Toni Bler i „duplo dno“ srpske politike

Imenovanje Tonija Blera, bivšeg premijera Velike Britanije, za savetnika aktuelnog šefa srpske vlade Aleksandra Vučića, uskomešalo je duhove u srpskim i međunarodnim sredstvima javnog informisanja. Emocije se teško mogu izmeriti, a tonalnost ocena ide do potpune suprotnosti. Ruski televizijski kanal RT nazvao je ovo kadrovsko rešenje pokušajem “političkog samoubistva” premijera Vučića. Aleksandar Antić, ministar za energetiku u vladi Srbije, smatra da je pitanje veštački ispolitizovano zbog sveukupne geopolitičke zategnutosti u sadašnjoj Evropi i u odnosima Istoka i Zapada. Aleksandra Joksimović, direktor beogradskog Centra za spoljnu politiku pokušala je da svede problem na “instituciju lobiranja” koja postoji u savremenom svetu i Toni Bler zbog svog autoriteta i iskustva, prema njenom mišljenju, može biti koristan Srbiji. Po mišljenju gospođe Joksimović, ta činjenica da je upravo Bler bio jedan od glavnih pobornika bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, ne treba da se uzima u obzir, jer je to, prosto, “retrogradno”.[1]

Međutim, izgleda da problem postavljanja Tonija Blera za savetnika predsednika vlade Srbije ima mnogo dublji smisao nego što je to jedno – i nesumnjivo skandalozno-senzacionalno – kadrovsko rešenje. Ako se proanalizira politička istorija Srbije u poslednjih 15 godina, nije teško doći do zaključka da postoje u krajnjoj liniji bar dve njene dimenzije koje su suprotno orjentisane i ponekad uzajamno isključive.

Prvi pravac je – odlučna odbrana srpskih nacionalno-državnih interesa u onom planu kako to tumače patriotske snage u zemlji. U ovom koordinantnom sistemu nalazi se i doneti Ustav zemlje, u čijoj Preambuli stoji da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo srpske teritorije. Ovde spadaju i izjave o podršci rusko-srpskoj saradnji, što odgovara istorijskim tradicijama i sadašnjim interesima Srbije u svetu. Nema sumnje da i konkretne projave i dejstva predstavljaju važne projave ovog političkog “diskursa” – posebno mislimo na kompleks sporazuma potpisanih sa Rusijom 2008. godine u oblasti energetike, otvaranje rusko-srpskog Centra za prevenciju katastrofa u Nišu, održavanje zajedničkih vojnih vežbi, odbijanje Beograda da se pridruži zajedničkim antiruskim sankcijama, učešće Srbije u radu Parlamentarne skupštine Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti.

Međutim, istovremeno sa tim, ta ista vladajuća elita aktivno – iako ne toliko otvoreno, uzimajući u obzir raspoloženje u sopstvenoj zemlji – realizuje kurs koji se nalazi u očigledno “drugoj dimenziji” u odnosu na sve gore rečeno. Ovde spada praktično otvoreno sprovođena politika integracija zemlje u evroatlanske strukture bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca i ubrzano prilagođavanje nacionalne armije pod NATO standarde – u razvoju priznanja (hvala WikiLeaks) tadašnjeg predsednika Borisa Tadića o svojoj zainteresovanosti za evroatlanske integracije Srbije. Kompleks sporazuma sa Prištinom u slaboj je korelaciji sa Preambulom Ustava zemlje – isto kao i glasanje Vlade Divca, predstavnika Srbije u Međunarodnom olimpijskom komitetu o prijemu Kosova u tu organizaciju. Po završetku zajedničkih vežbi sa ruskim padobrancima, vojno rukovodstvo Srbije je bukvalno sutradan počelo analogni događaj sa strukturama NATO pakta. A javno osuđujući sankcije protiv Rusije, kabinet Aleksandra Vučića istovremeno odbija da obezbedi subvencije sopstvenim proizvođačima koji računaju na proširenje izvoza na rusko tržište. I ko, ako ne gore pomenuti ministar energetike Antić, ne zna smisao signala upućenih Vašingtonu o spremnosti Srbije da dobije američki gas u zamenu za ruski.

I upravo u tom kontekstu postavljanje predstavnika Velike Britanije za vladinog savetnika samo nekoliko meseci posle posete Vladimira Putina Beogradu, već ne izgleda senzacionalno. Ta činjenica da su upravo britansko-ruske protivurečnosti možda ključne u sistemu međunarodnih odnosa, čini da politika Srbije liči na težnju da se stvori za sebe nekakav sistem uzdržanosti i ravnoteže.

Međutim, praksa obezbeđenja uzdržanosti i ravnoteže opravdana je samo u tom slučaju  ako je primenjuju moćne države sa isprepletanim geopolitičkim interesima. Tako je bilo i na Berlinskom kongresu 1878. godine, kao i u periodu mirnog regulisanja posle završetka Prvog svetskog rata. Klasičan i veoma uspešan sistem uzdržanosti i ravnoteže imala je i diplomatija država antihitlerovske koalicije za vreme Drugog svetskog rata.

Međutim, današnja Srbija nije ni Rusija, ni Velika Britanija, čak ni Austro-Ugarska – i zbog toga mora krajnje oprezno da pristupa sopstvenim koracima. Slepo pridržavanje prakse “i vaši i njihovi”, bezumno sedenje na dve stolice, ima malo zajedničkog sa diplomatskom umešnošću. Nesumnjivo se Toni Bler može smatrati lobistom – iako nam njegovi mirotvorački napori na Bliskom istoku odmah posle ostavke na mesto premijera, daju za pravo da sumnjamo u njegovu diplomatsku umešnost. Ali najvažnije je – za šta on u stvari lobira? U sadašnjj geopolitičkoj situaciji Toni Bler će objektivno nastupati sa pozicija najagresiivnijih britansko-američkih krugova – koji su između ostalog raspirili ratni požar u Ukrajini, uvukli EU u “sankcijski rat” sa Rusijom i nameravaju da “navuku” Eropljane na skuplji američki gas.

Ako vlada Aleksandra Vučića zaista ima sličan pristup – tada boljeg lobistu od Blera (da je još tu i Bil Klinton) ne može naći. Ako je reč o simboličnom signalu u pravcu Zapada i zapadnoorjentisanog segmenta srpskog društvenog mišljenja – onda Beogradu možemo samo poželeti da pažljivo osluškuje britanskog savetnika – i čini sve suprotno.

Zanimljiv detalj. Upravo je Toni Bler u funkciji britanskog premijera sproveo veoma originalnu reformu Palate britanskih lordova. Optuživši njene članove da teže “feudalnoj dominaciji” on je zamenio veliki broj naslednih lordova ljudima iz biznisa ili kako su ih podrugljivo nazvali premijerovi oponenti  – lordovi iz “of-šor fonda”.[2] Možda će se na račun of-šora obogatiti i današnja Srbija?

__________________________________

[1] www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-angazovanje-blera-je-moskvi-verovatno-rasprsilo-poslednje-iluzije-o-aleksandaru-vucicu.html

[2] The Wall Street Journal, 21.11.2014.

Izvor: Fond Strateške Kulture