Течни природни гас и транспарентни интереси
Упркос несумњивим финансијским проблемима и техничким трошковима, руководство ЕУ, оличено пре свега у Европској комисији, наставља са акцентирањем на реализацији пројеката у области течног природног гаса (ТПГ). Одмах иза Пољске и Литваније, овој стратегији намерава да се прикључи и Естонија. Циљ је исти – форсирано обезбеђење енергетске безопасности и смањење зависности од Русије. Међутим, конкретан садржај пројекта изазива све више питања, какве то има везе са терминалима у Свиноушћу и Клајпеду.
Кључну улогу у изградњи ТПГ-терминала у Талину треба да одиграју Холанђани. Локална компанија Vopak EOS спремна је да издвоји потребна средства за спровођење радова. Политичко покриће даје ЕУ. Изградња естонског терминала већ је укључена у списак “Пројеката од општег интереса за ЕУ”. Планирани капацитет регасификатора износи 90 хиљада кубних метара гаса на дан.
То је ситуација виђена с тачке гледишта ЕУ. Међутим, независни стручњаци и оцене цртају нешто другачију слику, анализирајући развој ситуације око ње последњих година и поготово га упоређујући са пољским и литванским пројектима.
И тако, прво што скреће пажњу на себе је то што се естонски ТПГ-терминал (за разлику од пољског и литванског) гради директно у престоници – граду Талину. То би само по себи морало привући пажњу јавности и ревнитеља у локалној средини. Међутим, локални ревнитељи ћуте, очигледно заплашени апсолутно реалном еколошком претњом, а никако митолошким “манипулацијама Москве”.
Друго – не може се не приметити да су у последње време од реализације естонског пројекта успели да одустану многи инвеститори, међу њима и Финска. Првобитно се претпостављало да ће ТПГ-терминал служити интересима не само Естоније, него и суседних држава у региону. Нису случајно већ раније разрађиване паметније опције – па тако и изградње завода за производњу течног природног гаса у Финској (у градићу Инко) или у Естонији – притом не у Талину, него у граду Палдиски. Овај објекат би могао постати регионално складиште гаса из кога би се дистрибуирао системом гасовода Balticconnector. Постојао је и пројекат истовремене изградње регазификационих терминала у Финској и Естонији са прикључењем Balticconnector-у.
Међутим, прорачуни рентабилности оба пројекта тада су довели и ЕУ и финске предузимаче у стање депресије. Они су продемонстрирали да су пројекти економски несврсисходни, а поред тога, потражња за гасом на финском тржишту (на коју је стављан главни акценат) није довољна за надокнаду губитака. Такође, пример ТПГ-терминала у Клајпеду, као и раније оптерећеног свега трећином капацитета, указивао је на песимистичко расположење. У резултату свега, у јесен 2015. године финска компанија Gasum је званично изашла из пројекта. Одмах потом, аналоган корак предузео је и естонски енергетски концерн Alexela – који је такође планирао учешће у пројекту.
Скептицизам представника финског и естонског бизниса нашао је карактеристично схватање код њихових литванских суседа. Саветник министра енергетике Литваније Мантас Дубаускас отворено је изјавио да, “уколико Естонија изгради регасификациони терминал нивоа Клајпедског, то ће се у региону појавити вишак ТПГ – капацитета”.
Што се тиче саме Естоније, то аргументи у корист изградње ТПГ-терминала као средства снижења зависности од руског гаса, уопште не могу издржати никакву критику. Естонија има најминималнији показатељ зависности од увоза енергоресурса у целој ЕУ. Куповина гаса из Русије покрива 10-15% потрошње. Узрок се огледа у томе што Естонија не користи гас у својству извора за добијање електроенергије, дајући предност уљним шкриљцима. Ради поређења: увоз гаса из Русије чини мање од 0,5 милијарди кубних метара гаса годишње, а капацитет горепоменутог ТПГ-завода у Палдиски срачунат је на 2,5 милијарде кубних метара.
Међутим, још карактеристичнији су прорачуни цене течног гаса за становништво Естоније у оном случају да терминал буде изграђен. Као што показује пример Литваније и Пољске, то премашује цену гаса који се доставља из Русије, што приморава власти да примењују неекономске полуге.
У Литванији су кренули по раније опробаном путу – директивом натерати потрошаче да плаћају скупљи ТПГ-гас који се увози из Норвешке у складу са петогодишњим уговором са норвешком компанијом Statoil. Цена тог гаса премашује цену руског гаса из гасовода чак и ако не урачунамо те попусте које “Газпром” даје својим литванским партнерима. Услед тога је влада Литваније донела одлуку да су национална предузећа обавезна да у свој баланс куповине гаса укључе најмање четвртину капацитета који долазе из ТПГ-терминала. И то још није најгора варијанта. Тако је компанија Vilniaus из Виљнуса одговорна за грејање, принуђена да купи 65% потребног јој гаса преко ТПГ-терминала у Клајпеду. [1]
Проблем високе цене природног гаса много суптилније покушавају да реше у Пољској. Локална компанија “Пољска нафтна и гасна индустрија” одговорна за снабдевање земље гасом, већ је унела предог влади за такозвану “социјализацију” дела трошкова за одржавање гасне луке у Свињоусту. Препоручује се да се указани трошкови директно урачунају у цену за гас потрошачима, како би се на одговарајући начин рефинансирали трошкови ТПГ-терминала. “Са једне стране, ми очекујемо да ће дејствовати тржишни принципи, са друге стране, губици које нико не жели да преузме на себе оптеретиће компанију “Пољска нафтна и гасна индустрија”. У нормалном систему тако не сме да се ради” – уверава заменик Трезорног министарства Пољске Здислав Гавлик [2]. Међутим, прилично тешко је закључити шта заправо подразумева под “нормалним системом”, господин заменик министра. Као што видимо – гас, истовремено и јефтинији и да није руски.
Међутим, то је засад у области маштања. Према признању европског комесара за енергетику Мигела Ариаса Кањете, који је за Европску комисију припремио специјални извештај о “гасној” проблематици, природни гас и даље остаје најважнија компонента енргетске безбедности Европске уније”. Притом, “значајну количину гаса ЕУ купује у “трећим земљама” – наводи његове речи британски часопис The Financial Times. [3].
Није тајна да у многим земљама централне и југо-источне Европе – па тако и у Србији – такође постоје присталице “избацивања” Русије са европског енергетског тржишта уз помоћ ТПГ-доставки. Да ли су они спремни да у том случају плаћају и повећање националних такси за гас? И да ли они воде рачуна о упозорењима које је обелодано шпански часопис Publico.es? Европски комесар Кањете је Шпанац. А у тој земљи постоји сопствена мрежа ТПГ-терминала који се свакако не користе у пуном обиму. Али то све не пружа наду Мадриду да рачуна на успех у антируској гасној партији – чак и уколико узмемо у обзир (тако активно разматрано у данашњој Европи) питање доласка на континент иранског гаса (иако сами Иранци пред себе не постављају задатак избацивања Русије). Ево шта с тим у вези пише шпанско издање: “Укључивање Ирана у трговину енергентима дотаћи ће се светског тржишта нафте, али не и гаса. Али чак и у таквој ситуацији Москва је одлучила да промени политику: она тражи нове пројекте за извоз свог гаса, а такође и технологије за истраживање нових налазишта” [4].
“А уколико таква гасна супердржава као што је Иран не може да замени Русију у Европи, на каквим основама то хоће да уради Шпанија?” – поставља питање Publico.es. По свему судећи, питање је реторичко.
__________________________________
Упутнице:
[1] – http://www.vestifinance.ru/articles/67249
[2] – http://www.novpol.ru/index.php?id=2394
Извор: Фонд Стратешке Културе
Оставите коментар
Оставите коментар на Течни природни гас и транспарентни интереси
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.