Telekomunikacije i suverenost

Pošto su na stranici FSK A. Pavić i B. Pavlovića1) već podrobno analizirali politički i privredno-pravni aspekt novog briselskog „dogovora“ između beogradskih vlasti i albanskih separatista o primeni tzv. sporazuma o telekomunikacijama od 2013. godine, ostalo je da se razmotri njegova ustavno-pravna strana. Ili preciznije, odnos tzv. sporazuma o telekomunikacijama od 2013.2) i najnovijeg pratećeg akta o njegovoj implementaciji prema suverenosti Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, jer je suverenost ključno obeležje koje odvaja državu od drugih političkih entiteta.

Prema tumačenju zvaničnog Beograda zaključivanje „sporazuma“ o telekomunikacijama ne može da se tumači kao akt odricanja države Srbije od suverenosti nad teritorijom KiM, niti kao posredno priznanje tzv. Republike Kosovo. Nasuprot tome, iz vlade tzv. Republike Kosovo poručuju da primenom sporazuma o telekomunikacijama „Republika Kosovo stvara sopstveni identitet u polju telekomunikacija, s obzirom na to da će biti priznata/identifikovana na međunarodnom planu sa svojim jedinstvenim pozivnim državnim brojem +383”. Separatistička izvršna vlast dalje navodi da će „suvereno upravljati svojim telefonskim pozivnim brojem“, da se „ovim sporazumom o telekomunikacijama, uspostavlja ograničena frekvencija između država, Kosova i Srbije“ i najzad, da se sporazumima omogućuje „prekid ilegalnih aktivnosti operatera sa severa (trenutno tri mobilna operatera)“.3) Jednom rečju, prema shvatanju albanskog rukovodstva tzv. briselskim sporazumima o telekomunikacijama suverenost tzv. Republike Kosovo je proširena na još jednu oblast u kojoj je do sada vladao faktički kondominijum. Pri tom, fakticitet je jedina mera kojom se utvrđuje postojanje suverenosti, jer suverenost kao politička, a ne pravna kategorije, nije stvar normativnih proklamacija, već realnog postojanja.

Da bi ocena odnosa „sporazuma“ o telekomunikacijama i Srbijine suverenosti bila lišena lične političke pristrasnosti, što je neophodno jer se radi o prvorazrednom državnom pitanju, valja se osloniti na činjenice iz domaće pravnoistorijske riznice.

Sedamnaestog septembra (po julijanskom kalendaru) daleke 1862. godine Kneževina Srbija, tada sa međunarodno-pravnim statusom vazalne turske provincije, donela je Zakon o ratifikaciji „ugovora s praviteljstvom austrijskim o svezi telegragfskoj“.4) U paragrafu 1. ovog međunarodnog ugovora stajalo je da „Knjažestvo Srbija kao samostalna telegrafska oblast pristupa briselskoj međunarodnoj telegrafskoj konvenciji od 30 Juna 1858 godine.“ U paragrafu 5. istog Ugovora navodi se: „Za depeše, koje preko Srbije u Tursku tranzitiraju, austrijska telegrafska uprava izmirivaće srpskoj taksu koja se ima računati po prvoj zoni od ulazne do izlazne savezne tačke u Srbiji….“ Paragrafom 9. predviđeno je da „radi olakšanja međunarodnog saobraćaja preko Srbije, obavezuje se srpsko praviteljstvo za jednu godinu od dana kada se ovaj ugovor ratificira, podići jedan telegrafski vod, koji će isključno služiti za tranzito-korespondenciju između Austrije i Turske.“ Samo četiri dana kasnije, 21. septembra 1862. godine, vazalna Kneževina Srbija ratifikovaće i „ugovor, zaključeni između praviteljstva srpskog, austrijskog, turskog i sajedinjeni knjažestva moldavskog i vlaškog, i reguliranju službe telegrafske“.5) U članu 1. ovog međunarodnog ugovora ističe se da „više pomenuta praviteljstva zadržavaju sebi pravo da zaključavaju telegrafske ugovore između sebe, i sa drugim državama…“ Članom 2. je predviđena obaveza Turske i Austrije da izmiruju „onim knjažestvima (Srbija i Vlaška i Moldavija), preko kojih depeša prošla bude, onoliko takse, koliko ova za tranzitne depeše iznosi“.

Sadržaj ovih međunarodnih ugovora jasno pokazuje da strane potpisnice, a u drugom ugovoru to je i ondašnji Srbijin formalni sizeren Turska, priznaju vazalnoj Kneževini Srbiji (ali i vazalnim Kneževinama Vlaškoj i Moldaviji) svojstvo samostalne međunarodne telegrafske oblasti, kakav su status imale i države punog kapaciteta koje su u okvirima ondašnjeg međunarodnog poretka bile formalno međunarodno priznate. Sledstveno, Kneževina Srbiji je u oblasti telegrafije postala suverena čitavih 16 godina pre međunarodnog priznanja njene nezavisnosti od strane kluba evropskih velikih sila na Berlinskom kongresu.

Posmatrani iz ugla suverenosti, navedeni ugovori o telegrafiji su značajni po tome što se radi o prvim međunarodnim ugovorima koje je zaključio srpski Knez, na osnovu prava iz paragrafa 10. novog Zakona o Državnom savetu, koji je donet na Preobraženskoj skupštini 1861. godine. U navedenom paragrafu stajalo je da „Knjaz jedini zastupa i predstavlja Srbiju spram strani država. On zaključuje ugovore, i pravi konvencije.“ Kneževa ovlašćenja iz paragrafa 10. bila su, kako ističe M. Pavlović, „ravna ovlašćenjima vladara nezavisnih država; ona su i formulisana prema analognim odredbama stranih ustava“.6)

Imajući to u vidu, ne treba da čudi zašto su se turska, engleska i austrijska diplomatija odmah okomile baš na ovaj paragraf iz novog knez Mihailovog nekodifikovanog ustava, jer je on nedvosmisleno pokazivao nameru kneza da se ponaša kao vladar nezavisne države, a ne kao turski provincijski namesnik. Austrijski konzulat je odmah uputio notu u kojoj se upozoravalo da će se srpsko praviteljstvo „učiniti dostojnim interesa Evrope, samo ako se povrati na put zakonitosti“. U srpskom diplomatskom odgovoru se isticalo kako „misao, da se predstavlja kao nezavisna država ili bar da se kao takva izdaje, sasvim je protivpoložena načinu smatranja Srbskog praviteljstva i udaljena od njegovih ideja. Sve dakle što je rečeno u istom Zakonu o odnošaima Knjaza sa stranim državama znači jasno i prosto, da ovi odnošai ne spadaju u preimućstva Sovjeta, nego jedinstveno Knjazu, po meri prava, na svaki način koji Srbija može imati“.7)

Međutim, „jedno je“, kako primećuje M. Pavlović „diplomatsko objašnjenje, a drugo stvarno stanje stvari. Predmet diplomatskog napada, paragraf 10., bio je izraz Srbijinog kretanja ka nezavisnosti. Faktičko stanje, na koje su neprijateljske sile gledale kao na uzurpaciju, postepeno je, logikom održaja, imalo da se pretvori u pravo. Naređenje paragrafa 10. sadržavalo je bitno suverensko samoodređenje. Jer, međunarodno pravo ne propisuje koji će organi jedne države vršiti tzv. međunarodnu nadležnost. To propisuje ustav te države.“8)

Da paragraf 10. Zakona o Državnom savetu, kao izraz suvrenosti međunarodno nepriznate Kneževine Srbije, nije bio puka normativna proklamacija, pokazali su godinu dana kasnije prvi međunarodni ugovori o telegrafiji koje je zaključila Kneževina Srbija. Zaključujući međunarodne ugovore sa srpskim Knezom, makar i iz sfere telegrafije, Austrija i formalni sizeren Turska su posredno priznale i novo ustavno uređenje Srbije od 1861. godine, koje je bilo potpuno samostalno delo domaćeg ustavotvorca – Narodne skupštine i Kneza i kojim se poništavalo uređenje Kneževine oktroisano sultanovim Hatišerifom od 1838. (tzv. Turski ustav). Pri tom valja znati da je pravo na ustavotvorstvo najbitniji atribut unutrašnje suverenosti.

Zaključujući posle ugovora o telegrafiji i ugovore o vojnom savezu sa Crnom Gorom (1866.), Grčkom (1867.) i Rumunijom (1868.), formalno vazalna Srbija je i u oblasti međunarodne vojne saradnje potvrdila da je potpuno ovladala pravom na zaključenje međunarodnih ugovora (ius contrahendi), kao bitnim atributom spoljašnje suverenosti.

Istovremeno ugovori o vojnom savezu, zajedno sa ugovorom o kupovini oružja koji je 1862. zaključen sa Ruskom Carevinom, kao i organizacija narodne vojske izvedena prema Zakonu od 1861. godini, pokazali su da je Kneževina Srbija čitavu deceniju i po pre svog međunarodnog priznanja ovladala i drugim bitnim atributom suverenosti – pravom na vođenje rata (ius belli).9) Kada je posle ubistva na Čukur-česmi i bombardovanja Beograda sa Kalemegdana knez Mihailo podigao narodnu vojsku, ondašnji britanski ministar spoljnih poslova, lord Rasel, konstatovao je: „ovaj žalosni događaj izazvan je tim, što su Srbi poremetili odnose, koji su Ugovorima utvrđeni bili između Visoke Porte i Srbije“.10) Britanac je očigledno mislio na osvajanje atributa suverenosti od strane Srbije, pre svega ius belli, čime je ona poručila da ima nameru da se ponaša kao nezavisna država, a ne turska vazalna pokrajina, kako su njen status formalnopravno definisali međunarodni ugovori.

Svi ovi događaji koji su prethodili međunarodnom priznanju Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine, pokazali su da formalno međunarodno priznanje ne čini jedan politički entitet državom, već realni akti osvajanja pojedinih atributa suverenosti. Na Berlinskom kongresu je Turska, a sa njom i druge evropske države, samo dala naknadno formalno i opšte priznanje Srbijine suverenosti (nezavisnosti). Jer, pre davanja opšteg priznanja, Turska je pristajala, po principu svršenog čina, na partikularno priznanje, bilo formalno (pravo na zaključenje ugovora), bilo neformalno (pravo na vođenje rata i ustavotvorstvo) pojedinih akata Srbijine suverenosti. Sledstveno, u meri u kojoj je Turska postajala nesuverena na zemljištu Srbije, u toj meri je ova druga postajala suverena država, nezavisno od njenog trenutnog međunarodnog statusa.

Ako sudimo prema tome kako je međunarodno nepriznata Kneževina Srbija tokom 19. veka postepeno, ali odlučno iz malaksalih ruku Turske otimala pojedine atribute suverenosti, onda Vučićevo zahvaljivanje Kazahstanu na tome što vlada ove zemlje nije priznala tzv. Kosovo,11) u danima kada njegovi činovnici istovremeno predaju telekomunikacije (pravo na nacionalni pozivni broj, pravo na vršenje mobilne telefonije i dr.) pod suverenu vlast tzv. Republike Kosovo, ne predstavlja ništa drugo nego bacanje prašine u oči srpskog naroda i saveznika Srbije. Jer, o tome da li je tzv. Republika Kosovo država ili ne, ne presuđuje broj međunarodnih priznanja, već činjenica da li je aparat prinude ove tvorevine u stanju da na celokupnoj teritoriji pokrajine obezbedi primenu separatističkog pravnog poretka. Umesto da Telekom Srbije nastavi da na delovima KiM radi po zakonima Srbije, kao što je radio pre 2013. godine, tehnički se prilagođavajući uslovima okupacije, beogradski vlastodržci „sporazumima“ o telekomunikacijama priznaju, s jedne strane, ustavno-pravni poredak tzv. Kosova, a s druge strane briselskim „sporazumima“ priznaju tzv. Kosovu pravo na zaključenje međunarodnih ugovora (ius contrahendi), što je bitan atribut spoljne suverenosti.

Kao što je Turska 1862. godine zaključivanjem ugovora o telegrafiji sa Srbijom izvršila jedno od brojnih parcijalnih priznanja suverenosti međunarodno nepriznate Kneževine Srbije, isto to u novembru 2016. čini Vučićeva vlada u odnosu na tzv. Kosovo zaključivanjem tzv. briselskog sporazuma o telegrafiji. Uzimajući u obzir da je u srpsko-turskim odnosima telegrafija bila presedan za osvajanje ius contrahendi (prava na zaključenje međunarodnih ugovora), a da je organizacijom narodne vojske Kneževina Srbija osvojila i ius belli (pravo na vođenje rata), kao još jedan atribut spoljne suverenosti, onda nas, po svemu sudeći, od Vučićeve vlada čeka još jedno iznenađenje – saglašavanje zvanične Srbije sa svršenim činom formiranja vojske tzv. Kosova.

Posle partikularnih priznanja suverenosti tzv. Republike Kosovo u formi tzv. briselskih sporazuma i to u oblastima u kojima je posle 1999. godine na KiM funkcionisao aparat prinude, zakoni i ustanove Republike Srbije, Srbiju će Vučićeva vlada najzad dovesti do opšteg (generalnog) priznanja nezavisnosti tzv. Kosova. Isto onako kako je to učinila Turska prema Kneževini Srbiji na Berlinskom kongresu 1878. godine.

Oni koji sumnjaju u ovu tvrdnju treba samo da pročitaju sadržaj čl. 15. SSP Srbije sa EU, na šta smo već ukazivali sada već dalekog 9. januara 2015. godine: „Upravo SSP, kao evrounijatski „nadustav”, u čl. 15 u st. 1, 2, 3 i 4 predviđa da je Srbija obavezna da u roku od dve godine od stupanja na snagu SSP (22. 7. 2013) zaključi bilateralne ugovore o regionalnoj saradnji sa državama koje su već potpisale SSP. Bitni elementi ovih ugovora su: politički dijalog, uspostavljanje zone slobodne trgovine, uzajamne koncesije u oblasti kretanja radne snage i kapitala, kao i saradnja o oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. U poslednjem stavu čl. 15 SSP stoji da će „Srbija započeti slične pregovore sa preostalim državama u regionu kada ove države budu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju”.12) Evropska unija je sa tzv. Republikom Kosovo zaključila SSP oktobra prošle godine13), pa zato treba očekivati da će nas Brisel posle završetka procesa parcijalnog rešavanja spornih pitanja oficijelno i sasvim otvoreno podsetiti na našu obavezu iz čl. 15. st. 4. SSP.

Od zaključivanja ugovora o regionalnoj saradnji (dobrosusedstvu) sa tzv. Kosovom može da nas spasi samo promena dosadašnje šesnaestogodišnje EUropske politike i to jednostranim raskidanjem SSP, a ne puka promena političkih vođa.

_________________________

Odrednice:

1) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pozovi-383-radi-izdaje/; www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/sporazum-o-telekomunikacijama-na-kim-finansiranje-terorista-i-narko-dilera/
2)www.slobodnaevropa.org/a/tekstovi-sporazuma-kosova-i-srbije-o-telekomu-i-energiji/25101552.html
3) kossev.info/strana/arhiva/sporazum_telekomunikacije/10342
4) Zbornik zakona i uredba, knj. XVI, 1864, str. 72-75.
5) Zbornik zakona i uredba, knj. XVI, 1864, str. 75-77.
6) M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, str. 375.
7) M. Pavlović, Srpska pravna istorija, str. 375.
8) M. Pavlović, Srpska pravna istorija, str. 375.
9) I. Pržić, Spoljašnja politika Srbije, Beograd, 1939, str. 84-85; M. Pavlović, Knez Mihailovi ugovori sa susedima, Pravni standardi Srbije Evropske unije i Saveta evrope, knj. IV, kragujevac, 2009, str. 3-23.
10) M. Pavlović, Preobraženski ustav – prvi srpski ustav, Kragujevac, 1997, str. 300.
11)
www.vesti.rs/Vesti/Vucic-Zahvalan-Kazahstanu-sto-postuje-teritorijalni-integritet-Srbije.html
12)
srb.fondsk.ru/news/2015/01/09/kosovo-i-evrointegraciie-u-2015-ili-chemu-verovati-tarabihevom-nastavlachu-ili-ssp-u.html
13) www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-potpisalo-ssp/27329378.html

slika  http://srbin.info/2016/11/13/ode-kosovo-srbija-u-briselu-dala-pristini-poseban-medjunarodni-pozivni-broj/

Izvor: Fond Strateške Kulture