Шумадијски корени српске војне индустрије (1)

„Београд је Европа. Али ако хоћете да видите право српско место, идите да видите Крагујевац…“
Константин Јиречек, чешки историчар (1874)

Од тренутка када су запаљени први турски ханови по шумадијским селима у зиму 1804. године, Срби су, тада предвођени Карађорђем, незадрживо кренули у остварење свог вишевековног сна о слободној и независној држави. Водећи бројне и велике битке против Турака у Првом српском устанку, ондашње српске главешине биле су свесне да те независности, па макар она била призната од стране великих сила и на папиру дефинисана, уистину не може бити све док српска држава не постане довољно способна да сама производи оружје којим би потенцијалне агресоре одвраћала, али и како би била кадра да се, у случају напада, одбрани и сачува своје тешком муком изборено место на политичкој мапи света.

И таман кад се над Србијом надвила опасност да би заиста могла бити избрисана с мапе током 1813. године, када је устанак угушен у крви, на чело уплашеног народа стао је кнез Милош Обреновић. Захваљујући томе што је, као мудар и прагматичан човек, предност дао дипломатији и преговарању, а не ратовању и страдању, Србија је полако почела да се уздиже, развија и модернизује, а све у циљу припрема за коначно осамостаљење од угњетавачке турске власти. Иако је тај процес свој суштински свршетак доживео тек након Берлинског конгреса 1878. године, већ тада се знало да је вазални положај Србије у оквиру Османског царства неодржив, а да је независност постала историјска неминовност. „Болеснику са Босфора“ је, дакле, „одзвонило“, а кнез Милош је, не губећи време, решио да одмах након договора са Марашли Али-пашом (1815) удари темеље држави у којој и данас живимо.

Од момента када је на Ђурђевдан (6. маја) 1818. године у манастиру Враћевшница[1] на предлог кнеза Милоша сазвана народна скупштина и када су нахијски кнезови акламацијом прихватили његов предлог да се Крагујевац прогласи престоницом Србије, отпочело је ново, модерно доба за српску државу. Од тог часа кренуо је општи друштвени, економски, политички и културни процват малене кнежевине, за шта је највише заслуга имала њена престоница, која је с пуним правом понела и епитет „град у свему први“.

Аутор ових редова до сада је опширно писао о славној историји града на Лепеници (видети овде), а на овом месту ћемо покушати да осветлимо улогу коју је „срце Шумадије“ имало у стварању српске војне индустрије, захваљујући којој је, између осталог, Србија опстала и преживела до данашњих дана.

Почетни кораци

Први облици војне индустрије у Срба јављају се непосредно након подизања Првог српског устанка, када се први пут и јавила објективна потреба за самосталном производњом оружја. Историјски гледано, као први индустријски погони у Србији јављају се барутане и тополивнице.

Правитељствујушчи совјет сербски, који је као један од централних органа власти у устаничкој Србији основан на народној скупштини у Борку 1805. године, на једној од својих првих седница донео је одлуку о подизању барутана на рекама због коришћења снаге воде. Најпознатија барутана, као први стратешки војни објекат у Србији, била је она у Страгарима, месту на падинама Рудника, подигнута на ушћу двеју рудничких речица 1806. године уз помоћ руских стручњака. У родном месту Танаска Рајића и Јанићија Ђурића, барјактара и личног секретара вожда Карађорђа Петровића, иначе познатом и по азбесту, барут је произвођен све до слома Првог српског устанка (1813), када је барутана порушена и спаљена.[2]

Први прави замеци војне индустрије у Србији везују се за опсаду и ослобођење Београда у Првом српском устанку (1806) и победу над Алијом-агом Гушанцем и Сулејман-пашом, као и ослобођење Београдске тврђаве (1807). Наиме, већ на самом почетку 1807. године Карађорђе је наредио да се у једној „каменој згради“ Београдске тврђаве оснује радионица за израду, поправку и преправку оруђа. Заправо, ова радионица представљала је претечу Тополивнице која ће бити отворена у Београду 1848. године, а затим касније премештена у Крагујевац.[3] О овој устаничкој тополивници се мало тога зна, јер нису сачувани материјални трагови из тог времена, али се зна да је била смештена у Доњем граду тврђаве, испред Куле Небојша, и да су у њој све до 1813. изливана лака, мобилна оруђа аутохтоне конструкције (тзв. „Хајдук“ топови), али и израђивани други делови војне опреме који су били неопходни за вођење устанка.[4]

Устанак који је избио на Сретење Господње (14. фебруара) 1804. године у Марићевића јарузи у Орашцу се, како смо већ навели, неславно завршио 1813. године, да би од момента подизања Другог српског устанка, на Цвети (23. априла) 1815. године, Србија ушла у потпуно другачију фазу развоја. Када су утихнули устанички топови и на сцену ступили дипломатски преговори, Србија је могла да уплови у мирније воде и крене путем развоја и индустријализације. Тако је, након вишегодишње паузе, вођа устанка и каснији апсолутни господар Србије кнез Милош Обреновић поновно актуелизовао питање изградње српске војне индустрије.

Још 1821. године се тајно распитивао о мајсторима „који су под Карађорђево време ђулета правили“ и одмах након Хатишерифа из 1833. године петорица од тих мајстора су пронађена и доведена у Крагујевац. Са њима и са још тридесетак крагујевачких мајстора, пушкара и фишеклија, Сима Милосављевић Паштрмац[5] је, по налогу кнеза, организовао прву радионицу оружницу, која је касније добила име – Арсенал. Та радионица, иначе оформљена тајно, била је смештена у једној спратној згради и у њој је вршена израда и поправка оружја.[6]

Оно што је занимљиво јесте да је радионица била на спрату, а у приземљу је био магацин, тако да се на спрат долазило мердевинама, кроз отвор на тавану. Када је Србија у неколико наврата била оптужена од стране Турака да производи оружје, у Крагујевац су долазиле турске инспекције праћене страним конзулима. Међутим, радници у оружници су сваки пут при доласку инспекције благовремено склањали мердевине које су водиле на спрат и затварали отвор на плафону, па је инспекција могла да види само магацин у приземљу. Ако би се и затекао по који комад оружја у приземљу радници би га правдали причом како оно служи само за хајке на дивљач или за гоњење хајдука.[7]

Према наводима Крагујевачког лексикона, под словом „А“ проналазимо и појам „Арсенал“: „Државна војна радионица за оправку и склапање ручног оружја, почела с радом 1833. на десној обали Лепенице, између Господаревог и Метиног брда. Званичан назив ‘Арсенал за оправку ручног оружја’ радионици је додељен 1836. када је у новој згради радило 20 мајстора.“[8] Од свих тих мајстора у Крагујевцу посебно се истицао туфегџија и „надзиратељ правитељственог Арсенала“ Петко Трпезић.[9]

Поред Арсенала, у Крагујевцу је у то доба (1833) постојала још једна мала, скромна радионица позната под називом Амиџина тополивница, која је име добила по надимку „Амиџа“ који је кнез Милош наденуо свом домоустроитељу Сими Милосављевићу Паштрмцу, а што на турском значи „стриц“. Она је поседовала једну малу пећ, калупе и друге справе, али је због примитивних услова топљење гвожђа трајало јако дуго, а често се дешавало да је због лоших састојака гвожђе пуцало у калупима. Када је процес био успешан, углавном су се изливали топови и црквена звона.[10]

Такође, вредна помена је и чињеница да је у Крагујевцу 1837. године била изграђена и барутана која је била смештена у самом центру вароши, у близини цркве кнеза Милоша.[11] Међутим, због опасности од избијања пожара и угрожавања тадашње српске престонице, кнез Милош је наредио да се барутана измести на оближње Метино брдо које ће касније, током Првог светског рата, постати познато по томе што је са њега, захваљујући прецизности артиљерца Радоја Раке Љутовца, оборен, како се верује, први непријатељски авион у историји ратовања и то путем модификованог турског топа, заплењеног 1912. године.

Сретењски устав

Изузетно важан корак ка модернизацији и институционализацији Србије представљао је Сретењски устав, први српски највиши правни акт донет у Крагујевцу на православни празник Сретење Господње, 15. фебруара 1835. године. Поред тога што је за своје време био изузетно напредан и слободоуман (те је због тога називан и „француским жбуном усред турске шуме“), он је био значајан и за развој индустрије у Србији, али и коначно одбацивање турског феудализма. Како истиче проф. др Драган Батавељић у свом тексту, „ово ‘кидање’ турских окова имало је вишеструке позитивне последице, јер су створени одређени услови за продор капитализма и настанак нових производних односа“.[12]

Тако је, на пример, чланом 109. Устава било зајемчено и право српског грађанства (држављанства), јер „страни трговци, фабриканти, занатлије и земљедјелци христијанскога вјероисповједанија могу придобити права грађанина Србског, почем буду у Сербији седам година дана и честно се узвладају, или почем им Књаз званије какво даде…“.[13]

Веома значајно, такође, било је и гарантовање неприкосновености приватне својине, одредбом члана 119. да „имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго“. Како даље тврди Батавељић, „то значи да је било знатно олакшано добијање права грађанина Србског за стране трговце, занатлије и индустријалце хришћанске вероисповести, што је, несумњиво, утицало на њихово улагање и инвестирање сопственог капитала у Србију и српска индустријска предузећа. Наравно, и омогућавање сваком Србину да може слободно да се креће (сели) по читавом турском царству (као и у стране земље) са својом покретном имовином (члан 121, прим. аут.) било је од великог значаја за развој индустрије на овим просторима, што се посебно позитивно одразило на Крагујевац и његову околину, који је дуго времена био најразвијенији индустријски центар у Србији“.[14]

Међутим, због супротстављања великих сила, пре свега Турске, Русије и Аустрије, као и већ поменуте слободоумности, овај устав врло брзо је повучен из употребе (након свега 55 дана, већ 11. априла исте године), тако да је, између осталих, питање подизања индустрије остало нерешено.

Ипак, кнез Милош је 21. јануара/2. фебруара 1837. године у Крагујевцу организовао „Главно саветовање“ војних команданата у циљу сагледавања „перспективе у развоју наоружања у Кнежевини Србији“. На саветовању је закључено да се будућа Тополивница и складишта оружја граде у Крагујевцу, а да се за финансирање војних потреба уведе и додатни порез у износу од пола цванцика на сваку пореску главу. Мада због касније смене Обреновића са власти ови закључци нису спроведни у дело, они су имали одлучујући значај за доношење одлуке о пресељењу и развоју Тополивнице у Крагујевцу.[15]

Прича о Тополивници

Идеја о подизању Тополивнице и покретању српске војне индустрије у модерном смислу те речи реализована је 11 година након одржаног саветовања. Тада је је Илија Гарашанин предложио Савету да се устроји „такво заведеније у коме ће се за војене потребе лити и израђивати“. Савет се сложио са том идејом и тако је у октобру 1848. године отворена Тополивница у Београду.[16]

Ради потреба новоотворене Тополивнице, односно за покретање стругова и бушилица, већ крајем идуће године (1849) из лијешке фирме Лашос наручена је прва парна машина, снаге 15KW. Она је из Белгије транспортована копном, да би путем Саве и Дунава доспела до Београда. Међутим, ту се није пуно задржала. Због енергичног протеста Турске, која није била срећна због почетка развоја српског војно-индустријског комплекса, машина је на воловским колима пресељена из пограничне зоне у средиште земље, у Крагујевац, где је 1. августа 1850. године намонтирана. Сам тај чин дислокације парне машине представљао је јасан сигнал где ће бити трајно седиште Тополивнице.[17]

На њеном челу се најпре нашао Атанасије Николић, први високообразовани стручњак у Србији и први ректор крагујевачког Лицеја (од којег ће 1905. настати и Универзитет у Београду), и он је био ангажован за производњу наоружања. Но, како су прве изливене топовске цеви биле лошег квалитета, Коста Магазиновић је, као представник Главног војног штаба, био послат у Белгију да пронађе одговарајућег стручњака. Тако је у Београд стигао Максимилијан Нијепрек, пољски емигрант, артиљеријски мајор, тополивац и конструктор.[18]

Међутим, Нијепрек „није успео да реши потребну сразмеру између бакра и цинка, због чега су топовске цеви биле порозне“, па је убрзо био отпуштен.[19] Због тог почетног неуспеха оличеног у чињеници да за две године у београдској Тополивници није произведено ниједно исправно артиљеријско оруђе, али и због чињенице да се један овакав војни објекат налазио на самој граници с Аустријом, државни врх донео је коначну одлуку да се читава Тополивница, из геостратешких разлога, премести у некадашњу престоницу – Крагујевац, који се налази у средишту земље, и у ком су већ постојали инфраструктурни услови за тај подухват.

Прихвативши званичан предлог Гарашаниновог Попечитељства унутрашњих дела („внутрени дела“) од 9/21. марта 1851. године да Крагујевац постане седиште Тополивнице, кнез Александар Карађорђевић је неколико дана касније, 17/29. марта, у писму Попечитељству финансија у шест тачака образложио разлоге због којих би Тополивница требало да се „смести и заведе“ у Крагујевцу (средишњи положај овог града који је важан за безбедност војне индустрије, изграђена државна и војна инфраструктура у периоду док је уживао статус престонице, близина Београда итд.). Управо то кнежево писмо представља оснивачки акт крагујевачке Тополивнице у коју су врло брзо након тога пренете све неопходне инсталације из Београда.[20]

Одмах након донете одлуке о премештању Тополивнице у Крагујевац, на десној обали Лепенице, на простору који је некад заузимао већ помињани Арсенал, започети су грађевински радови, који су коначно завршени 1853. године. Међутим, када су окончани радови који су били неопходни да би Тополивница могла да буде пуштена у погон, српска влада позвала је Лудвига Лашоса, инжењера и фабриканта машина из Лијежа, да све прибављене машине монтира и отвори Тополивницу. Он се одазвао том позиву и јула 1851. године је, у присуству великог броја грађана и званичника, Тополивницу пустио у рад.[21]

Међутим, током рада и боравка у Крагујевцу белгијски инжењер се разболео, а затим и преминуо, те је сахрањен на гробљу у порти Старе цркве.[22] Како историјски извори наводе, поред Лашоса, велику улогу у пуштању прве српске фабрике оружја у рад имао је још један Белгијанац, ливац Огист Дешанж. Њихов ангажман у Србији може се сматрати почетком успостављања првих дипломатских односа између Србије и Белгије.[23]

Међутим, та прва Тополивница, коју су, иначе, градили немачки зидари, касније је била уништена због подзмених вода, будући да се налазила на неких 300 метара од обала Лепенице. На темељима старе подигнута је нова зграда Ливнице, а пројектант је вероватно био фабрички инжењер Тодор Тоша Селесковић. На тој позицији налазио се од 1881. до 1892. године када је и саграђена данашња зграда Ливнице.[24]

Она је, као уникатно, репрезентативно здање европске индустријске архитектуре на овим просторима, 1953. године стављена под заштиту државе као културно добро од великог значаја. Године 1968. Ливница је престала са радом, да би пет година касније (1973) од ње био направљен фабрички музеј, који и данас постоји под називом Стара ливница.[25]

Аустријски страхови

Међутим, само подизање Тополивнице у Крагујевцу представљало је трн у оку великим силама, које су са великим неповерењем, рекло би се и страхом, посматрале шта се дешава покрај Лепенице. Тако је аустријски цар, желећи да се упозна са расположењем становништва у Србији и другим јужнословенским просторима, 9. јуна 1853. године послао генерал-мајора Мајерхофера, бившег аустријског конзула у Београду, да обиђе неке јужне области и извиди ситуацију. У Крагујевцу је, примера ради, имао задатак да прибави информације о припремама за пуштање у рад Тополивнице, али је тај његов покушај осујећен.

Наиме, док је био на пријему код кнеза, неки српски поверљиви службеници успели су да отворе његов пртљаг и тако сазнају за инструкције које је овај имао у вези са војним објектима у Крагујевцу. Упоредо са тим, сакривене су све машине и друга постројења из круга Тополивнице како би конзул стекао погрешан утисак о озбиљности намере Србије да сама производи своје оружје. Тако је и било. Када је овај царски изасланик обишао десну обалу Лепенице, Тополивница „му беше као ништавна представљена и он, лаковеран човек, оде с убеђењем да је овај завод мали и незначећа ствар“.[26]

У Аустрији је, дакле, постојао веома јак отпор према изградњи Тополивнице, па је званични Беч истицао да Србија треба да има само неколико батаљона пешадије и незнатан број топова. Аустријанци су потом, када већ нису успели да стопирају изградњу, тражили да Тополивница престане са радом оног часа кад произведе онолики број топова који је Србији заиста неопходан.

Међутим, најискренији став Аустрије по овом питању изнео је ондашњи министар спољних послова гроф Буол-Шауенштајн, рекавши Алекси Јовановићу, поверенику српског кнеза у Бечу: „Вашем народу није потребно оружје, подајте ви њему будак и секиру у руке, то је за њега, а не оружје.“[27]

У овој изјави може се приметити не само страх који је провејавао у аустријским званичним круговима већ и њихово огољено потцењивачко мишљење о српском народу као неуком и недостојном оружја и слободе.

Крај првог дела…

_____________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Манастир је у трећој деценији 15. века саградио велики челник Радич Поступовић, врховни заповедник војске деспота Стефана Лазаревића. Према народном предању, он је кренуо у Косовски бој 1389. године, али није стигао на време, па је зато, када се вратио кући, саградио манастир и дао му име Враћевшница. Осим Ђурђевданске скупштине из 1818. године, у манастиру је 1812. одржана скупштина на којој су прочитане одредбе Букурешког мира. У манастирском музеју данас се чувају бројни предмети династије Обреновић (као што су салон краља Александра, ковани кревет кнеза Милоша, лични предмети кнегиње Љубице, краљице Наталије и краљице Драге), затим Таковски крст архимандрита Мелентија Павловића пред којим је заклео устанике у Такову 1815. године, одежда Светог владике Николаја Велимировића итд. У манастирској цркви посвећеној Светом Георгију почивају мошти поменутог архимандрита, док у порти манастира почива баба Вишња – мајка кнеза Милоша Обреновића.

[2] Живомир Спасић, Почеци војне индустрије у Крагујевцу у Крагујевац престоница Србије 1818-1841 (зборник радова), Историјски архив Шумадије, Крагујевац, 2006, стр. 94-95

[3] Проф. др Драган Батавељић, Конституционо-правни оквири за развој индустрије у Србији, с посебним освртом на Крагујевац у Два века индустрије Крагујевца, Удружење „Крагујевац – наш град“, Крагујевац, 2015, стр. 13

[4] Брошура „120 година српске индустрије“, Застава оружје, Крагујевац, 2009, стр. 2

[5] Сима Милосављевић Паштрмац био је лични секретар кнеза Милоша и управник (домоустроитељ) његовог двора у Крагујевцу. Кнез Милош му је у Такову, при подизању Другог српског устанка, предао барјак чиме је постао његов барјактар и верни пратилац, којег је кнез од милоште звао „Амиџа“ (тур. стриц). Његов конак („Амиџин конак“) једини је данас сачувани објекат некадашњег дворског комплекса у Крагујевцу.

[6] Удружење грађана „Крагујевац – наш град“, Крагујевцу на дар, Јефимија, Крагујевац, 2008, стр. 193

[7] Крагујевцу на дар, стр. 194

[8] Крагујевачки лексикон, Службени гласник, Београд, 2013, стр. 22

[9] Живомир Спасић, стр. 97

[10] Живомир Спасић, стр. 96

[11] Живомир Спасић, стр. 97

[12] Проф. др Драган Батавељић, стр. 14

[13] Проф. др Драган Батавељић, стр. 15

[14] Проф. др Драган Батавељић, стр. 15

[15] Крагујевцу на дар, стр. 194

[16] https://www.muzej-topolivnica.rs/postavka/

[17] Мр Драгољуб Грујовић и Драгислав Росић, Застава оружје у Два века индустрије Крагујевца, стр. 66

[18] https://www.muzej-topolivnica.rs/postavka/

[19] Живомир Спасић, стр. 101-102

[20] Живомир Спасић, стр. 102

[21] Бориша Радовановић, Стари Крагујевац, ПИП „Круг“, Крагујевац, 1996, стр. 143

[22] Милош Јуришић, мср. конзерватор, кустос Народног музеја у Крагујевцу, „Српско-белгијска сарадња у области развоја војне индустрије у Крагујевцу“, Крагујевац, 2017.

[23] Крагујевачки лексикон, стр. 465

[24] Водич кроз музеј „Стара ливница“, Застава оружје АД, Крагујевац, 2018, стр. 4

[25] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 5

[26] Живомир Спасић, стр. 103-104

[27] Живомир Спасић, стр. 104

---

Извор: Нови Стандард