Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 01/10/2015, 08:54

zoran-cvorovicU govoru predsednika Rusije, V. V. Putina, na jubilarnoj sedamdesetom zasedanju Generalne skupštine UN, za koji se već sada zbog izrečenih poruka može reći da je istorijski, izdvajaju se tri celine. U jednoj se daje slika sadašnjeg stanja u međunarodnim odnosima i istovremeno se analiziraju uzroci takvog stanja; potom se formulišu konkretna načela novog međunarodnog poretka kao sredstva za rešenje postojećih poremećaja u međunarodnim odnosima; i najzad, u poslednjoj celini Putinovog govora jasno se definiše mera učešća Rusije u radnjama očuvanja poretka i mira u svetu.

Međunarodni odnosi: stanje i uzroci

Jaltsko-posdamski sistem, optuživan u od ideologa mondijalizma i liberalnog hilijazma kao delo samoživog i bezobzirnog tradicionalnog imperijalizma, po Putinu je bio čuvar svetskog mira tokom poslednjih sedamdeset godina. Uspeh jaltsko-posdamskog sistema u sprečavanju pojave ratova nalik Prvom i Drugom svetskom ratu, proisticao je iz principa ravnoteže snaga i uvažavanja suverenih interesa i gledišta različitih država koji je ugrađen u posleratni poredak međunarodnih odnosa. Izraz takvog suverenog raznoglasja su UN, struktura kojoj, Putinovom rečju, „nema ravnih po legitimnosti, reprezentatitvnosti i univerzalnosti”.1) Kriza u međunarodnim odnosima je nastala po završetku „hladnog rata” kada je u svetu „nastao jedan centar dominacije” i kada je taj centar (čitaj SAD), došao u iskušenje da unilateralno, mimo strukture UN, vodi politiku prema svojim interesima i pogledima (zapravo intersi belosvetske plutokratije). Putinovo upozorenje upućeno svetskim liderima, po svojoj sadržini jednako je opomeni koju je 1933., na početku sloma Versajskog sistema iz koga je SSSR bio isključen, dao G. Ferero: „prošlo je 15 godina od kada ruski carevi Evropi i Aziji više ne daju svakodnevni poklon mira i poretka i od tada se besporedak i strah od rata samo povećavaju”.2)

Sistem rastućih kriza koje su u prethodnih 26 godina potpuno destabilizovale posleratni međunarodni poredak, a danas su realna pretnja samom svetskom miru, predstavljaju samo instrument za ostvarenje pseudoimperijalnog projekta poznatog kao „novi svetski poredak”. Zato je u ovom periodu glavna meta politike koja se realizovala kombinacijom vojnih agresija NATO pakta, pseudodemokratskih „narandžastih revolucija” i ekonomskih udara globalne bankarske oligarhije (sve ove oblike savremenog zapadnog intervencionizma navodi Putin) – bio državni suverenitet: od bivše Jugoslavije, preko Severne Afrike, Zakavkazja, Ukrajine, Bliskog istoka, do Latinske Amerike. Središnja meta projekta novi svetski poredak markirana je još u planu izloženom daleke 1974. u Foreign Affairs, glasilu američkog  Saveta za spoljne odnose, posredstvom pera R. Gardnera. Gardner, za koga je već tada kolektivni sistem bezbednosti zasnovan na Povelji UN bio „očigledno mrtav”, glavnu prepreku u uspostavljanju Svetske vlade video je u nacionalnoj suverenosti: „Jednom rečju, ‚dom svetskog poretka’ treba dizati od temelja a ne od krova… ali kraj procesa će se vrteti oko nacionalne suverenosti koju treba podrivati postupno, čime će se postići mnogo više nego zastarelom tehnikom frontalnog napada”.3)

Načela novog međunarodnog poretka

U svom govoru u Generalnoj skupštini ruski predsednik je svetu ponudio koncept uređenja međunarodnih odnosa („Naravno, svet se menja, i UN treba da budu u skladu sa tom prirodnom transformacijom. Rusija je spremna za rad na daljem razvoju UN”), koji shodno svom osnovnom principu predstavlja suprotnost i negaciju projekta „novog svetskog poretka”. Kao što su žreci ideologije „novog svetskog poretka” objavili rat državnom suverenitetu, tako je za V. V. Putin državni suverenitet ugaoni kamen održivog međunarodnog poretka. Apsolutno poštovanje državnog suvereniteta znači da se, Putinovom rečju, čak ni „nikakva pomoć ne sme i ne može nametati suverenim državama”. Pri tom se državni suverenitet ne svodi na pravne atribute, već se njegovo značenje proširuje na ontološko „pitanje slobode, slobodnog izbora svoje sudbine za svakog čoveka, za narod, za državu.”

Ovakvim određenjem suvereniteta današnja Rusija je uputila otvoreni izazov mondijalističkom ideološkom jednoumlju i slobodno-zidarskom melting pot pseudocivilizacijskom modelu, jer po rečima ruskog predsednika, „niko ne treba da se prilagođava jednom modelu razvoja koji je neko jednom zauvek proglasio ispravnim”. Budući da je bio vrlo određen u svom govoru, Putin nije svetskoj javnosti ostavio ni dilemu o tome kako bi politički i ekonomski izgledao svet ukoliko bi bio poništen poredak zasnovan na suverenitetu, različitosti i jednakosti država: „To će biti svet u kojem će umesto zajedničkog rada vladati egoizam, svet u kome će biti sve više diktata i sve manje ravnopravnosti, manje stvarne demokratrije i slobode, svet u kome će se umesto zaista nezavisnih država množiti broj faktičkih protektorata kojima se upravlja spolja”.

Putin-UN-5

Braneći državni suverenitet kao temeljno načelo međunarodnog poretka, Putin je žigosao zloupotrebu pojma „takozvane legitimnosti državne vlasti”. Radi se ključnom političkom sredstvu koje je u posthladnoratovskoj eri instrumentalizacije ljudskih prava i sloboda davalo ideološko opravdanje za spoljni ili unutrašnji atak na pravni poredak jedne suverene države. Protestvujući protiv manipulacije političkim kategorijama, u koje se u uslovima posthrišćanskog moralnog relativizma i utilitarizma učitavaju različiti ideološki sadržaji, savremena Rusija je sebe predstavila kao zastupnika pravnog konzervativizma. Sledstveno, braneći pravno načelo legaliteta (zakonitosti) vlasti u suverenoj državi nasuprot političkog načela legitimiteta, putinovska Rusija se dosledno protivi i svakom revolucionarnom „društvenom eksperimentu”, nezavisno od njegovog ideološkog opravdanja. Po rečima Putina, ruski antirevolucinarni stav dodatno je utemeljen sopstvenim tragičnim revolucionarnim iskustvom.

Jednom rečju, novi koncept uređenja međunarodnih odnosa koji je Rusija posredstvom govora svog predsednika ponudila svetu bazira se, pre svega, na poštovanju načela državnog suvereniteta i legaliteta vlasti, kao sigurnoj brani da svet ne sklizne u haos besporetka.

Rusija i odbrana svetskog mira

Iako treba biti oprezan kada se savremenost tumači pomoću istorijskih paralela, Putinova politička ponuda i sadašnje stanje u svetu bude istorijske asocijacije neophodne za pravilno i potpuno razumevanje sadašnje sutuacije. Naime, svetski mir je dva puta bio žrtva pokušaja nasilnog uspostavljanja mondijalističke pseudoimperije u ime revolucionarnog liberalizma. Prvi pokušaj je vezan za delo Napoleona Bonaparte, dok je drugi započeo 1989. u ime rušenja „blokovske podele“ Evrope i sveta.

Napoleonov liberalno-revolucionarni mondijalistički eksperiment propao je u vojničkom sudaru sa ondašnjom Rusijom, koja je je u ime odbrane načela legaliteta (tada oličenog u monarhijskom legitimizmu) predvodila antirevolucionarnu (=konzervativno-hrišćansku) koaliciju (Sveta alijansa). O ruskoj predvoničkoj žrtvi u antinapoleonovskoj koaliciji govori, primera radi, izjava ruskog cara od 28. 02. 1806. da neće zaključiti mir sa Francuskom sve dok ne bude ponovo vaspostavljena Pruska. Još upečatljiviji dokaz predstavljaju podaci o ruskom i pruskom učešću u bitkama protiv Napoleona na pruskoj teritoriji. U bici kod Licena je na 54 000 ruskih vojnika  dolazilo 38 000 pruskih, a pod Baucenom na 65 000 ruskih 28 000 pruskih vojnika. Kada je pruski kralj 1818. posetio Moskvu, spaljenu požarom, sa suzama u očima je pred svojim naslednicima, potonjim kraljem Fridrihom Vilhelmom IV i carom Vilhelmom I, učinio tri zemna poklona prema gradu, rekavši: „To je naša spasiteljica!”4)

U periodu od 1815-1914. evropski mir je uglavnom bio sačuvan zahvaljujući osnovnim principima ruske politike: „spašavanje postradalih, vernost sporazumima i saveznicima i solidarni mir”. Shodno takvom shvatanju uloge Rusije u evropskom poretku, car Aleksandar I  je u razgovoru sa Šatobrijanom istakao da mu je Proviđenje u ruke dalo 800 000 vojnika „ne da bi ostvario svoje prohteve”, već da bi „ustanovio principe poretka na kojima se održava čovečanstvo”. Za razliku od Nemaca i Engleza koji su posle Vaterloa bili spremni da unište francusku državnost, ruski car Aleksandar I se, po rečima Ramboa, „pokazao kao najmanje surov iako je bio najžešći neprijatelj Napoleona”.5) Na kongresu u Ahenu 1818. godine na rusku intervenciju Francuska je povratila punopravnost, postajući član Svete alijanse. Zahvaljujući ruskoj samožrtvenoj vojničkoj akciji od 1849. godine, Beč se spasio od mađarskog ustanka. I posle Krimskog rata Rusija je na sebe preuzela ulogu čuvara evropskog mir. Tako su 1875. uporni ruski apeli Evropi zaštitili Francusku od Bizmarkovog pokušaja nasilne naplate ratnih kontribucija. U ime očuvanja mira, Rusija je posle briljantne vojničke pobede nad Turskom jednostrano odustala od Sanstefanskog ugovora, prepuštajući Kongresu velikih sila u Berlinu da iscrta novu mapu Balkana. Haške mirovne konferencije od 1899. i 1907. godine, na kojima su zaključene prve međunarodne konvencije iz ratnog i humanitarnog prava, sazvane su po ideji i na inicijativu ruskog cara Nikolaja II.

Putin-UN3

Ruska žrtva položena za očuvanje evropskog (svetskog) mira nije bila dovoljna da odvrati neprijatelje od izazivanja rata svetskih razmera, ali je rusko jednovekovno trošenje u lavirintima evropske politike bilo dovoljno da 1917. godine izazove revoluciju i slom državnopravnog poretka. Jednovekovnim uvlačenjem u spoljnopolitičku igru, Rusija je propuštala vreme za unutrašnju pravnu, privrednu, obrazovnu i svaku drugu konsolidaciju.

Imajući sve ovo u vidu, Putinov govor u Generalnoj skupštini UN, analiziran u svetlu dosadašnjih poteza ruske države, jasno određuje meru sadašnjeg ruskog angažmana u očuvanju svetskog mira. Posrednim podsećanjem na ulogu koju je Staljinov SSSR imao u antihitlerovskoj koaliciji, uz čvrstu odbranu prava stanovnika Donbasa i zakonite vlasti u Siriji, ruski predsednik je jasno stavio do znanja da će rusko učešću u akcijama očuvanja svetskog mira biti, pre svega, opredeljeno, s jedne strane, ruskim položajem u Savetu bezbednosti, a s druge strane, autentičnim ruskim interesima i stavovima.

Jasne poruke ruskog predsednika poslate sa govornice Generalne skupštine UN, čine besmislenim tvrdnje da Rusija pokušava da „kroz sirijska vrata pronađe izlaz iz ukrajinske klopke”.6) Obrnuto, stvarna i iscenirana nemoć zapadne politike u Siriji planirana je da bude, posle zapadnog neuspeha u Ukrajini, nova klopka za uvlačenje Putna i Rusije u tuđu „igru bez granica”. Pri tom su planeri klopke uračunali ekonomske sankcije kao dodatan razlog za nestrpljivost Rusije da u pripremljenoj areni dokazuje svoj međunarodni prestiž. Kakav je krajnji cilj ovakve politike Zapada, pokazuje epilog ruske devetnaestovekovne drame čuvanja svetskog mira, koji se odigrao 1914. godine. Da je takav epilog brižljivo i dugo planiran, potvrđuje zapis konzula Kalaja od 1868. godine: „Car želi rat da popravi utisak Kenigreca (poraz od Prusa 1866.), Andraši smatra da je carevini potreban jedan pobedonosni rat, taj rat ne možemo voditi protiv drugih nego baš protiv Rusa, i ako pobedimo zauvek ćemo slomiti rusku moć… Knez Napoleon (Napoleon III) je pohlepno prihvatio ovaj plan… Međutim, za izvođenje ovog plana potrebno je da Rusija započne rat, a za ovo smatram podesnim podržavanje plana o Bosni, na čije izvođenje Rusija neće pristati, zbog čega onda može doći do rata”.7)

Međutim, Putinov nastup u UN šalje poruku da Rusija, nalik lisici iz basne o lavu i lisici, neće biti ponovo uvučena u pećinu anglosaksonske politike, kako bi u namerno izazvanom haosu jednostrano potrošila sebe spašavajući svetski mir. Ruska intervencija u Siriji došla je tek posle Putinovog objavljivanja svetu suverenističkog koncepta uređenja međunarodnih odnosa. Time se ruska intervencija suštinski razlikuje od imperijalističkog intervencionizma SAD i njenih satelita. U tome je sadržana i svojevrsna poruka svim državama i narodima čiji je suverenitet poslednjih 26 godina bio žrtva imperijalizma zapadne pseudoimperije.

________________________________________

Odrednice:

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vrh stranice

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Svet u Putinovim očima

* Obavezna polja

Vrh stranice