Сва америчка обећања

Поводом нових притисака на Републику Српску (немачко-британска иницијатива, Декларација о Сребреници) неки су се присетили приче да је „Изетбеговић у Дејтону прихватио споразум зато што му је Холбрук, наводно, рекао да само потпише, а да на САД остаје брига да накнадно развласте мањи ентитет.”

Не би чудило да му је то и рекао иза леђа српској делегацији, али чуди што му је овај поверовао после искуства са Цимерманом, који га је наговорио да одустане од Кутиљеровог плана и гурнуо у троипогодишњи рат са два јача противника. Касније су га из Стејт департмента натоциљали да одбије још неколико европских мировних планова, бољих за Муслимане од онога који је потписао у Дејтону. По властитом признању – превртљив („до подне мислим једно, поподне друго”), Изетбеговић се у политичким сећањима вајкао да се „лоше сналазио са западним дипломатама”, биће ваљда зато што је открио да они петљају још више.

Али, ни српски лидери нису испали мање наивни. Није ли Караџић истом Холбруку поверовао у писану гаранцију да ће, у замену за повлачење из политике, бити поштеђен хашког трибунала, а ено, му се тамо управо суди? Није ли Плавшићева, уз „женску кафу”, диктирала Олбрајтовој рецепте српских кулинарских специјалитета, па од ње добила бесплатну карту за Хаг? Нису ли и остали српски лидери веровали у Дејтонски споразум, због гаранција председника САД, Британије, Француске и др, зато што још нису знали с ким имају посла?

Клинтон је уочи Сребренице, према јавном сведочењу Изетбеговића, „тражио спектакуларну погибију 5.000 Муслимана, како би америчко јавно мњење подржало интервенцију НАТО-а на српске положаје”. Његова госпођа је, током надметања са Обамом за прву председничку номинацију, евоцирала успомене на своје храбро слетање на тузлански аеродром ,,под артиљеријском ватром” приликом поратне посете БиХ. За већ виђену будућу прву председницу САД, сазнајемо да је као државна секретарка службену кореспонденцију водила преко приватног мејла и да су на рачун њене породичне фондације ,,Били, Хилари и Челзи” стизале уплате зависних држава и великих компанија. У међувремену је избио скандал без преседана: Буш млађи разорио је Ирак на бази лажне дојаве да Садам поседује тајне фабрике хемијског оружја. Тешко је и замислити Вилсона, Рузвелта или госпођу Елеонору у сличним работама, а ни касније, када је Никсон доживео импичмент, није било могуће да све прође са ,,ником ништа”.

Шампион такве постмодерне политичке елите у Европи је Тони Блер или, тачније, Блерови. Први министар Британије био је тај који је Чејнију и Рамсфелду прибавио лажне податке као алиби за инвазију на Ирак, а исти је, кажу, сређивао лордовске титуле богатим острвским скоројевићима. Бизнис је пуном паром настављен и по истеку мандата: његов спин доктор Алистер Кембел је за мастан хонорар обучио Златка Лагумџију како да изгуби власт, госпођа Блер (Шери Бут) у Хрватској и Црној Гори за нафтне инокомпаније убеђује приморске хотелијере да је супер што ће црне мрље запљускивати локалне плаже, а Тони је лично министрима у Србији одржао једносатни курс о ефикасном управљању о трошку принца из Емирата. Мора да се Черчил, Идн и други, па чак и ,,мајка неолиберализма”, преврћу у гробу.

Канцеларка Немачке, лидер ЕУ и једна од најутицајнијих политичара у свету, јуче је прогласила ,,крај мултикултурализма”, а данас вели да је ,,ислам део Немачке”. Грцима је јуче предлагала да продају острва да би намирили дугове немачким банкарима, а данас неће ни да чује о ратним дуговима Немачке према централној банци Грчке. Савезници јој прислушкују мобилни, Викторија Нуланд каже: ,,Ма ко ј… ЕУ.” А она одговара: „Сваког чуда три дана доста.” Њен фаворит и формални премијер ЕУ Јункер прво је од свог Луксембурга правио ,,порески рај”, а сада брине о корупцији кандидата за придруживање. Хелмут Кол је, истина, на крају каријере ухваћен у примању донација од фантомских иноспонзора, али је зато био бачен у дуги јавни заборав. Шта ли би на све то рекли Брант или Шмит?

Све у свему, данас светом влада једно мало, пословно и политички добро ушемљено ,,друштво са (политички, економски, морално) неограниченом неодговорношћу”. И шта год да је Ричард рекао Алији, а сакрио Слоби, то ништа не значи. Како је објаснио Роберт Купер, један из тог белосветског друштванца против којег сада заједно устаје европска и левица и десница, ,,постмодерним државама је морално допуштено да предмодерне варају, први ударе и сл. јер у џунгли морамо да се понашамо према законима џунгле”. При сусрету са Арафатом, Алија се похвалио да има подршку САД, а палестински лидер се насмејао: ,,Имам је и ја већ 60 година па стојим све горе.” Можда је предност Републике Српске баш у томе што не ужива такву подршку, па мора да се узда ,,у се и у своје кљусе” и пажљиво прати новости из Грчке, Шпаније, Мађарске, Исланда… А нових притисака из САД и ЕУ ће још бити и ваља издржати.

Извор: Политика