Шумадијски корени српске војне индустрије (2)

Први део текста можете прочитати ОВДЕ.

Након лошег искуства са Максимилијаном Нијепреком, пређашњим директором Тополивнице, српске власти су доста пажљивије приступиле одабиру особе коју ће поставити на чело војне индустрије Србије. Најпре је то требало да буде мајор Добрес, заменик директора Тополивнице у Лијежу, који је прихватио позив за место директора у Крагујевцу, али је у међувремену умро, о чему је тадашњи министар унутрашњих послова Илија Гарашанин обавестио Савет 8. марта 1852. године. Како је првобитна опција отпала, Гарашанин је одлучио да задатак проналажења компетентног директора Тополивнице повери Константину Кости Магазиновићу, истакнутом „паризлији“, који је тада обављао дужност начелника Војног одељења као огранка Попечитељства унутрашњих дела.[1]

Магазиновић се најпре отиснуо у Берлин како би тамо, посредством питомца Петра Протића, потражио одговарајућег руководиоца. Међутим, у тој намери није успео. Слично је прошао и у Лијежу. Стога се окренуо Француској у коју је полагао највeће наде. Захваљујући томе што је раније био у једној мисији у Паризу, у својству тумача Илије Гарашанина, он је познавао цара Наполеона Трећег, и управо то познанство било је кључно да Магазиновић добије дозволу да несметано посети војне заводе у Француској. Управник Артиљеријског музеја у Паризу му је предложио да посети фабрику топова у Дуеу, на северу Француске, и да тамо потражи тополивца Шарла Лубрија, за којег је ценио је да је личност за којом Магазиновић трага.[2]

Недуго затим, Магазиновић је дошао у Дуе, обишао тамошњу фабрику и ступио у контакт са Лубријем којем је изнео намере српске владе: да жели да га ангажује за директора Тополивнице у Крагујевцу, да ће му годишња плата бити 2.000 талира (за разлику од 400 талира које је примао у Дуеу) и да ће добити намештен бесплатан стан. Лубри је на то пристао, а Магазиновић се, након што је прибавио потребне дозволе за ангажовање Лубрија на годину дана, вратио у Београд. Убрзо затим, 24. децембра 1852./5. јануара 1853. године, Лубри је са супругом Зефирином и кћерком Софијом кренуо из Париза за Србију. У Београд су стигли 16/28. јануара 1853. године, да би након неколико дана одмора, тачније 20. јануара/1. фебруара кренули пут Крагујевца. При поласку из Београда Попечитељство унутрашњих дела склопило је уговор са Лубријем на годину дана, уз поштовање свих услова које је Магазиновић предочио француском тополивцу у Дуеу.[3]

На овом месту ћемо навести члан 2. уговора између српске владе и Шарла Лубрија:

„Србско правитељство обавезује се од своје стране да ће платити господину Лубрију за годину, за коју ће он у његовој служби бити, без сваког одбијања, суму од десет хиљада франака, рачунајући 24 крајцаре у један франак, и да ће му ту суму у дванаест части од месеца на месец и то свагда унапред првог дана сваког месеца издати, а осим тога да ће му оно дати хиљаду франака за путни тропак од Дује до Београда, а при повратку опет хиљаду франака, имајући и овде као и при плати рачунати франак у 24 крајцаре, и то без сваког одбијања.“[4]

Историјски тренутак

Припремни радови за почетак производње у Тополивници били су у пуном јеку, а сам кнез Александар исказивао је велики интерес за нову фабрику и редовно обилазио градилиште како би се лично уверио у интензитет радова. Пет дана пре почетка производње купљен је и часовник вредан 70 дуката, који је кнез, у случају успешног почетка ливења топова, наменио као поклон Лубрију. Како је истакао Живомир Спасић, „тих дана у Крагујевцу је врило као у кошници. Фабрички персонал радио је даноноћно, без предаха и одмора“.[5] Због пређашњег искуства са Нијепрековим шупљикавим топовским цевима, у Крагујевцу је била веома напета атмосфера јер су се сви питали хоће ли овог пута топови бити изливени успешно.

Након неколико одлагања, коначно су се, средином октобра 1853. године, стекли услови за почетак ливења топовских цеви. Лубрију су тада од велике помоћи били машински инжењер Тусен Делур и топовртилац Август Кинон, а за прво ливење коришћене су малопре поменуте Нијепрекове шупљикаве цеви. Тако је, у присуству кнеза Александра Карађорђевића и најуже дворске свите, производња у Тополивници у Крагујевцу отпочела 15/27. октобра 1853. године и тог дана изливене су цеви за четири шестофунташа и две кратке хаубице.[6] Био је то, у пуном смислу те речи, историјски дан; дан када је сан постао јава, дан када је Србија направила џиновски корак ка својој коначној слободи и ушла у доба индустријализације. И од тада више ништа није било исто – Србија је постала способна да сама израђује оружје којим ће се на крају ослободити и постати независна држава.

Ево како је те дане велике радости и успеха видео и Живомир Спасић:

„Плотун из једанаест топова обзнанио је ‘досадашњу немогућност претворену у могућност’, како је забележио Петар Протић. (…) Група музичара обилазила је поједине делове вароши, а по посебном налогу зауставила се и дуже свирала испод прозора Лубријевог стана. Кнез је Лубрију поклонио часовник у вредности од 70 дуката са угравираним српским грбом. Породица Лубри добила је на поклон више боца шампањца. Пригодни дарови уручени су Лурбијевој супрузи Зефирини и ћерки Софији. ‘Једном речју’, како је записао Петар Протић, ‘од Господара до најмлађег у Крагујевцу све је весело било’. (…) Потом је и сам кнез Александар Карађорђевић пошао у Београд ‘с испуњеним срцем радости’, да саветнике и министре лично обавести о почетку успешног ливења топова. (…) О изразу подршке може се судити по поклонима грађана који су се кретали до једног дуката. Прикупљена сума била је намењена за даљи развој Тополивнице у Крагујевцу.“[7]

Затим, наставља:

„Пошто је према договору требало да се врати у Париз крајем 1853. године, Лубри је у Крагујевцу имао да се задржи још два месеца – до половине децембра. Тада је уследио нови демарш српске владе код француског министра рата, у циљу да се Лубрију продужи боравак како би био у стању да у потпуности консолидује започете радове у Тополивници. И заиста, француска влада је дала сагласност да Лубри остане у Крагујевцу још годину дана. Болест ће утицати да се врати раније, почетком септембра 1854. године. (…) Да би се обезбедио заокружени циклус производње топова било је неопходно уз Тополивницу[8] подићи нову фабрику – радионицу за лафетирање (Лафетницу). Ова фабрика отпочела је са радом 16. марта 1854. године. Поред лафета у њој је вршена производња војних кола и топовских муниционих кара. Убрзо је изграђена Лабораторија (касније Пиротехника). Њен основни задатак био је производња муниције како за топове тако и за пушке.“[9]

Лубријево наслеђе

С почетком рада крагујевачке Тополивнице[10] јавила се и потреба за квалификованим радницима, којих је у Србији у то доба било јако мало. Напросто, Србији је био потребан образован, стручан и оспособљен кадар који би могао да одговори строгим захтевима војне индустрије. Тога је и те како био свестан и управник Шарли Лубри, па је још и пре почетка рада Тополивнице, угледајући се на велике европске фабрике, 9/21. јула 1853. године предложио Попечитељству унутрашњих дела да се отвори установа за образовање квалификованих радника за Тополивницу. Кнез Александар Карађорђевић и државни органи имали су слуха за Лубријев предлог, па је на основу њега 14/26. марта 1854. године у Крагујевцу основана Занатлијска школа. Била је то прва школа за школовање стручног кадра у Србији.[11]

Првобитно је то била трогодишња школа, смештена у кругу Тополивнице, у једној касарни, а полазници су имали између 13 и 16 година и живели су у интернату при фабрици. У почетку је било установљено пет заната: машинисти, колари, бравари, стругари и ковачи.[12] Ученици су у почетку похађали теоријску наставу (два часа дневно) и имали практичне вежбе, које су се држале у фабричким радионицама, а називали су се „питомци“ и били су подељени у две класе: млађи (шегрти) и старији (калфе).[13] Године 1867. школа је преименована у Војно-занатлијску школу, а од 1888. доживљава процват, захваљујући тадашњем управнику Тополивнице Тоши Селесковићу.[14]

Пар месеци након оснивања Занатлијске школе, тачније 17. јуна 1854. године, у Крагујевцу је такође формирана и прва каса узајамне помоћи у Србији, названа „болесничка каса“. Наиме, на иницијативу прве генерације радника Тополивнице, а на предлог управника Шарла Лубрија, држава је одобрила издавање лекова на рецепт упола цене за раднике Тополивнице. „Болесничка каса“ је касније прерасла у Раднички фонд, институцију здравственог и социјалног осигурања радника у војној фабрици.[15] Били су то сами почеци социјалног осигурања у Србији.

Француски тополивац је, како рекосмо, 1/13. септембра 1854. године предао дужност управника Тополивнице нашем првом школованом артиљеријском официру, поручнику Петру Протићу, свом дотадашњем помоћнику, и вратио се у Париз. Тако је Петар Протић Драгачевац (1825-1863) остао упамћен у нашој историји као први српски управник Тополивнице.[16] Управо на његову иницијативу, у фабрици је 24. јануара/5. фебруара 1856. уведено контролисање, преглед и жигосање произведених предмета у српској војној фабрици. Како се наводи, „први жигови су носили иницијале првог контролора Пушкарнице, најпознатијег српског стручњака за пушке тог времена, Михаила Цвејића. Сваки комад оружја жигосан је жигом контролора, годином израде и државним грбом (кнежевска круна изнад штита са крстом и четири оцила).“[17]

Иако је у почетку постојала идеја о подизању засебне фабрике пушака, она се није остварила. Уместо тога, 23. септембра 1860. године основано је одељење Пушкарнице при Тополивници које је свој рад базирало „на поправкама и преправкама пушака и изради пушчаних делова све до 1928. године, када је подигнута модерна фабрика пушака по белгијској лиценци. Прва значајна преправка пушака десила се шездесетих година 19. века и тада су кремењаче преправљане на каписларе, а глатке пушчане цеви су олучене. Одобрена су средства за машине и врло брзо су скоро све кремењаче у Србији преправљене на каписларе (…) У току 1860. године донета су два правна акта: Уредба о државној оружници и Уредба о државном главном војном арсеналу у Крагујевцу. Ова два војна објекта су била под Главном војном управом, са седиштем у Крагујевцу. Крагујевачка фабрика је добила назив Оружница. До обједињавања свих војних објеката у Крагујевцу и Србији долази 1862. године на предлог тадашњег министра војног Иполита Мондена[18] и оснива се јединствена Артиљеријска управа.“[19] Она ће касније, наредбом министра војног од 3. фебруара 1883. године, променити име и понети назив – Војно-технички завод (ВТЗ).[20]

„Кокинка“ освојила свет

Након што је Србија, захваљујући дипломатском умећу Јована Ристића, још једног славног Крагујевчанина, на Берлинском конгресу 1878. године успела да од великих сила добије независност и прошири своју територију за четири округа, јавила се потреба за модернизацијом и осавремењивањем наоружања њене војске. Пређашњи ослободилачки ратови показали су да је оно застарело и да је постало неопходно да српска војска добије ефикасније оружје. Баш из тог разлога формирана је комисија за избор новог „пушчаног модела“, а на њеном челу нашао се мајор Коста Миловановић.

Учешће на конкурсу за снабдевање Србије оружјем 1879. године узели су „сви релевантни произвођачи оружја тог времена, између осталих и браћа Паул и Вилхелм Маузер из Оберндорфа. На тестирању обављеном на Бањици, најзапаженије резултате остварује управо пушка браће Маузер, модел М1871/78, која је нарочито заинтересовала српског мајора Косту – Коку Миловановића (1847-1905). Он одмах приступа побољшању балистичких карактеристика ове пушке и тако настаје једна од најпознатијих пушака тог времена, једнометна пушка Маузер-Миловановић М1880 која је имала цев са трапезним, прогресивним жлебовима у калибру 10,15 мм.“[21]

Комисија је управо ту пушку, која је добила планетарно познат назив „кокинка“, усвојила за наоружање српске војске, а наруџбина 100.000 пушака по Миловановићевој реконструкцији за потребе српске војске ће од банкрота спасити фирму браће Маузер. Иако је по балистичким карактеристикама била једна од најбољих пушака тог времена, са појавом брзометних пушки почетком 20. века, „кокинка ће врло брзо застарети и биће потребно њено осавремењавање. Преправку је израдила Пушкарница ВТЗ-а и то од једнометне на петометну пушку, на челу са потпуковником, конструктором Гојком Ђурићем.[22] Производња делова и преправка пушака је започета 1908. године. Набављане су нове цеви и вршено је проширивање магацина на капацитет од пет метака. Као и кокинка, и ова верзија маузерке, преправљане у ВТЗ-у, показала се као изузетно добро решење.“[23]

Поред умећа у прављењу и преправљању пушака, мајстори крагујевачког ВТЗ-а били су познати и по прављењу бомби. Прва српска ручна бомба била је конструкција артиљеријског пуковника Миодрага Васића из 1898. године. Била је четвртастог облика, пунила се црним барутом и имала је велику разорну моћ. Васић ју је 1912. године усавршио тако да је чувена „крагујевка“ или „васићка“ ушла у стандардно наоружање српске војске и обилато се користила у Балканским ратовима и Првом светском рату.[24]

И би светло

Ипак, догађај који је дефинитивно означио прекретницу у индустријском развоју Србије и тако постао један од најважнијих у њеној савременој историји јесте било паљење прве сијалице, које се, опет, игром случаја или не, догодило баш у Крагујевцу 1884. године.

Наиме, када је почетком осамдесетих година 19. века на Првој међународној изложби електротехнике у Паризу први пут јавности приказана Едисонова сијалица и систем електричног осветљења, машински инжењер Тодор Тоша Селесковић[26], увиђајући значај ове „последње речи технологије“, предложио је управнику ВТЗ-а Павлу Шафарику да набави динамо-машину и неопходну опрему како би фабрички погони могли да раде и ноћу. Након добијене сагласности од Министарства војног, од фирме „Сигмунд Шукерт“ из Нирнберга је 1883. године набављена динамо-машина једносмерне струје напона 110V, јачине 5 КС и опрема коју су чинили каблови 30 сијалица од по 16 свећа и две лучне лампе од по 1.200 свећа, напона 55V.[27] Динамо-машина инсталирана је у новоподигнутој згради Чаурнице ВТЗ-а (1871), а инсталација је пуштена у рад лета 1884. године приликом посете краља Милана и краљице Наталије Крагујевцу и Заводу, који у то време чак ни на свом двору нису имали електрично осветљење. Тако је, у присуству највиших државних званичника и угледних грађана Крагујевца, засијала прва сијалица у Србији.[28]

Био је то догађај од изванредно великог значаја за српску краљевину. Једна малена држава на Балкану увела је електрично осветљење у време када се чак и на напредном Западу о сијалици причало као о чуду. Што нас опет доводи до невероватне ингениозности Тоше Селесковића и његове љубави према Србији коју је својим знањем и марљивим радом константно унапређивао. Колико је његов потез био далековид „показало се већ идуће 1885. године, када се Србија нашла у рату са Бугарском: погони Војно-техничког завода имали су задатак да раде даноноћно. Тако се указала потреба да се осветле и остали делови војне фабрике, па је инжењер Селесковић извршио набавку још две нове динамо-машине за напајање осам лучних лампи и 100 сијалица од по 16 свећа“.[29] Тако је у свим одељењима Војно-техничког завода 1885. године уведено електрично осветљење, а Тоша Селесковић је због својих генијалних предлога одликован Таковским крстом петог степена.[30]

Историјске књиге забележиле су и речи одушевљеног краља Милана:

„Дође Сунце и пред наша врата… и јавља нам да нам је на праг дошло да нас изведе из учмалости на поприште човечанске утакмице у надметању за постигнуће највећих човечанских добара цивилизације и слободе.“[31]

Ево како је то видео и Српски технички лист (1890):

„У лето 1884. године приликом доласка краља Милана и краљице Наталије у Крагујевац импровизована је била мала изложба производа управе Војно-техничког завода и том приликом, у присуству високих гостију, пуштена је у рад прва инсталација динамоелектричног осветљења у Србији и то са динамо-машином Сигмунда Шукерта… Често се сећам тога дана када краљ Милан – приступачан свему што испољује велики сјај – одушевљен изредним дејством те мале инсталације електричног осветљења у српском ратном арсеналу, стаде својој свити у којој беху и тројица тадашњих министара – тако да речем – држати читаво предавање о улози која предстоји електрицитету још у овом веку.“[32]

Тоша и Ајфелова кула

Прво представљање српске привреде на светском тржишту био је наступ крагујевачког Војно-техничког завода на светској привредној изложби у Паризу, одржаној од 5. маја до 31. октобра 1889. године на Марсовим пољима. Изложба је организована поводом великог историјског јубилеја – стогодишњице Француске револуције, а остала је упамћена и по томе што је специјално за ову прилику била направљена Ајфелова кула, која је служила као службени улаз у изложбени простор.[33]

На изложби, која је представљала први наступ српске привреде ван граница земље, ВТЗ је изложио 42 производа, међу којима је било и пет машина алатљика (оригиналних конструкција машинског инжењера Тоше Селесковића), и у веома јакој и великој конкуренцији успео да освоји шест медаља за следеће класе производа: пет сребрних за оруђа војне вештине, машине и оруђа за разне послове, седларска оруђа, ужарска оруђа и кожарске, дрводељске и четкарске производе и једну бронзану медаљу за стрељачке пушке и ловачку опрему.[34]

Специјално признање сајма освојила је и пушка Маузер-Миловановић М1880 у калибру 10,15 мм („кокинка“), која је специјално за ову прилику била украшена златом и сребром у радионицама ВТЗ-а.[35]

Наравно, не треба наглашавати да је идеја о представљању српске војне индустрије у тренутку када се свету представља један од највећих симбола Европе и једна од најупечатљивијих конструкција које је извела људска рука потекла из виспреног ума великог сина Србије, великог патриоте који се попут многих српских учењака одазвао позиву отаџбине и дошао да је изведе на пут напретка и успеха – Тоше Селесковића. Овај текст је управо и имао за циљ да од незаслуженог заборава отргне све те тихе хероје Србије, људе који су својим знањем и умећем оплемењивали нашу земљу у прошлости (а о којима нисмо пуно учили у школама) и изведе их на светло дана. Јер управо ти образовани младићи, који ипак нису заборавили на своју Србију, представљају светле примере за све будуће генерације које долазе. За све оне којима Србија (треба да) лежи на срцу. Ма где они живели и ма коју школу похађали.

Реч-две о садашњости

Простор на коме су се некада налазиле војне фабрике о којима је у тексту било речи данас се назива „Кнежев арсенал“ и на нашу велику срамоту налази се у очајном стању. Толико очајном да се поједини објекти налазе у рушевинама или готово пред рушењем. Управо та чињеница доста тога говори о нама као народу и осликава сав наш немар према сопственој историји. Прва фабрика оружја на Балкану, несвакидашњи индустријски комплекс који лежи у срцу „срца Шумадије“, дословно, „колевка“ модерне српске државе, пропада на наше очи. Годинама, деценијама уназад.

У једном тренутку је у њега хтео да инвестира прослављени српски режисер Емир Кустурица и направи нешто слично „Дрвенграду“ или „Андрићграду“, затим је постојала идеја да се од њега направи својеврстан филмски град, па се чак у оквиру овог комплекса снимала серија о градњи „Титаника“, а фебруара 2015. године, за време председничког мандата Томислава Николића, основан је чак и Савет за реконструкцију „Кнежевог арсенала“. Све је то било лепо, али…

На крају, од свега тога није било – ништа. Од свих планова једино се остварио онај да се у њему одржава музички фестивал. Тако се у колевци српске војне индустрије од 2011. године сваког лета одржава све запаженији „Арсенал фест“, који је постао један од заштитних симбола Крагујевца. Но, питање је, наравно, колико тако масовно окупљање људи, које је постало својеврсна регионална туристичка атракција, утиче на додатно уништавање самог комплекса.

Неко би рекао – „скупља дара него мера“…

Тренутно постоје одређене идеје и предлози да се Крагујевац угледа на Салцбург у Аустији или Хелсинки и Тампере у Финској и да следи њихове примере очувања старог индустријског језгра, али се све то без новца и озбиљног стратешког улагања државе тешко може остварити. С тим у вези, све док се држава не сети да објекте које формално држи „под заштитом“ заиста „узме у заштиту“ и не уложи у њихову ревитализацију, нама остаје само да будемо неми сведоци нестајања фабричког комплекса без којег, сасвим сигурно, не би било ни данашње Србије. Макар не у овом формату у ком постоји и данас.

К Р А Ј

_____________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Живомир Спасић, стр. 105

[2] Живомир Спасић, стр. 105-106

[3] Живомир Спасић, стр. 106-107

[4] Архив Србије, Савет, 1853, бр. 17

[5] Живомир Спасић, стр. 108

[6] Живомир Спасић, стр. 109-110

[7] Живомир Спасић, стр. 109-110

[8] Занимљиво је да је кнез Милош још 1859. године обавезао Тополивницу да производи и у мирнодопске индустријске сврхе, а то је потврђено одлуком Државног савета из 1864. године да војна фабрика може да ради и артикле за приватне потребе и да прима поруџбине за ливење звона. Тако је, примера ради, у ВТЗ-у изливен целокупан ентеријер за цркву Ружица на Калемегдану у Београду (Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 18-19).

[9] Живомир Спасић, стр. 109-110

[10] На Малом грбу града Крагујевца се поред устрељене главе вепра, којом се на картама означавала Србија, тачније Шумадија, и сребрног крста између четири сребрна оцила, који означава некадашњи престонички статус града, налазе две унакрст постављене сребрне топовске цеви као симбол Тополивнице.

[11] 120 година српске индустрије, стр. 3

[12] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 26

[13] Стари Крагујевац, стр. 195

[14] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 27

[15] Крагујевачки лексикон, стр. 335

[16] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 9

[17] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 60

[18] Иполит Монден, почасни генерал српске војске. Као мајор француске војске долази у Србију и ступа у српску војску у чину пуковника. Био је задужен да направи темељну студију о Србији. Постаје први српски министар војни 1861. године (Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 10).

[19] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 10

[20] Два века индустрије Крагујевца, стр. 67

[21] 120 година српске индустрије, стр. 8

[22] Гојко Ђурић (1843-1918), потпуковник, конструктор и иноватор. Управник Пушкарнице и професор у Војно-занатлијској школи. Извршио преправку једнометне пушке Маузер-Миловановић М1880, калибар 10,15 мм на петометну пушку М1880/1907, калибар 7 мм. На тој пушци се први пут појавила сигнатура ВТЗ-а и била је проглашена за једну од најбољих пушака на свету почетком 20. века (Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 21).

[23] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 20

[24] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 31/41

[26] Тодор Тоша Селесковић (1856-1901), као човек европског техничког образовања и искуства, знатно је допринео развоју Војно-техничког завода. Конструисао је прве машине алатљике у Србији, а по његовим пројектима израђен је и већи број фабричких погона. Његовом заслугом фабрика је наступила на светској изложби у Паризу 1889. године. У крагујевачки ВТЗ долази 1881. године из немачке фабрике Лоренц на позив српске владе. У пропратном писму Лоренц о њему каже следеће: „…до данас је био запошљен у мом техничком бироу, у последње време је радио на пројектовању и конструкцији специјалних машина, у чему је приказао много приљежности и способности; одлази на свој посебни захтев, а нерадо прихватам одлазак господина Селесковића из моје фирме“ (120 година српске индустрије, стр. 5).

[27] Крагујевачки лексикон, стр. 334-335

[28] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 22

[29] Стари Крагујевац, стр. 148

[30] 120 година српске индустрије, стр. 4-5

[31] Крагујевачки лексикон, стр. 334-335

[32] 120 година српске индустрије, стр. 4-5

[33] 120 година српске индустрије, стр. 6

[34] Водич кроз музеј „Стара ливница“, стр. 24

[35] 120 година српске индустрије, стр. 6

---

Извор: Нови Стандард