Taton i Frimerman ili dve smrti i dva morala

U Beogradu je prošle nedelje na smrt pretučen Fedor Frimerman. Prema tvrdnjama medija, nesrećnog mladića linčovalo je obezbeđenje sa jednog od splavova nakon bezazlenog povoda. Očevici tvrde da je u iživljavanju učestvovalo najmanje desetak osoba, a policija je lakonski saopštila da su slobode lišena tri lica. Fedorova rodbina i prijatelji sa Zvezdare zapalili su sveće na mestu zločina (na slici). Sahrani su prisustvovale stotine građana. Mediji su, pored osnovnih vesti o događaju, tek u retkim slučajevima rekli koju o tome ko se sve u Beogradu bavi poslovima obezbeđenja i onda su se hitro vratili svojim omiljenim besmislicama tipa rekonstrukcija vlade i letnje vrućine u julu.

To je otprilike suva faktografija vezana za ovaj užasni događaj. Zlo i divljaštvo u ljudima, kao bitna obeležja duha vremena u kome živimo, odneli su još jednu nevinu žrtvu, a srpska javnost, poput zebri kojima tokom prelaska reke krokodili proždiru jednog od pripadnika krda, uplašeno ćuti i pita se ko je sledeći.

Podsetimo se ovim tužnim povodom na jedan događaj od pre četiri godine i razmislimo o tome u šta se pretvara naše društvo i ko nam nameće dvostruki moral i standarde, sa ili bez nemačkog zahteva o promeni svesti.

Negde u ranu jesen 2009. godine u Beogradu je ubijen Francuz Bris Taton. Mladića iz Tuluza – neki kažu huligana sa kojim je francuska policija imala probleme, neki tvrde mirnog mladića i običnog navijača i njegove prijatelje – napala je grupa pristalica suparničkog tima i nanela mu povrede od kojih je kasnije u bolnici preminuo. Trapava i nestručno sprovedena istraga kao i na čudan način vođen sudski spor ostavili su sumnje u to da li je nesrećni Taton bio bačen sa velike visine ili je u smrtonosni ambis sam skočio, bežeći od batina. Kako god da je bilo, jedan mladi život je izgubljen, a krivci su se našli pred licem pravde.

Pokušajmo sada da napravimo paralelu između ova dva tragična događaja. U slučaju Taton policija je ekspresno uhapsila praktično sva lica koja su u incidentu učestvovala, njih 11 uzrasta od 18 do 27 godina. U slučaju Fedor, uprkos tvrdnjama svedoka, koje su svi mediji preneli, da je u batinanju učestvovalo više od deset lica, privedena su samo trojica. Ovo nam jasno govori da je u prvom slučaju policija reagovala širokim zahvatom te pritvorom i istragom obuhvatila sve učesnike u incidentu, a da je u potonjem, nepoznato kako, već na samom početku došla do zaključka o tome ko su pravi vinovnici od mnogih koji su učestvovali.

U slučaju Taton svi domaći mediji nedeljama su pisali i izveštavali o ovoj temi, ulazeći i u najsitnije detalje i biografije, kako žrtve tako i osumnjičenih. U slučaju Fedor ni reči o okrivljenima, osim inicijala, a broj članaka i priloga je nesrazmerno manji.

Tokom boravka Brisa Tatona u bolnici, njega su posetili tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i direktor policije Veljović. Sticajem okolnosti ova dva koloritna lika i danas obavljaju iste dužnosti, a nije zabeleženo da su posetili porodicu nastradalog mladića sa Zvezdare niti da su zuba obelili nekom izjavom.

Krokodilske suze

U slučaju Taton besno su zagraktale brojne nevladine organizacije, osuđujući povodom zločina i celokupan srpski mentalitet, i navodnu ksenofobiju, i našu takođe navodnu sklonost ka nasilju i divljaštvu prema „svemu što je drugačije“. Na ekranima su defilovali svi dežurni stručnjaci za „srpsko pitanje“, od Nenada Čanka i Čede Jovanovića pa do Nataše Kandić i sveznajućeg psihologa Trebješanina. Danas o slučaju Fedor u ovim krugovima vlada muk.

U slučaju Taton predstavnici pravosuđa (a naročito glasno Republički javni tužilac Radovanović) odmah su zahtevali trajnu zabranu navijačkih grupa, brukajući se svojim pravnim neznanjem toliko da je čak i notorno nesposobni Ustavni sud morao da odbije njihove zahteve. Povodom slučaja Fedor niko iz tih struktura nije javno pomenuo preispitivanje poslovanja obezbeđenja na splavovima, za koja se odavno šuška da su, pored siledžijstva, zaduženi i za snabdevanje psihoaktivnim supstancama vrle srpske splavarske omladine.

U slučaju Taton Ivana Ramić, portparol Okružnog suda, pohitala je da izjavi da je pritvor za osumnjičene određen „zbog posebno teških okolnosti pod kojima je izvršeno krivično delo kao i zbog visoke zaprećene kazne od 30 do 40 godina zatvora“. Danas ista gospođa obavlja istu funkciju, pa ili je u međuvremenu onemela, ili se zakon promenio, ili je otišla na more, ili joj nedostaje motivacija za javne nastupe, tek nema je nigde.

Povodom smrti Brisa Tatona saučešće porodici nastradalog uputili su: predsednik Srbije Boris Tadić, predsednik vlade Mirko Cvetković, zamenik predsednika vlade i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, ministarka omladine i sporta Snežana Samardžić, ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, mitropolit SPC Amfilohije Radović i brojni drugi poslenici iz vladinog i nevladinog sektora.

Koliko je u ovom trenutku poznato, porodici Fedora Frimermana saučešće od zvaničnika nije uputio niko. Niko.

Povodom ubistva Brisa Tatona gradonačelnik Đilas je u Beogradu proglasio jednodnevnu žalost. U vezi sa skoro potpuno istim događajem, u kome je žrtva njegov sugrađanin, takva stvar mu očigledno ne pada na pamet.

Povodom slučaja Taton u Vrnjačkoj Banji je pokrenuta inicijativa da glavna ulica u tom gradu promeni ime i da, umesto Banjska promenada, postane ulica Brisa Tatona.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izjavio je u oktobru 2009. godine, predlažući istu stvar u prestonici, da je „sasvim sigurno da ćemo na taj način zauvek obeležiti taj strašan događaj. Neće to smanjiti ni tugu ni bol njegovih roditelja, ali će svakako ostati kao velika opomena šta se u gradu sve može dogoditi“. U međuvremenu je na mestu pogibije Tatona postavio spomen ploču.

Da mladić sa Zvezdare neće dobiti nijedno obeležje u gradu u kome je živeo i bio ubijen jasno je valjda svakom homo sapiensu koji živi u Srbiji.

Nakon ubistva Brisa Tatona predsednik države Tadić, kao i brojni drugi političari, palili su sveće i lili krokodilske suze kod spomenika Knezu Mihailu (ostalo je nejasno zašto baš tamo) u znak pijeteta prema nastradalom. Ubijenom Fedoru pijetet su paljenjem sveća na mestu zločina, kod zloglasnog splava, izrazili samo rodbina, komšije i prijatelji. Ako je izostao politikantski cirkus na neprimerenom mestu, svakako je bar bilo iskreno i u skladu sa običajima.

To je ukratko hronologija i paralela između dva tragična događaja, skoro identična po svom spoljnjem sadržaju. Po okolnostima koje su ih u javnosti pratile, oni ukazuju na sramotni dvostruki moral društva u kome živimo, a tu pre svega mislim na političke strukture i medije.

Moramo prisiliti patuljke

I jednog i drugog mladića do smrti su doveli postupci bahatih siledžija, bezosećajnih, bar u tom trenutku, za patnje nemoćnog ljudskog bića i sabrata. Mržnja i agresija su slepi za tuđe muke i zato ih treba na sve načine suzbijati i obeshrabrivati. Odgovornost za ova ubistva je svakako individualna i tako je treba tretirati, ali, uz neprestanu svest i samozapitanost svakog pojedinca o tome koliko doprinosi ukupnoj društvenoj agresivnosti.

Ono što je u ovom slučaju sporno, to je ponašanje srpske vlasti i medija. Iz svega iznetog jasno se vidi da je smrti Brisa Tatona posvećena daleko veća pažnja u odnosu na istovrsno stradalništvo Fedora Frimermana. Koliko treba biti slep za činjenice pa ne zapaziti da je ova dualnost posledica jedne proste okolnosti. Taton je Francuz, Fedor je Srbin ili bar državljanin Srbije.

Teško da je u evropskoj istoriji zabeležen slučaj tolikog udvorištva nekoj stranoj sili kao što su to učinili srpski političari i mediji kada je Francuska u pitanju. Slično bi bilo i da se radi o nekoj drugoj zapadnoj državi. Setimo se samo slučaja kafanske tuče u SAD, posle koje su i vrapci na grani u Srbiji znali naizust da izgovore ime povređenog Brajana Štajnhauera a mediji su od drugog učesnika u tom obračunu, inače Srbina, napravili monstruma, dok su naši poreski obveznici platili, bez ikakve sudske presude ili zvaničnog utvrđivanja činjenica, porodici povređenog ravno milion dolara. Za to vreme, javnost je pod medijskom indukcijom zaboravljala ime od policije pretučenog i posledično ubijenog mirnog demonstranta Ranka Panića.

Otužni i neiskreni cirkus koji su povodom ubistva Brisa Tatona srpski političari a zapravo vazali Zapada napravili, važno je uputstvo u kom pravcu se ova država može kretati ako se zlu zvanom podanički i slugeranjski mentalitet ne stane na put. Duh samoponižavanja i samonegacije, mnogo pre nego druge okolnosti, može da dovede u pitanje opstanak jedne nacije. Sve dok se tragični a istovrsni slučajevi nasilja različito tretiraju, sve dok jedni okončavaju svoj medijski vek posle nekoliko dana na stupcima crne hronike, a drugi postaju državna tema najvišeg prioriteta, samo u zavisnosti od toga koje je nacionalnosti žrtva, onda ne treba da nas čudi ako se jednog jutra probudimo kao pravi, a ne samo intelektualni robovi jednog razvijenijeg političkog i privrednog sistema. Još tokom Drugog svetskog rata rasistički Vermaht je obznanio da život jednog nemačkog vojnika vredi sto srpskih života. Danas kao da se ta zlokobna aritmetika ponovu ušunjava u naše živote na mala vrata, ne zahvaljujući Vermahtu, već njegovim domaćim slugama.

Možemo biti skloni da verujemo ili ne u to da su duše zlosrećnih mladića Fedora Frimermana i Brisa Tatona našle svoj mir u nekoj boljoj stvarnosti, ali, bez obzira na uverenja u vezi sa tim, moramo prisiliti svoje patuljaste političare i mnoge etički dezorijentisane medije da počnu da poštuju moralne standarde koje je čovečanstvo kroz vekove i s mukom uspelo da uspostavi. Sami do tog nauka teško da će doći.

Izvor: Pečat