Svetkovina utilitarizma

Nikada, valjda, u istoriji srpske politike, nije potrošeno više para da bi se odglumila spontanost, kao sinoć, u Beogradskoj areni, na proslavi petogodišnjice cepanja Srpske radikalne stranke. Učesnike ove dozlaboga predvidljive predstave, spontano su okupili, po tačno određenim kvotama, predsednici mesnih i opštinskih odbora, da bi ih smestili u autobuse, koji su se spontano našli na licu mesta, da bi ih spontano odvezli na već spontano očišćena parking mesta.

Po ulasku u Arenu, učesnici su spontano ubacili kartice sa svojom identifikacijom, u kutije koje su se spontano tu našle. Sve je to spontano ispratilo više TV stanica, čiji su reporteri lutali gradom u potrazi za vestima i, pogađate, sasvim su spontano primetili gužvu oko Arene. Kulminacija spontanosti se odigrala kad je protopotpredsednik Vlade, kao u američkim filmovima „B“ produkcije, spalio govor koji je pripremao devet dana i krenuo da priča, onako, od srca.

Pratim srpske spontane manifestacije još od sletova i dočeka Tita Sedamdesetih, preko „jogurt revolucija“ s konca Osamdesetih, do petooktobarskog okupljanja naroda, čija je spontanost, kako se naknadno utvrdilo, koštala mnoge milione dolara, ali ova predstava sinoć je bila nešto najpredvidljivije, najslabije režirano, barem među onim „spontanostima“ koje sam do sad video.

U Areni je bilo, kažu, oko 30 000 ljudi (ne bi ih Đavo odneo da su rekli i 100 000), a ispred još 20 000, koji su, kako red i običaji nalažu, egzaltirano gledali šou na video bimu, koji se tu spontano zatekao. Oduševljenje je, u to sumnjati ne treba, bilo opšte. Slavilo se stezanje kaiša danas i bolji život od 2025-te. To što, od 50 000 spontano okupljenih, ni 50 njih ne bi prošlo na poligrafu, kada bi im se postavilo pitanje „Da li verujete da je borba protiv korupcije uspela“, ili „Da li biste bili član SNS-a i da ne očekujete zaposlenje“, nije remetilo svečarsku atmosferu. Bar 95% prisutnih, ni na mukama, ne bi umelo da kaže šta je ideologija njihove stranke, niti bi znalo da pravilno izgovori „eksplanativni skrining“, ali isti taj procenat tačno zna da bez partije, nema posla, nema veza i vezica, nema završavanja sitnih poslića po opštini, sudu i upravi prihoda. Naivnih, među spontano okupljenima, nema.

Problem sa svakom ekipom koja se skupi na plen i koja nema nikakav drugi kohezivni faktor, osim gole koristi, jeste u tome što je njeno oduševljenje, iako snažno, suštinski privremeno i traje dok traje podela plena. Partije su, u Srbiji, sa veoma malim izuzecima, napunjene upravo ljudskim materijalom koji nije zainteresovan za ideologiju, već samo za ličnu korist. Koliko je to korisno, u jednoj fazi partijske borbe, toliko može da se okrene protiv partije same, ako ne zadovolji apetite. Da li pod pritiskom Zapada, ili usled nekih privatnih dogovora sa prethodnom vlašću, SNS je zadržala neokrnjen birokratsko-administrativni aparat „žutih“ i zato nije uspela da obezbedi dovoljnu količinu plena za svoje pristalice. Pristalice postaju nervozne, jer priča „strpite se još neki dan“, više ne prolazi, bar ne kod većine. Prođe trećina mandata, a plena nema. Priča se da su mnogi mesni odbori praktično umrtvljeni, odnosno da je niži ešalon stranke, usled neostvarenih obećanja, počeo da se pasivizuje.

Ako je tačno (a nije) da SNS, u ovom trenutku ima podršku 40% biračkog tela, to znači da je na svetkovinu došlo, otprilike, 2% svih koji bi za ovu partiju dali glas. Ili 4%, na izlaznost od 50%. Uz plaćen prevoz, sendviče i sokove, i nije neka cifra. U neka ranija doba, takva cifra bi se ocenila kao fijasko. Opet, istina je da niko, sem SNS-a ne bi skupio ni pola ove cifre. Biće da sve srpske stranke, kada bi pravile zajednički miting, ne bi dovukle 100 000 ljudi. To pokazuje do koje mere je narasla odvratnost naroda prema strankama. I još će rasti.

Neće me iznenaditi da, kada interesovanje za stranke sasvim oslabi, a njima zatreba podrška naroda za neku budalaštinu, vladajuće partije počnu da izvode na ulice državni aparat i to pod plaštom radne obaveze, kao što sada to čine sa biračima na Kosmetu. To je krajnja konsekvenca ovakvog gledanja na politiku i na stranački organizam. Već danas je dolazak na mitinge i svetkovine stranaka stvar partijske discipline, a ne lične želje članova. Odatle, do obaveze, mali je korak.

SNS je, međutim, uradila i nešto korisno za srpski politički život i to će se, u bliskoj budućnosti, videti u punom svetlu: ogolila je naš politički život, pokazala da je car, u stvari go, i da u politici nema ničega, sem materijalne koristi. Umesto članova, postoje pristalice, a umesto široke baze, još samo vođe sa pratnjom. Nije SNS ona koja je ovo smislila, tako je bilo i pre njih, ali su oni, svojom trapavošću i medijskim silovanjem, celu priču ogolili. DS, DSS i URS su uspevali da koliko-toliko, glumataju neku ideologiju i da se makar prave da ih vezuje nešto više od šapolovine, dok je SNS, za samo godinu dana, ogolila i sebe, ali i ostale. Nestala je, iz svesti članstva, a uskoro će i iz javnog mnjenja, i poslednja ideja da se politika vodi radi nečeg drugog, a ne lične koristi. Nestalo je čak i sećanje na ideologije i ideje. Iz politike je iščezlo sve što je javno, što je opšta stvar i radi se samo o još nekoliko ličnih sudbina.

Problem je u tome što politika, kao javna stvar, ipak ima nekakav graničnik, neku crvenu liniju, dok borba za lične sudbine nema ograničenja i vodi se bez ikakvih obzira prema narodu, državi, istoriji, tradiciji i običajima. Na taj način se ona, nekada javna borba „za“ narod i državu, pretvara u borbu „protiv“ njih. Ne tvrdim da je to namera vlastodržaca, već je to logika zbivanja. Upravo logika zbivanja će uticati na homogenizaciju vladajuće kaste, a ne, kako većina analitičara smatra, na njeno cepanje na uže grupe. Tek u poslednjoj fazi, kada događaji odu predaleko da bi se mogli kontrolisati, a to se neće desiti još godinu, ili dve, kasta će početi da se deli i da se međusobno optužuje, pokušavajući da pobegne od odgovornosti, koja više neće biti samo politička, kao do sada. Tovariće jedni na druge da će biti milina slušati i gledati. Za sada će se, međutim, čvrsto držati jedni drugih, ne zato što se vole i poštuju, nego zato što ih veže zajednička korist.

Ovakve svetkovine, kakva je bila ona sinoć, postaće sve ređe. Spinovaće se priče o skorim izborima, ali niko ih neće zaista želeti; o njima će se cvrkutati samo da bi se držao tonus unutar partija i u biračkom telu. Sumnjam da će SNS želeti da proveri svoj rejting, sumnjam da se DS raduje izborima, iako ih priziva, a nešto ne verujem i da opozicija veruje da će procvetati. Izbora će biti, ali tek kad kasta obezbedi jedno 2-3 stotine miliona evra za namoravanje i potkupljivanje birača. Bez toga, niko neće rizikovati, jer svi dobro znaju da za ovu i ovakvu politiku, narodna ljubav mora da se plati.

Umesto Arene, umesto trgova i Sava centra, kasta će morati da podigne visok zid oko Dedinja i da se uzda da će biti plata za policiju ili, ako ne bude, da će bar mali avioni biti natankovani i ispravni u svakom trenutku.

Izvor: Vaseljenska TV