Tomislav Nikolić u Vatikanu ili propast bez časti

U svojim sećanjima na Andrića, Leposava Pavlović zapisala je šta se zbilo sa Andrićevim rimokatolicizmom. Jednoga dana 1942, na vrata im je banuo pisac, rekavši da dolazi iz policije. Njen zabrinuti otac pitao ga je da li su i pisca počeli da zovu u policiju i zašto, a on je rekao da je išao sam:“Iz kaputa je izvadio svoju legitimaciju i pružio mi je:“Evo, pročitajte, molim Vas, na glas“. „Ime, Ivo/…/prezime, Andrić, narodnost – srpska, veroispovest – bez vere“- Evo, zbog te rubrike bio sam u policiji –prekide me on. U ranijoj legitimaciji stajalo je da sam vere katoličke…“ – Jedino su komunisti ti koji stavljaju da su bez vere- reče moj otac. – Tačno, nisam na to mislio, a suviše sam već zašao u godine da bih prelazio u pravoslavlje, kad to nije iz ubeđenja. Nemam ja ništa protiv katoličke vere kao takve, ali da ostanem u njoj danas, nemoguće mi je. Dobro poznajem sve one u Zagrebu. Gospodinu Stepincu bilo je dovoljno da, nedeljom, pri održavanju mise, gore sa amvona, kaže samo tri reči. Nijedna vlas ne bi nedostajala ni na jednoj srpskoj glavi. Ali gospodin Stepinac nije našao za vredno da te tri reči izgovori. A ja u ovim vremenima ne mogu pripadati jednoj religiji, na čijem čelu se, u mojoj zemlji, nalazi jedan Stepinac…“(1)

Tako je svedočio jedan od najvećih srbskih pisaca 20. veka, bivši rimokatolik Ivo Andrić.

Danas nas vlastodršci uveravaju kako će nam Vatikan pomoći u odbrani naših svetinja na Kosmetu, i kako treba da se zbližimo s Vatikanom, uprkos skoroj kanonizaciji Stepinca. Andrićevo odricanje od vatikansko-hrvatske laži ne podseća ih ni na šta, i nikako ih ne opominje da sačuvaju, u našem opštem slomu, makar mrvu dostojanstva.

NIKOLIĆEVA POSETA VATIKANU       

Poseta Vatikanu Tomislava Nikolića, i to uoči praznik Svetih Novomučenika Jasenovačkih, samo je jedan u nizu poteza vlasti koja se ustoličila posle prolećnih izbora 2012, i čija je inkarnacija Aleksandar Vučić u neprestanoj priči o tome kako se naša istorija menja nabolje – naši vekovni protivnici, naglo i iznenada, postaju naši najbolji prijatelji (primer Nemačke), a Srbi menjaju svoj pogled na svet i trajno se preumljuju.  U tu priču se savršeno uklapa i Nikolićevo čvrsto uverenje da papa treba da dođe u Beograd, jer nas on podržava u odbrani Kosova i Metohije, kao i to da će se sa kanonizacijom Stepinca „pričekati“ ( iako je on već proglašen blaženim još 1998, što je jedan od dva stupnja svetosti kod rimokatolika).

Naravno, jasno je da Vatikan, koji je aktivno učestvovao u razbijanju SFRJ, Kosovo i Metohiju ne priznaje sa jednim jasnim ciljem, o kome je već odavno pisano: “Srpska pravoslavna crkva se generalno gleda kao most prema Moskvi i Vatikan smatra da Moskva predstavlja ključni faktor u cilju ostvarenja jedinstva između katolika i pravoslavaca“(2).

 KORISTI OD PAPINE POSETE SRBIJI?     

S tim u vezi, potpuno je jasan stav pravnog istoričara dr Zorana Čvorovića, koji o ovom pitanju kaže:“Preduslov za zvaničnu posetu rimskog pape Srbiji je, po tvrđenju samog Vatikana, pozivno pismo od strane SPC. Kako je rimski papa čelnik organizacije koja iz ugla dogmata  Pravoslavne Crkve ispoveda jeres, takav poziv bi bio kanonski sporan, a politički potpuno necelishodan. Od ove posete korist ne bi imala ni Crkva, ni država. Poziv papi bi pokazao, s jedne strane, prozelitsku premoć rimske kurije i to na srpskom prostoru na kome su u ime unije sa Vatikanom ubijene stotine hiljada Srba i njihovih vladika, sveštenika i monaha, a s druge strane, slabost SPC da odoli pritisku svetovnog režima. Pošto Vatikan predstavlja eksponenta zapadne politike, njegova poseta pravoslavnoj Srbiji dodatno bi pogoršala odnose Srpske i Ruske crkve i srpske i ruske države. Rezultat takvog čina bilo bi dodatno urušavanje autoriteta episkopata SPC i stvaranje  novih deoba u Srpskoj crkvi. Cepanje duhovnog jedinstva srpskog naroda dodatno raspolućuje socijalno i ekonomski zavađeno srpsko društvo, a takvo nestabilno društveno tlo ne pogoduje vođenju ozbiljne državotvorne politike. Ono je idealna sredina za političku nestabilnost, revolucije i marionetske režime. Kratkoročnu korist mogu jedino da imaju pojedinci u vlasti koji vašingtonsko-briselsku milost kupuju urušavanje autoriteta nacionalnih ustanova, u ovom slučaju SPC.Pošto Pravoslavnu Crkvu, pored klira, čini i narod, jasan glas Srba koji se ovih dana čuo povodom pokušaja relitivizacije istorijske istine o ustaškom vikaru Stepincu, jemstvo su da Vatikan neće uspeti u svom naumu“(3).

SVOJ I U SLOMU                 

Srbija se sve brže urušava.

Vučić&družina, uz prećutno odobravanje Tomislava Nikolića, prodadoše Kosovo i Metohiju, pokoriše nas MMF-u, razgradiše institucije, puzeći nas privedoše NATO-u (SOFA sporazum), učiniše gej paradu redovnom, a sad se spremaju da Srbiju nasele izbeglicama sa islamskog Istoka, sve zarad slugeranjstva Briselu i Vašingtonu.

Dakle, slom Srbije se bliži. Ali, sraman, nedostojan slom, posle koga će od Srba, ako se ne prenu, ostati samo pepeo što ga razvejavaju balkanske vetrine.

Možda nam je poraz bio neminovan, jer smo se sukobili „sa silama nemerljivim“( Rastko Petrović).

Bilo je takvih poraza u našoj istoriji. Recimo, onaj na Kosovu, posle koga je borba za slobodu trajala još sedam decenija, sve do pada Smedereva 1459.

Zato, dok, sa žalošću i ogorčenjem, gledam Nikolića i Vučića, na umu mi je onaj veličanstveni starac, vladar srednjovekovne Srbije pred robovanje, Đurađ, koji je celog života na sebi nosio žig svog oca Vuka, i koji je, svim  silama, morao da se trudi da brani ostatke ostataka srbske slobode. Raspet između latinskog Zapada, gladnog nepokatoličenih duša i islamskog Istoka, sa svojim nezajažljivim osvajačkim apetitom, ovaj naš vladalac, za veka svoga, nagledao se čuda i pokora…

I znao je, svakako je znao, da neće moći da odoli, kao što ni Carigrad nije odoleo 1453. godine, kada je Konstantin XI, po majci Srbin iz roda Dragaša, pao braneći Drugi Rim od muhamedanskih hordi (kažu da je tri dana, zatočen u svojoj smederevskoj keliji, despot, sedokosi vitez, unuk kneza Lazara, oplakivao pad Carigrada.)

Snažan i odlučan, čovek koji je svojom pojavom, kako beleže svedoci, ulivao strahopoštovanje, Đurađ je bio svestan značenja vizantijske izreke: “Kad te car juri, beži; kad te Bog juri, sedi“. U drami braće Nastasijević o njemu,  despot svom vojvodi Kajici veli: “U korenu kad kob, zlo jedno poseci, nabuja drugih sto“… Dakle, znao je, znao, da  je propast blizu…

Pa ipak, nije se predavao: gradio je tvrđavu na Dunavu, s mačem u jednoj  i brojanicom u drugoj ruci; goreći od utrobnog, roditeljskog bola, nazirao je, kroz očne duplje svojih sinova, turskom rukom oslepljenih,  da će se, kad-tad, roditi neko ko će njegov narod povesti ka slobodi, i svojim uhom, već umornim od zveketa mačeva, slušao zakletvu u Marićevića jaruzi. Zato je znao da mora da sačuva duhovnu slobodu i identitet svog naroda…

I zato nije naseo na prevaru Zapada, na koju je naseo Manojlov sin, a brat Konstantina Dragaša, Jovan, pretposlednji iz dinastije Paleologa na prestolu Drugog Rima… Jer, Jovan Paleolog je sklopio uniju s papom  i priznao  njegovu vlast da bi dobio vojnu pomoć za rat protiv Turaka. Vera je prodana, a pomoć nije došla, osim simvolične, nedovoljne da izađe pred, kako reče Njegoš, „divjačne tmuše azijatske“.

Za razliku od svih ostalih sa pravoslavnog Istoka, despot srbski odbio je da pošalje svoje predstavnike u Italiju, govoreći da je on sused Latina, i da zna da od tog posla nema ništa. Kada mu je poznati franjevački ratnik-misionar, Jovan Kapistran, nudio da primi uniju da bi dobio pomoć papinih križara, despot mu je rekao da ga Srbi smatraju nesrećnim, ali mudrim, čovekom, ali da bi ga, promeni li veru u starosti, smatrali nesrećnim ludakom…

Nemamo danas takvog. Nemamo takve.

Ali, sve to treba imati u vidu u dobu u kome smo se našli. Jer, obnovićemo se ako sačuvamo pamćenje.

ŠTA TREBA PAMTITI?       

Gledajući imigrante u Srbiji ove, 2015, ne mogu da se ne setim onoga što se dešavalo uoči Drugog svetskog rata, kada su evropski Jevreji, bežeći od Hitlera u zemlje do kojih nije dopro njegov Novi poredak, ostajali, između ostalog, i kod nas (o tome više vidi: 4). Ne ulazeći u Vučićevu servilnost prema gazdama iz Vašingtona i Brisela koji, posle svojih bliskoistočnih zločina, hoće da Srbiju nasele žrtvama tih zločina, ukazujem na činjenicu, opet i mnogo puta – sprema se veliki rat Zapada protiv Rusije. Ako u tom sukobu pobedi Zapad, Srbi će biti uništeni; ako pobedi Rusija, ima nade i za Srbe i za sve druge narode sveta. Zato Srbi moraju imati vidovitu, molitvenu nadu da će Rusija pobediti, koju naši ubogi vlastodršci nemaju. Oni veruju u „terminatorske“ sile Zapada, u luciferijansku očiglednost politike zvane „Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu“ (Harold Pinter). Mi, koji Hristu i Majci Božjoj ljubimo ruke na ikonama, ugledaćemo se na despota Đurđa i nećemo ići putem naših vlastodržaca. I verovaćemo, kao i do sad, u Boga Pravde, Kome peva srbska himna.

____________________________________

UPUTNICE:

1. Leposava Bela Pavlović: Sećanje na Ivu Andrića, Sveske Zadužbine Ive Andrića, 14/1998,str. 148.

2.P.Pašić: Ne veruj Vatikanu ni kad nam Kosovo „čuva“,“Glas javnosti“, 24. jun 2008,str. 5

3. http://borbazaveru.info/content/view/8156/1/

4. Milan Ristović: U potrazi za utočištem/ Jugoslovenski Jevreji u bekstvu od holokausta 1941- 1945, Službeni list SRJ, Beograd, 1998.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Tomislav Nikolić u Vatikanu ili propast bez časti