa Rusijom Amerika vidi najveću opasnost za svoje interese jer je jasno da ujedinjavanje ruskih resursa i nauke sa evropskom tehnološkom veštinom ne ostavlja nimalo prostora Americi, i to ne samo u Evropi nego i na svetskoj sceni. U toj ambiciji Amerika nije sama, tu su i Velika Britanija i Francuska. Velika Britanija zbog sopstvenog mesta u Evropi, a Francuska zbog straha da bi u zbližavanju Nemačke i Rusije ona izgubila svoje mesto u Evropskoj uniji. Savremena Francuska pod formom EU već decenijama leži na grbači Nemačke.

Dodatni razlog Amerike u generisanju hibridnog sukoba sa Rusijom je prikrivanje daleko ozbiljnijeg problema sa Kinom u Južnom kineskom moru. U Južnom kineskom moru su direktno sučeljene vojne sile i Amerike i Kine, i to je jedino mesto na svetu gde zaista postoji velika verovatnoća vojnog sukoba dve velike sile. To se nastoji prikriti od javnosti jer je – ako bi se poštovali međunarodni ugovori, znači međunarodno pravo – Kina je u tom problemu potpuno u pravu i nema nameru da odstupi. Dok se vojna sila gomila u Južnom kineskom moru i gde realno preti mogućnost ratnog sukoba, javnosti se nude priče o Putinu i Rusima kao dežurnim krivcima.

Ni u Evropi nema, međutim, nevinih. I Evropa daje mnoge ideje i, iako je to suprotno evropskim interesima, ona sama generiše sukob sa Rusijom. EU je, naime, u dubokoj, nepopravljivoj krizi, od politike do ekonomije. Ali nekim zemljama, pre svega Nemačkoj i Francuskoj, stalo je da barem održavaju privid da EU kao integracija i politički identitet još uvek postoji. Veruje se da bi taj privid najefikasnije mogao da obezbedi strah, osećaj straha, i neka strana pretnja. Sada je Rusija proglašena tom pretnjom, i zato je upravo Nemačka – kojoj je najviše stalo da sačuva privid EU – lider antiruske politike u Evropi.

Veruje se da bi strah od Rusije mogao da sačuva Evropsku uniju. Povremeno iz Francuske i Italije, pa čak i iz Nemačke, dolaze drugačije izjave koje zagovaraju saradnju sa Rusijom i ukidanje sankcija, ali to je samo licemerno kupovanje političkog dana i stvaranje uslova da neke od njihovih kompanija zadrže poslove u Rusiji. U toj funkciji su i povremene posete Moskvi. Osnovno je, međutim, svim zemljama EU želja da sačuvaju privid evropske integracije, i zbog toga sve one u osnovi podržavaju antiruski kurs. To je tako iako je sve to uzaludan posao, jer je EU nepopravljivo neuspešan projekat.

Na drugoj strani, utisak je da je zvaničnoj Moskvi na neki način žao zbog takvog razvoja događaja, jer je Rusija zaista želela saradnju i sa Amerikom i sa Evropom, i uverena je da bi to bilo dobro za sve. Ali utisak je takođe da je Moskva odavno bila svesna da je takav razvoj neminovan, očekivala ga je, i na izvestan način se i pripremala. Sigurno je da su neki projekti ekonomskog razvoja Rusije usporeni zbog sankcija i otežanog pristupa finansijskom tržištu na Zapadu, ali Rusija je, kako izgleda, napravila plan koji već sprovodi. Taj plan podrazumeva oslobađanje pre svega rezervi u američkim dolarima i napuštanje finansijskog sistema pod američkom kontrolom i okretanju drugim tržištima. Rusija već predvodi jednu novu potencijalno moćnu ekonomsko-političku integraciju, a deo je i nekoliko drugih uticajnih integracija, od BRIKS do Šangajske inicijative. Naravno, za te radikalne promene biće potrebno izvesno vreme ali Moskva je već donela odluku. Moskvu više Zapad ne interesuje.

Poslovne veze će, naravno, da održava, ali pod drugačijim uslovima. Rusija više nema iluzija i deo je stvaranja jednog novog, drugačijeg, ne-zapadnog dela sveta. Ta promena politike Moskve je suštinska i pre svega Evropa više nije toliko važna, ni ekonomski a posebno ne politički. Rusija je postala strpljiva i ne pokazuje bilo kakve znake nervoze. U Rusiji sada preovlađuje iskustvo da se Zapad u celini, bez obzira na pojedinačne zemlje sa možda drugačijim gledanjima, plaši Rusije, i taj strah povezuje sve te zapadne elite. Ali ne plaši se fizički, Zapadu je jasno da Rusija nema nameru da nekoga osvaja. Zapad se plaši ekonomski razvijene Rusije, intelektualno i naučno moćne, i njene posebnosti. Kao u vreme uoči Prvog i Drugog svetskog rata. To je konstantan strah Zapada od ruskog potencijala. I zato je sukob Zapada sa Rusijom nepomirljiv. To je put bez povratka i na tom putu je najveći gubitnik Evropa, a ne Rusija i Amerika.

To su tektonske promene koje će činiti osnovu novog svetskog poretka i svaka zemlja, posebno male zemlje, bi trebalo da to ima u vidu. U tom svetlu to može biti posebno važno za Srbiju. Aktuelna politička Srbija se opredelila, barem javno, da „balansira“ između Rusije i Zapada. Tačnije, ako je verovati izjavama sadašnja lidera, da bude bliska sa Rusijom, ali da pripada Zapadu, Evropskoj uniji i NATO. Da li je, međutim, to moguće. Prema onome što se sada događa, po svemu sudeći, to nije moguće. Jer, ako aktuelna Srbija bezrezervno želi da bude članica kakve-takve EU i ako je već pristala na NATO integraciju, što je činjenica bez obzira na javne izjave njenih lidera, onda to zaista nije moguće. Čak nije moguće ni u sadašnjem vremenu kada Srbija nije članica EU, ali se ponaša kao veći „katolik od Pape“, bez obzira što javno nije uvela sankcije Rusiji, ali ih na jedan drugačiji način, iza scene, delimično sprovodi.

Javno deklarisana neutralna pozicija Srbije je jedino moguća ako Srbija ne pripada ni jednom sukboljenom bloku, ni jednoj sukobljenoj strani. Takva pozicija nije jednostavna, ali je moguća. Da li je, međutim, aktuelna politička elita Srbije sposobna za takvu veštinu – to je drugo pitanje. Srbija bi, bez obzira ko je na vlasti i nezavisno od kapaciteta njene političke elite, morala da uvažava činjenicu da je sukob Zapada i Rusije nepomirljiv i svako drugačije viđenje je samo nenadoknadivo gubljenje vremena.

Izvor: Fond Strateške Kulture