Svetski dug – gornji i donji deo ledenog brega

Uprkos zastrašujućem karakteru brojki svetskog duga i duga u pojedinim zemljama, koje su navedene u izveštaju poznate konsultantske kompanije McKinsey (opublikovani u februaru tekuće godine), ti podaci su u svojoj većini nepotpuni i umanjeni. Situacija je mnogo gora. To se odlično primećuje na primeru SAD, čija je uloga u svetskom dugu najveća.

Prema preliminarnim procenama Ministarstva finansija SAD, državni dug se u 2014. godini približio cifri od 18 triliona dolara, što iznosi skoro 110% BND zemlje. A u izveštaju McKinsey-a, relativni dug SAD sredinom 2014. godine ocenjen je na samo 89% BND (umanjen za otprilike 20%). Radi se o tome da su autori izveštaja fokusirali pažnju na takozvani čisto državni dug, pod tim podrazumevajući dug centralne vlade koja servisira i gasi svoje dugove na račun sredstava centralnog budžeta. Primenjivo na SAD, to je federalna vlada koja ostvaruje svoje zajmove pre svega emitovanjem američkih državnih obveznica. Tokom devedesetih godina na servisiranje duga centralne vlade gubilo se 15% svih rashoda federalnog budžeta. Danas je ta uloga suštinski manja zbog realizacije programa kvantitativnog popuštanja (KP), pa su kamatne stope za američke državne obveznice postale izuzetno niske, skoro simbolične (na servisiranje duga sada se gubi 5-6% svih rashoda federalnog budžeta). Međutim, posle potpunog kolapsa KP programa, budžetni rashodi na servisiranje duga mogu oštro porasti. Neki stručnjaci tvrde da će u 2015. godini rashodi na servisiranje državnog duga prevazilaziti 25% ukupnog federalnog budžeta SAD.

U “čisti” dug države ne ulazi onaj deo državnog duga koji predstavljaju dugovanja SAD država, kao ni dugovi različitih državnih organizacija koji funkcionišu autonomno od centralne vlade i ne zavise direktno od centralnog budžeta. Međutim, u SAD dug država veoma žustro raste i krije u sebi ne manju pretnju nego što je rastući dug federalne vlade.

I to nije sve, postoji još jedna suptilnost: dug centralne vlade se deli na takozvani javni i unutrašnji. Prvi dug – to su “tržišni” dugovi povezani sa trezorskim hartijama od vrednosti. Drugi dug je povezan sa prebacivanjem državnog novca iz jednog džepa u drugi. Na primer, prelazak sa nebudžetskih penzionih fondova, socijalnog i medicinskog osiguranja, u džep pod nazivom “centralni budžet”. Pre ili kasnije, takve manipulacije mogu dovesti do katastrofe. Na primer, može se potpuno opustošiti vanbudžetni fond penzijskog osiguranja. Navodimo poslednje podatke Ministarstva finansija SAD po državnom dugu federalne vlade (trilion dolara na dan 19.02.2015. g.): ukupni federalni dug – 18,14; javni dug – 13,04; unutrašnji dug – 5,1.

U izveštaju McKinsey-a sadržan je čitav niz preporuka za obuzdavanje rasta globalnog svetskog duga. Jedan od njih je – obezbediti kompletnu sliku duga, pošto sadašnja zvanična statistika ne odražava sve vrste dugovanja. U izveštaju se ispravno primećuje da osim zvaničnog državnog duga (u čiji sastav ulazi gore pomenuti “čisti” dug) postoji još jedna velika obaveza države, koju uslovno možemo nazvati vanbilansnom.

Zvanični javni dug predstavlja obavezu vlade i državnih organizacija, koji proističe iz kreditnih ugovora i emisije dužničkih hartija od vrednosti. Pored toga, država ima još dugova koje možemo nazvati socijalnim obavezama (social liabilities). Radi se o obavezama države prema svojim građanima u oblasti penzijskog osiguranja, zdravstvene zaštite, socijalne pomoći licima različitih kategorija (nezaposlenima, siromašnima, majkama sa više dece i slično). Deo nepogašenih dugova za socijalne obaveze u tekućoj finansijskoj godini, prenosi se na sledeću. Jedan deo se jednostavno likvidira. Može se takođe raditi o obavezama pred budućim pokolenjima. Ispunjenje takvih budućih obaveza može podrazumevati stvaranje posebnih fondova (budžetnih i nebudžetnih) kumulativnog karaktera. I zastoj u popunjavanju takvih fondova takođe znači uvećanje obaveza (duga) države.

Profesor Bostonskog univerziteta Lorens Kotlikof pre tri godine je pokušao da oceni ukupni američki dug, uzimajući u obzor i socijalne obaveze države u budućim periodima. Kotlikof je razradio sopstveni metod ekonomske analize – uzeo je u obzir demografske podatke koji podrazumevaju planiranje državnog budžeta sa uzimanjem u obzir buduće vremenske periode i demografsku dinamiku. Ispostavilo se da ukupan dug država u SAD previšuje 220 triliona dolara (ocena za stanje iz 2011. godine). Po svemu sudeći profesor Kotlikof je dao svoju procenu duga uzimajući u obzir široko rašireni program reforme zdravstvenog sistema koji je inicirao predsednik Barak Obama. Pored socijalnih obaveza, ocena l. Kotlikofa uzima u obzir obaveze po vojnim i nekim drugim državnim programima. Ako je američka država odgovorna pred društvom i želi da ispunjava svoje finansijske obaveze u doglednoj perspektivi, ona mora sama na odlučan način da koriguje svoj sadašnji budžet. Korekcija mora da iznosi 12% BND (reda 1,8 triliona dolara po stanju iz 2011. godine). To znači da država treba da za toliko poveća poreze ili da smanji troškove. Moguća je i kombinacija jednog i drugog, ali po mišljenju profesora Kotlikofa, ni jedna vlada nije u stanju da napravi tako oštar zaokret budžetno-finansijske politike. Otuda i njegov rezime-presuda: Sjedinjene Američke Države su sa tačke gledišta stanja svoga budžeta totalno bankrotirale.

Pre izvesnog vremena publikovan je rezime izveštaja autoritetnog Katon Instituta iz Vašingtona. Prema ocenama tog instituta, državni dug SAD u 2014. godini je u stvarnosti iznosio ne 18 nego 91 trilion dolara. Ogromna razlika se pojavila zbog toga što zvanične ocene ne uključuju “neobezbeđene obaveze za takve programe kao što je socijalno i medicinsko osiguranje. I premda se to ne odražava na zvanični bilans zemlje, ipak su to pravne obaveze vlade SAD. Očekivani deficit po tim programima povećaće državni dug do nedostižnih 91 trilion dolara” – istaknuto je u kratkoj informaciji Katon Instituta. Puna verzija izveštaja sa svim proračunima treba da se pojavi u martu.

Na žalost, u izveštaju McKinsey-a nema nikakvih cifri koje se tiču “vanbilansnih” državnih dugova SAD i drugih zemalja. Uzgred, “vanbilansni” dugovi ne postoje samo u državnom, nego i u drugim sektorima ekonomije. Radi se o različitim garancijama i porudžbinama koje izdaju banke i druge finasijske kompanije korporacijama iz nefinasijskog sektora privrede. U bilansu stanja nisu prikazane ili su slabo prikazane i operacije sa različitim finasijskim proizvodnim instrumentima (derivativama). Veliki obim “vanbilansnih” dugova koji se nalazi izvan vidokruga finasijske regulative – predstavlja jedan od uzroka finansijske krize koji je u SAD počeo 2007-2008. godine.

Prema mišljenju autora izveštaja Katon Instituta, krajnje akutni problem svetske privrede i međunarodnih finasija predstavlja sivo bankarstvo. Pod tim se podrazumeva delatnost različitih organizacija koje ne potpadaju pod kategoriju banaka (klasičnih depozitno-kreditnih organizacija) i nisu u vidokrugu organa bankarskog nadzora. Prema ocenama stručnjaka u mnogim zemljama sveta, veliki deo donacija i zajmova danas se već ne izdaje od strane klasičnih banaka, nego od strane sivih organizacija iz senke. Potraživanja i obaveze nastale usled operacija takvih neoficijelnih banaka ne uzimaju se u punom obimu ni od strane subjekata ekonomske delatnosti, niti od strane organa finasijske kontrole. Prema mišljenju autora izveštaja, posebno velike razmere sivog bankinga nalaze se u Kini. To stvara pretnju da se i tamo pojavi finansijska kriza, što sa svoje strane može isprovocirati svetsku finansijsku krizu.

Pažnja autora izveštaja McKinsey koncentrisana je na rizik pojave drugog talasa krize. U međuvremenu, nazire se u daljoj budućnosti katastrofalna kriza povezana sa nesposobnošću države da ispuni svoje socijalne obaveze. A preporuke koje su formulisali autori McKinsey-a po pitanju sprečavanja daljeg rasta duga, ne sadrže ništa novo u poređenju sa onim što se već primenjivalo u cilju preovladavanja prvog talasa krize. Podvodni deo ledenog brega – rast “vanbilansnih” državnih i privatnih dugovanja – ostao je izvan vidokruga autora izveštaja.

Izvor: Fond Strateške Kulture