Sve vidimo, sve shvatamo i sve pamtimo

Došlo je vreme da objasnim zbog čega sam pre pola godine bitno skratio svoje političke komenare. Odmah posle kijevskog Majdana predvideo sam da predstoji strašna borba između Evroazije (nas) i SAD (atlantizma) izvan naše teritorije (u bivšoj Ukrajini) i između patriota i atlantističke mreže unutar Rusije. Sve se tako i dogodilo.

Tada sam ponudio ovakvu shemu (napominjem da je to bilo odmah posle Majdana, a pre Krima):

1. faza: Radikalne snage Zapada će izbacivati našu bazu iz Sevastopolja i ubrzano uvlačiti Kijev u NATO, a peta kolona unutar Rusije će napadati s leđa („marševi mira“);

2. faza: Ako mi uzimamo Krim – sudarićemo se i sa umerenim snagama na Zapadu (CFR – Kisindžer) i sa šestom kolonom unutar Rusije (šesta kolona su umereni zapadnjaci, pragmatičari), koja će učiniti sve da se na tome zaustavimo jer je njen cilj da onemogući Rusko proleće;

3. faza: Ako uzmemo Novorosiju, pojaviće se pitanje – uzeti ili ne uzeti Kijev. A upravo tu je skrivena najverovatnija opasnost da dođe do direktnog sukoba sa NATO. Dotle će taj sukob biti malo verovatan ili sasvim nerealan. A posle toga će šesta kolona biti svrgnuta i doći će do Konzervativne revolucije…

GAŠENJE RUSKOG PROLEĆA

Sapleli smo se u drugoj fazi. Šesta kolona se postavila kao zid: Donbas nije naš, to je tema za federalizaciju Ukrajine.

Svi u patriotskom bloku koji su mislili drukčije, bili su podvrgnuti direktnim represijama (nestali su sa malih ekrana, bili progonjeni, izbacivani sa posla, pozivani u policiju i sudove itd.).

Suočena sa Ruskim prolećem, šesta kolona se mobilisala i nanela „unutrašnjoj Novorosiji“ razoran udarac. Čak je među pseudopatriotama našla grlate ulizice i počela da nas napada „po celom frontu“. Moram da priznam: protivnici našeg angažovanja u Ukrajini su pobedili. To nije pobeda u ratu, ali su tu bitku dobili.

Šesta kolona je ubedila rukovodstvo da Rusko proleće treba gasiti. I ono je prigušeno. Uprkos tome, ljudi koji su po zovu Velike Rusije otišli u Donbas – takođe su se postavili kao zid i svojim grudima zaštitili i Moskvu. Ti ljudi nigde nisu iščezli. Oni su i dalje u redovima donbaskih ustanika. Oni su na liniji pred finale. Oni su se probudili i nikada više neće zaspati.

Zapad nam takođe ništa nije oprostio. Zapad se sa „Krim-je-naš“ – uprkos hipotetičkim uveravanjima šeste kolone – nikada neće složiti. Nikada. A, ako Zapadu bude potrebno da sa nama započne rat, on u bilo kom trenutku svoje poslušne pione iz kijevske hunte može poslati na Perekop (mesto odakle počinje granica Krima). Biće sve kao povodom Debaljceva: svi osim nas smatraju Krim delom Ukrajine. A upravo ova teza ruši svu argumentaciju protivnika mešanja.

Zato je sve još pred nama. Glupo je govoriti o razočarenju ili nepravdi, o obmanutim očekivanjima ili izdaji. Sve ovo je bitka koju smo mi – Rusi – izgubili. Poslednja godina je naš dan poraza. Izgubili smo bitku protiv šeste kolone. To moramo priznati. Ako sve bude išlo ovako kao što sada ide – moraćemo da odstupamo još neko vreme.

SMISAO MUČENJA PATRIOTA

Šta da se radi, ponekad i mi gubimo. Štaviše, Rusi često gube bitke, ali – po pravilu – dobijaju ratove. Za razliku od Nemaca, koji pobeđuju u bitkama ali gube ratove. Na satu Novorosije nije maj ‘45, nego jesen ‘41. Zato je i dan naše Pobede tek pred nama. Prilično daleko ispred nas.

Ali mi sve vidimo, sve shvatamo i sve pamtimo. I to ko se kako držao u protekloj tragičnoj, herojskoj i mučeničkoj godini. Mi pamtimo sve koji su poginuli. Pamtimo one koji su se držali do kraja. Pamtimo one koji su bežali, koji su se povlačili i pokolebali. Pamtimo sve koji su lagali, krali i izdavali. Sve pamtimo. Mi sada o šestoj koloni znamo mnogo više.

Amerikanci su nas nagradili u svom stilu: sankcijama. I to je pravedno. Jer stvari stoje ovako: ili mi ili oni. Svako ima svoj rov. Zato bi čudno bilo očekivati iz drugog rova podršku ili poklone. Otuda stižu samo proklinjanja i meci. To je pravednost rata, najviša pravednost. Tako je takođe i sa izdajnicima. Oni su uvek bili, postoje i postojaće. Neko mora biti izdajnik. Tako je to uvek. Bez obzira na njih, čak i oni koji nisu jaki ili su sumnjičavi – ipak se odluče i kažu: ne, takav ološ poput njih – mi ne želimo da budemo.

Svako ima svoj smisao. Imaju ga i izdajnici. Ponekad je taj njihov smisao mučan, ali je najvažnije što on ipak postoji. Besmislenost ubija a smisao vaskrsava. Zato i naše iskušavanje proteklom strašnom godinom – godinom mučenja Ruskog proleća – takođe ima svoj smisao. To ćemo shvatiti ako budemo o svemu razmišljali. Naći ćemo ga ako ga budemo tražili.

Heroji Ruskog Sveta, rođeni naši ustanici Novorosije, sveti ljudi pobunjenog Donbasa: Slava Vam!

Izvor: Fakti