Tomina hrabrost !

U redu je ako ne smeš da zaurlaš. Razumem da ni reč ne možeš da kažeš ni Hrvatima ni o Hrvatima koji u Vukovaru macolama lupaju ćirilične table i tvojim sunarodnicima – nekad smo ih zvali braćom – najavljuju kristalnu noć uz muzičku pratnju Tompsonovih pesama. (Uzgred, pitam se, kad vidim čeličnim ogradama okovane table koje čuvaju hrvatski redarstvenici, da li bi možda tim macolama ipak trebalo pustiti da ih porazbijaju? Jer, čvrste ograde i savesna straža mogle bi među macolama, plašim se, stvoriti onu vrstu frustracije, kad će svaka sačuvana tabla koštati jednog polupanog vukovarskog Srbina, a ni pedantni Hrvati ne mogu zaštiti svakog od njih, pa i da ga stave u gvozdenu ogradu i zaduže mu po dva redarstvenika, jer Srba je u Vukovaru više od trećine.)

Ali da se vratimo Vukovarskom ćutanju: u redu je, ne smeš i gotovo. Ti bar znaš da živiš u zemlji u kojoj se glasnije protestuje kad na novosadskim autobusima uvedu ćirilicu nego kad je na vukovarskim tablama razlupaju macolama. I zato neću uopšte da pitam da li ne smeš jer ti je neko moćan rekao da će ti, ako samo zucneš, u prvom predahu između dva bombardovanja Sirije zaliti Srbiju betonom, ili ti je Ivo Josipović zapretio da će te opet staviti na svoju ignore listu, ili će ti peta kolona u Beogradu odvagati da se nisi dovoljno promenio, pa će prestati da te zovu predsednikom, taman toliko oni drže do glasova koje si dobio.

AKO VEĆ NE ĆUTIŠ… Dakle, ne smeš, i to je u redu. Ako i nije u redu, bar je ljudski. Uostalom, dođavola s društvima u kojima se ljudi pozivaju da budu hrabri, srećna su samo ona u kojima je dobro i onima koji hrabri nisu. Zato je problem u nečem drugom. Ako ne smeš da podigneš glas, onda bar ćutiš, uvučeš glavu u ramena i moliš se u sebi da će tvoj mučeni narod, i ovaj ovde i onaj u Vukovaru, znati da tumači šta to tvoje ćutanje znači. Znaće da ima i ćutanja koja se čuju do neba jer naučio je taj narod da živi sa malo svega – i para, i države, i poštovanja i brige, i reči – pa da i toliko među sobom podeli.

Ali, ako si već propustio priliku da ćutiš (državničke obaveze, rejting, đavo da ih nosi), onda govoriš neke reči, dostojanstvene i mirne, gotovo molitvene; uvek će se naći neko ko će umeti da ih čuje, uvek će biti onih kojima treba toliko malo da će i tome što kažeš šapatom i skrušeno dati značenje reči koje ne smeš da izgovoriš. Naravno, tada gledaš da pažljivo biraš reči, i da nikako ne pomeneš jednu jedinu. Ne pominji reč „hrabrost“; nikako je ne izgovaraj; ona je kao pomen konopca u kući obešenjaka. Ne pominji „hrabrost“, ne dolikuje ti za tu priliku, nije lepo, baš onako kao što se na bdenju ne pričaju masni vicevi da se prekrati vreme do jutra.

Ali, dođavola još jednom, nije u redu, ali, ako i moraš da je pomeneš, ako izgovoriš „hrabrost“, i to će nekako proći. Samo ne izgovaraj je junačeći se, već s poštovnjem, s pijetetom, kao o nečemu što nam je dalo sve što još uvek imamo i sve što smo izgubili otkako nije s nama. Gledaj, na primer, da govoriš o hrabrosti predaka, boljih i od tebe i od nas. Ili, ako te plaši da će ti reći kako si previše zagledan u prošlost, a ti si već obećao da ćeš je zaboraviti, govori tada o hrabrosti naših nerođenih potomaka, bar svi znamo da se Srbima dve ovakve generacije uzastopno ne mogu dogoditi. Ako ne možeš ni to, a već si morao da pomeneš „hrabrost“, i to će tvoj poniženi narod nekako razumeti, samo pod jednim uslovom – za ime Boga, ne pominji svoju hrabrost, već nečiju tuđu, bilo čiju. Jer, ne zaboravi, sve je počelo tako što tvoja braća u Vukovaru ne smeju da izađu na ulice svog grada, pitajući se kad će početi; što naši (i tvoji) tamo strahuju, a ti ne smeš ni da ih braniš, ni da ih ohrabriš, čak ni da ih utešiš.

SMETI I RAZUMETI Ustvari, preterujem. Možeš da kažeš bilo šta, možeš bilo kako, razumeće ljudi i šta nisi smeo, i šta si morao, i šta si mislio, samo ni za živu glavu ne izgovaraj ovo: „Ako sam ja skupio hrabrosti da dođem na utakmicu, to znači da imam mnogo poverenja u vas“. Samo ne izgovaraj ono što si izgovorio, da te svi Srbi čuju, fudbalerima srpske reprezentacije u Staroj Pazovi pred utakmicu sa Hrvatima. Samo to ne.

Jer, da se ne lažemo, za šta će ti trebati ta hrabrost kojom se hvališ, a koju nisi imao da podigneš glas protiv uterivanja straha u kosti vukovarskim Srbima? Hrabrost da ih u petak odbraniš u Beogradu od Hrvata – OK je biće tamo bar pedeset Hrvata, računajući i onih 11 opasnika na terenu? Hrabrost da navijaš na ćirilici? Hrabrost da pre utakmice glasno pevaš Bože Pravde? Hrabrost da vukovarske Srbe odbraniš na Marakani? Hrabrost da priznaš da – što se sa Marakane ne da odbraniti – odbraniti se i ne može? Hrabrost da „reintegrišeš“ Srbe na Kosovu, isto onako kao što su „reintegrisali“ ove u Vukovaru, pa da im, 17 godina kasnije, jebeno ćirilično slovo izgleda kao da igraju ruski rulet?

Ne možeš da kažeš reč ohrabrenja Srbima u Vukovaru, ne smeš da se zauzmeš za njih, čekaš da pre tebe nešto kaže Brisel…, i sve je to u redu. U redu je sve dok razumeš da i strah ume da bude dostojanstven, samo ako obavezuje svog nosioca. Ako, umesto onoga što iz straha ne možeš da kažeš, ćutiš i ne govoriš ništa drugo. Ako ne govoriš gluposti, ako ne potežeš velike reči za nikakve povode, ako u danima dok ćutiš jer ne smeš, bar ne govoriš besmislice o hrabrosti, i to svojoj. Ako oni u čiju zaštitu nisi smeo da izgovoriš reč znaju da ćutiš jer imaš neku empatiju za njih, jer osećaš njihovu zebnju, umesto što pričaš o svom hrabrom srcu jer ništa ne razumeš, jer i ne pokušavaš da razumeš, jer te za njih zabole.

Jer samo to razlikuje one koji moraju od onih koji ne osećaju i ne razumeju. Samo ta mala razlika, to ćutanje i skromnost čoveka koga boli, čini nas slovesnim dok radimo stvari koje baš niko naš i ne opravdava i ne razume. U redu je, dakle, dok se bojiš, u redu je jer Srbi će poverovati da nisi kukavica, nego si na sebe primio strah svih njih, u redu je sve dok ne pokažeš da ništa pod milim Bogom nisi shvatio. Tomo!

Izvor: Novi Standard