Tajip kod Putina, Keri kod Taipa a kuda će Bakir

„Ironično rečeno, toliko su vrištali ti bošnjački poluobrazovani vršitelji političkih dužnosti kao da im se činilo da se pokušaj vojnog udara u Turskoj dogođa u vlastitoj kući, čak u spavaćoj sobi (…) Zašto su vrištali? Samo zato da se još jednom snishodljivo dodvore Erdoganu ‘lideru svih muslimana’, kako ga je titulirao Bakir Izetbegović. Uskliknuo je uz to Alijin sin da mu je Erdogan i ‘brat’, i ‘naš vođa’. Ali nisu samo vlastodršci vrištali. Činila je to i akademska zajednica. Akademik Esad Duraković, na primer, tvrdeći da iza neuspelog vojnog udara ‘stoje cionisti’, zatim izvesna Amila Šiljak-Jesenković, koja se predstavlja kao turkologinja, govorila je o Gulenu kao da je Erdoganov portparol“ (portal Novosti, 31.07.16)

Tim rečima je prof. Enver Kazaz sa Filološkog fakulteta u Sarajevu opisao lokalno reagovanje na vojni puč u Ankari, pod naslovom „Turkofilija premrežila bošnjački mentalni prostor“. Nisu netačne opservacije ovog uglednog intelektualca, ali bošnjačka turkofilija se ne može svesti na Erdogana i njegove bliske odnose sa Izetbegovićima. On je samo razgoreo žar emocija koje tinjaju u bošnjačkim dušama još od povlačenja Osmanlija iz Bosne. Čeznutljivi uzdah „pusto Tursko!“, kao vapaj za „zlatnim dobom“ ponavljale su generacije bosanskih muslimana. Davutogluova „strateška dubina“ je „zelenom transferzalom“ spojila „bosanski vilajet“ sa „velikom portom“ u snovima umišljenih potomaka bosanskih begova.

Garsonjera u „Stanbolu“

Znajući da je sentiment muslimasnke turkofilije lako probuditi, jugoslavenska država je bosanske hodže ‘šiljala’ mimo Istanbula na bliskoistočne islamske univerzitete. Posle se ipostavilo da je to bio mač sa dve oštrice. Takva politika je Titu olakšala okupljanje mahom arapskih država u pokret nesvrstanih. Ali istom rutom sa Al Ahzara u Bosnu su stizali Mladi muslimani – bosanska verzija Muslimanske braće, a ovi opet sa Alijom na čelu presudno uticali na sudbinu Bošnjaka i Bosne na prelazu dva milenijuma. Njihova adresa bili su Rijad i Teheran, a ne tada još uvek kemalistička Ankara. Da li je do zaokreta došlo na američku inicijativu da turski umereni islam, koji je u 16. veku začeo bosanske muslimane, treba da potisne šiitizam (Iran) i vahabizam (Saudija). Ili je takva ponuda stigla iz Ankare u okviru projekta neoosmanizma. Najzad, možda je bilo susretno planiranje: Bijeloj kući se naprosto dopala Davutogluova „strateška dubina“ pa su saveznici ušli u zajednički poduhvat. U svakom slučaju, stvar se na bošnjačko-bosanskom terenu dobro primila.

Ženski deo porodice Izetbegović rat jeste proveo u Turskoj, ali muški je tek pose rata razvio biznis i investirao u nekretnine u Stanbolu. Haris Silajdžić se posle povlačenja iz politike tamo porodično i poslovno preselio. Primer su sledili i mnogi u partijsko (SDA) – verskoj (IVZ) halki oko njih. Bila je to stvar i politike i ekonomije, ali i kulturologije i društveng statusa. Potomcima malobrojnih zaista begovskih porodica zapao je u nasleđe po neki stambeni kvadrat u Istanbulu. U doba komunizma to se na baščaršijskim selima šapatom preuveličavalo do čitavih kvartova pored Kapali čaršije i vezirskih palata na Bosforu. Kasnije je za imućne skorojeviće garsonjera u prestonici bivše carevine postala stvar prestiža, ali i najbližeg sigurnog mesta izvan većinom hrišćanskog Balkana. I dok je ljubav Erdogana i balkanskih muslimana cvetala u sav mah, „Sultan“ nije dobro prošao na Bliskom istoku. Počeo je na svoju ruku i oteo se kontroli, pa je postao meta globalnih medija pod centralnom transatlanstkom komandom. Da li je Tajip zaista postao tako „loš momak“?

Rekonstrukcija državnog udara

Pozadina vojnog udara protiv Erdogana, jednako kao i njegovog efikasnog kontraudara, uglavnom je rekonstruisana. Manje-više je jasno da je na protivničkoj strani bio Fejtulah Gulen, kao i ko je stajao iza njega. Kao što je jasno i ko je jedini mogao da uđe u zaštićeni pučistički sistem veza i turskom predsedniku u zadnji čas dojavi šta mu se sprema. Sada Fejtulaha u Pensilvaniji čuvaju „apači“ armije USA, a Tajip se čim je preuzeo inicijativu našao u Moskvi. Time je, naknadno, sve objašnjeno.

U ukupnom bilansu nešto svakako pripada i brzini i veštini reagovanja samog Erdogana. U kritičnom momentu on se nije mogao obratiti ni armiji u kojoj su bili i pučisti, ni medijima jer je među novinarima imao mnoštvo protivnika, ni studentima i profesorima koji su u parku Gezi još ranije rekli šta misle o njemu. Tajipovi mediji bili su mujezini na minaretima stanbolskih džamija, njegova oružana sila – deo vojnih i policijskih oficira koje je sam postavio, a podrška – mase vernika koje su ga izabrale.

Naravno, pokušaj rušenja demokratski izabrane vlasti ne opravdava nasilje, ali unutar Turske i oko nje proradila je toliko puta već viđena spirala nasilja i kontranasilja. Najpre su zapadni pritisci preko Gulena i unutrašnje opozicije naterali Tajipa Erdogana na legitiman kontrapritisak: represiju prema unutra i nepoverenje prema spoljnom svetu. Na to obično sledi „međunarodna“ medijska stigmatizacija režima kao dikatature, pa satanizacija samog lidera kao satrapa, pa politička izolacija zemlje, pa ekonomske sankcije, uz bušenje iznutra preko finansiranja NVO, uz korupciju kadrova na osetljivim tačakama sistema itd. sve do pripreme udara preko stranih obaveštajnih službi i nenasilnih revolucija. Legitimni režim pod spoljnim i unutrašnjim pritiskom legalno pribegava samoodbrani i time protivnicima daje argumente koji na početku nisu postojali. Nešto kao samoispunjavajuća prognoza.

Tajipovo pravo na samoodbranu

Svi su „mudro“ prognozirali da će Erdogan posle pobede nad pučistima pritegnuti na svim slabim tačkama režima. A šta bi drugo bilo ko na njegovom mestu? Buš mlađi je posle 11. Septembra najavio krstaški rat, napao Avganistan, Irak, Libiju kao utočište terorista, formirao Gvantanamo, osnovao tajna istražna mučilišta po svetu, stavio američke građane pod nadzor, suspendovao presumpciju nevinosti u pravosudnom postupku itd. Nije se valjda od Erdogana očekivalo da se pučistima izvini što ih je sprečio.

Sve dok ubedljivo pobjeđuje na „demokratskim, fer i poštenim izborima“ Erdogan ima pravo da se brani svim ustavom i zakonom dozvoljenim sredstvima, uključiv i proceduru promene ustava, uvođenje predsedničkog sistema, smrtne kazne itd. I on će, svakako, to uraditi. Ali nije to ono što bi u Turskoj moralo da zasmeta pragmatičnom Zapadu, kao što ne smeta ni u Saudijskoj Arabiji. Erdogan će, takođe, zemlju još više okrenuti islamizmu, kao najefikasnijem katalizatoru svih unutrašnjih socijalnih, ekonomskih i političkih podela, te najboljoj ideološkoj legitimaciji širenja uticaja na Bliski istok i zapadni Balkan. Da ni to za Zapad nije problem, ponovo potvrđuje dvor u Rijadu, koji neskriveno finansira vehabije – jednu od najagresivnijih frakcija u savremenom islamu. Uostalom, nisu li zapadne metropole, posramljene što puč nije uspeo, uputile podršku demokratski izabranom predsedniku.

Približavanje Rusiji – najveći grijeh

Jedino što mu nipošto neće oprostiti, to je približavanje Rusiji. Pošto je dva puta miniran sa Zapada, šta bi nego da se okrene Istoku. A posle posete visoke turske delegacije Moskvi mogao bi se očekivati nastavak priče o megaposlovima, poput nuklearne elektrane i gasovoda „Turski tok“, čija vrednost se meri desetinama milijardi dolara. Ruskoj strani bi doneli ogroman profit, a turskoj – energetsku osnovu razvoja i nezavisnost od Zapada. Erdogan je još pre puča javno upitao Putina šta treba da učini da bi resetovali odnose nakon sukoba oko ISIL-a i obaranja ruskog aviona, a iz Moskve je prihvaćena ruka pomirenja. I odmah je, uz nos SAD, usledio nagoveštaj turske podrške Asadu.

Nije li možda baš to aktiviralo alarm u Vašingtonu, pa je, u brzini, puč bio nedovoljno pripremljen? Sumnju podgrejava koincidencija da se među pučistima našao onaj isti pilot koji je raketirao ruski avion, a to je opet aktuelizovalo pitanje ko mu je izdao komandu. Zašto je Davutoglu, eks-premijer i gostujući profesor u SAD, koji je nedugo pre udara zagonetno napustio Erdogana, potrčao da se isprsi da je to bio on? Turska armija nije više podeljena na kemaliste i islamiste nego na one koji su lojalni NATO-u i one koji su privrženi „sultanu“ Tajipu. Jeste slično, ali nije isto. Indikativno je da su ovi drugi one prve, neposdredno nakon kontraudara, držali opkoljene u Indžirliku, vazduhoplovnoj bazi NATO-a.

Kome da vjeruje?

Erdogan više ne može verovati ni Obami ni njegovom nasledniku, ma ko to bio, niti sukob sa Vašingtonom gurati pod tepih. Posle ponižavajućeg poluvekovnog „napredovanja“ ka EU, Erdogan se tek ne može pouzdati u Brisel. Elem, Putinova Rusija izgleda kao „izbor bez alternative“. Ali ne znači li to ne samo tursko odustajanje od EU i napuštanje NATO-a, što Bela kuća ni po koju cijenu neće prihvatiti kada se radi o velikoj zemlji još većeg strateškog značaja. Pojačani politički i ekonomski pritisci, dalja podrška gulenovcima, novi državni udari i, posebno, naoružavanje Kurda, sve do vojne intervencije SAD, biće poluge rušenja Erdogana, iz čijeg imena je već izveden pejorativ – „erdoganizam“ Istovremeno, ni moguća saveznica Rusija ne može ostati neutralna, tako da bi Turska mogla postati ratno poprište na najvišem nivou, poput Sirije i Ukrajine. Svestan toga, Erdogan onomad mitingom od milion poklonika demonstrirao vlastitu snagu i samostalnost. Ali je ipak sa izvnjenjem, što je kod naslednika imperije redak izuzetak, otišao kod Putina i požuriće natrag da dočeka Kerija.

Odjeci u bošnjačkoj Bosni

Naravno, potres novog globalnog odmeravanja snaga snažno će se osetiti i na Balkanu. Turkofilne muslimanske zemlje Albanija i Kosovo, delovi Makedonije, Crne Gore i pogotovo BiH naći će se bolno razapete između Turske i SAD. Nema sumnje da će njihovo srce biti u Maloj Aziji, ali politički racio, realizam i pragmatizam prevagnuće na protivničku stranu. Činjenica je da su to geografski evropske zemlje i narodi, sa aplikacijama za EU, neke i sa članstvom u NATO-u, te hronično u napetim odnosima sa ortodoksnim okruženjem.

Istina, postoji i optimistička prognoza. Rusko-turski evroazijski savez mogao bi doprineti pacifikaciji pravoslavno-muslimanskih odnosa na Balkanu. Naknadna pamet svedoči da su minuli ratovi i hronične krize u odnosima Srba, Makedonaca, Crnogoraca odnosno Bošnjaka, Šiptara i Albanaca bili dirigovani iz evro-američkih centara globalne moći i da bi u novim sukobima opet ginuli ljudi odavde a ne odande. Međutim, SAD se žure da prednost u klasičnom naoružanju iskoriste za otvaranje novih žarišta i za zaustavljanje pada američke moći, dok Rusiji ne odgovara širenje fronta i na Balkan. A, na Balkanu je uvek u prednosti onaj ko hoće da izazove sukob u odnosu na onoga ko se zalaže za sporazumni mir.

Odgovor u babinoj knjizi

Postoji i kataklizmatična prognoza da će baš Erdogan okupiti muslimane od Maroka do Indonezije. Iz očajničkog gneva zbog vekovnog katoličkog kolonijalizma i aktuelnog protestantskog neokolonijalizma, kome su nemoćni da se politički suprotstave, mogli bi započeti svetski rat polumeseca protiv krsta. Samoubilačkom terorizmu, kome nema leka, priključio bi se i poznati (Pakistan, Turska) i skriveni nuklearni potencijal (Iran). Na primeru ISIL-a pokazalo se da vehabije sa KiM i iz BiH mogu da mobilišu rekordan broju šehida.

Ipak, najverovatnije je da će Bakir za početak smanjiti afekat prema Tajipu i da će pokušati da „pehlivani“ između Stanbola i Vašingtona, baš kao što je babo mu Alija na Bliskom istoku pričao o islamskoj Bosni, a na dalekom Zapadu – o građanskoj BiH. Uostalom, u Tirani je podignut spomenik Bilu Klintonu, u Prištini je pokojni sin Džozefa Bajdena dobio ulicu, a u Sarajevu jedna od najvećih posleratnih građevina – ambasada SAD. Stani – pani Bakiru ostaje takijah iliti ketman i pouka iz Islamske deklaracije, da „muslimani kada postani nadmoćni treba da nametnu šerijat, a sve dok nisu, treba da se prilagođavaju“. Erdoganizam je prolazna euforija u Bošnjaka dok je turkofilija fenomen dugog trajanja zato što je islam kao konstituens nacionalnog identiteta u Bosnu stigao preko Osmanlija..

„Šerbet narativ“ i politički pragmatizam

Dakle, prof. Enver Kazaz naprosto pojednostavljuje. Lako bi bilo da je problem samo u odnosima Tajip – Bakir. Erdogan se pojavio tek „kao biber po pilavu“.Turkofilnim bosanskim muslimanima on se obratio orijentalnim „šerbet narativom“ punim slatkorečivog udvaranja, prekomernog slađenja, zavodljivog preterivanja, kojim i danas govore žene po sarajevskim mahalama. One se i nepoznatim prodavačicama na Markalama, obraćaju sa „srce moje slatko“, „dušo moja draga“, „moja ti“ i sl., a da pri tom obostrano to ne misle iskreno.

Kada Tajip kaže da je „Bosna – turska, a Turska – bosanska“, da „nemaju sna kada je bošnjački narod u brizi“, ili kada govore o „Alijinom amanetu“, onda to ne treba uzeti bukvalno, baš kao ni Bakirovo uzvraćanje ljubavi: „Erdogan je moj brat“, „on je vođa svih muslimana“. Erdogan je bio još duže još bliži Gulenu i Asadu pa ih je otpisao, i to će Bakiru olakšati. Ni zapadnom svetu nije strana prevrtljivost. OVK su, po potrebi, preko noći pretvorili iz terorističke u savezničku organizaciju. „Faktor mira u regionu“ očas su preimenovali u „balkanskog kasapina“. Bila Turska –matica, diktatura ili demokratija, u EU, NATO-u ili sa Rusijom, više ili manje islamska, sa Erdoganom ili bez njega, „bošnjački mentalni horizont će biti premrežen turkofilijom“. Ali, i hristijanofobijom.

Izvor: Fond Strateške Kulture