Toni Naunoski o scenariju za Makedoniju

Prof. dr Toni Naunovski, politički analitičar i kolumnista iz Makedonije, izneo je u intervjuu za  Geopolitiku svoje stavove na aktuelnz situaciju u Makedoniji i Balkansku krizu.

Šta je suštinski uzrok krize u Makedoniji, koja je dovela Skoplje na naslovne strane štampe i udarne termine svetskih televizijskih stanica?

— Ovih nekoliko meseci dešava se finalni stadijum projekta koji se može nazvati „uništavanje Makedonske države“, jedine nacionalne države makedonskog naroda. Koordiniranost brojnih antimakedonskih centara moći je toliko evidentna – od terorističkog napada velikoalbanskih nacionalista u Kumanovu, do direktnog rušenja suvereniteta države preko skandaloznog mešanja stranih ambasadora u strogo unutrašnje stvari države Republike Makedonije. Ovo je kritičan momenat u našoj istoriji, i, ako mi, Makedonci, svaki od nas pojedinačno, ne uvidi istinu – da se ovih meseci dešava dugo planirana i osmišljena operacija u cilju uništavanje naše države – mi nećemo izdržati, bićemo poraženi. A onda ćemo postati apatridi, izbeglice, kao što su to danas Makedonci iz Aračinova, koji su 2001. godine etnički očišćeni iz svog sela, na pet kilometara od Skoplja, i do dan-danas žive po izbegličkim kampovima jer država nema moć da ih vrati njihovim odavno zapaljenim kućama; bićemo ponovo okupirani, ili ćemo postati neka forma savremene evropske kolonije… Evropljani ionako imaju bogato istorijsko iskustvo kolonizatora.

Mnogi kao uzroe krize navode geopolitičke, političke (obojene revolucije), energetske (gasovod Turski tok) i druge razloge…

— Jasno je da se iza ove grozomorne makedonske realnosti nalazi širi geopolitički kontekst i svetska politika. Uprkos kompletnoj saradnji VMRO-DPMNE sa politikom EU i SAD, čije je slepo praćenje njihovih uputstava (da ne kažem naredbi) bilo u suprotnosti sa najvišim interesima Makedonije, kao što je, na primer, priznanje protektorata Kosovo, čini se da je promena imena i identiteta makedonskog naroda i države, što je ključni uslov za članstvo u EU i NATO, ono što oni nisu bili u stanju niti voljni da urade. Možda je procena tih antimakedonskih centara moći, koji su izmislili ove monstruozne planove za RM, da se sa drugom vladom još uvek može postići cilj, i izjava o potrebi „savijanja kičme“ pred ucenama grčkih političkih elita, koju je trenutni lider SDSM jednom dao, vrlo je simptomatično. Nametanje neke marionetske vlade koja će sprovesti zahteve dostavljene pre svega za promenu imena i identiteta u cilju zatvaranja južnog krila NATO, pri čemu su snimci i emitovanje ilegalno prisluškivanih razgovora samo jedan od načina da se sruši demokratski izabrana vlada, ima za cilj realizaciju ove složene operacije. Audio-snimci koji su dobijeni ili snimljeni van sudske procedure, odnosno bez naloga javnog tužilaštva za primenu takozvanih „posebnih mera istrage“, bilo gde u demokratskim zemljama širom sveta se ne tretiraju kao važeći sudski dokaz, i insistiranje baš na tome od strane desetak stranih ambasadora i predstavnika Evropske unije izuzetno je sumnjivo.

Da li će Makedonija ući u EU i NATO?

— Tvrdim da RM nikad, osim u slučaju kapitulacije i okupacije moje zemlje (kad se odluke kolaboracionista u takvom trenutku ne priznaju, sličan primer je istorijski ništavan Ohridski okvirni sporazum iz 2001. godine), neće postati punopravna članica EU i NATO. Istina je, bez obzira koliko strani špijuni i dalje rovare u Makedoniji, da grčki zvanični zahtevi, za koje kod njih postoji politički konsenzus (promena identiteta, imena i poništavanje istorije makedonskog naroda) – bili su, jesu i biće apsolutno neprihvatljivi i neće nikada biti potpisani od makedonskog naroda. Shodno tome, u skladu sa osnovnim pravilima racionalnog i logičnog razmišljanja, to znači da Makedonija nikad neće ispuniti prvi i poslednji kriterijum, uslov za punu integraciju, što znači da je zaključak jasan: Makedonija neće biti članica EU i NATO. I stoga, da ponovim, zbog potrebe da zatvori takozvano južno krilo NATO u kontekstu krize u Ukrajini, sprečavanje gasovoda i strateškog projekta Turski tok itd., neki centri moći traže političare koji će promeniti ime i identitet makedonskog naroda, nakon čega ćemo biti primljeni u NATO, a potom i u Evropsku uniju. To je u suštini glavni uzrok ove „političke krize“.

Albanci su nesumnjivo glavni destabilizujući faktor u Makedoniji. Koliko su albanske partije i albanski politički lideri u Skoplju samostalni, a koliko je njihova aktivnost koordinisana sa politikom velikih zapadnih sila, bolje reći sa njihovim obaveštajnim službama, pre svega SAD i Nemačke?

— Lideri političkih stranaka albanske manjine koja živi u Makedoniji su redovni, stalni gosti stranim ambasadorima, i obrnuto. Oni im daju moć, legitimišu njihove ekspanzionističke programe i delovanje, preuveličavaju njihovo značenje u svakom smislu. Već duže vreme je sasvim jasna njihova koordinacija političkih poteza. Nedavno je ministar spoljnih poslova Rusije, pred gornjim domom nacionalnog parlamenta, preko duboke analize posvećene Makedoniji, predstavio ozbiljnost stanja i dao izuzetno zabrinjavajuća upozorenja o opasnostima sa kojima se suočavamo kao država i narod. Uz činjenicu da je ruski ministar prvi put tako otvoreno govorio o Makedoniji, što podrazumeva ozbiljne podatke na kojima se zasniva ta analiza, postaje jasno da su stvari veoma zabrinjavajuće. Poređenje Makedonije sa Ukrajinom, u smislu početne faze takozvane „obojene revolucije“ prema ukrajinskom scenariju, daje novo svetlo o nametanju veštački stvorene političke i bezbednosne krize i daje nove perspektive za razumevanje skrivenih ciljeva onih koji stvaraju ovu ružnu realnost u Makedoniji poslednjih nekoliko meseci.

Makedonija je odbila da se pridruži sankcijama Rusiji.

— To što je RM odbila da uvede ekonomske sankcije Rusiji i što je dala podršku gasovodu Južni tok, kao što sada podržava Turski tok, u skladu sa svojim ekonomskim i nacionalnim interesima, izazvalo je dodatne otpore ka trenutnoj Vladi, koja je u nekim stvarima upravljana od VMRO-DPMNE (naravno, kao i uvek, UČK-ONA-DUI je isključena iz svake kritike i povrh toga što su oni stalno u svakoj Vladi u RM od 2002. do danas, sa izuzetkom samo dve godine). Međutim, najslabija tačka Makedonije i mesto koje kontinuirano stvara nestabilnost sistema je Ohridski okvirni sporazum u kombinaciji sa otvorenim najavama za stvaranje „Velike Albanije“. To što se Edi Rama redovno sastaje sa liderima političkih stranaka koji „predstavljaju“ albansku manjinu u Makedoniji, u suštini je bitno, povodom ovog nezakonitog pokušaja da se VMRO-DPMNE izbaci iz vlade. Destruktivni scenario na koji ukazuje Lavrov je čak otišao toliko daleko da su, zamislite tu nepravdu, neki svetski centri moći spominjali mogućnost da se Makedonija federalizuje, pretvori u nekakvu elastičnu federaciju ili konfederaciju. Štaviše, Lavrov je rekao da postoje ideje da se Makedonija podeli, da se jedan deo teritorije dâ Bugarskoj, a jedan deo Albaniji. Zvuči zlokobno, ali u suštini ovo je vrlo realan scenario. Kada se zna mučna istorija makedonskog naroda, jasno je da smo danas mi Makedonci suočeni sa novom 1913. godinom, kada smo bili podeljeni kao narod i državna teritorija.

Da li je, po vama, stvaranje Velike Albanije realan projekat i da li su protekli događaji u Makedoniji bili deo tog procesa?

— Da, i u tom smislu sam ubeđen da je Sergej Lavrov iskazao dobronamerna upozorenja da neko planira da izbriše Makedoniju sa mape modernih država. Nisu preterana ova tvrđenja – naprotiv, ona veoma precizno prodiru u suštinu ukupne političke realnosti, posebno posle 2001. godine i našeg velikog vojnog i političkog poraza pred bandom terorista iz UČK. Blokada za NATO i EU, stalni porast velikoalbanskog nacionalizma, difuzija javne medijske propagande, koja ima za cilj da relativizuje i oslabi makedonsku nacionalnu svest, itd. daje konture krajnjeg cilja: da se Makedonija podeli između Bugarske i Albanije. Mobilizacija bugarske vojske na granici sa Makedonijom zbog nekakve brige za stotine hiljada Bugara koji navodno žive u RM (što nije istina) i teroristički napadi sa zahtevom za nekom vrstom Iliride (prelazni oblik ka Velikoj Albaniji) činjenice su na terenu koje potvrđuju realističnost scenarija koji je pomenuo Lavrov. Ako se opet dogodi veliki vojni napad terorista sa političkim zahtevima, kao i u 2001. godini, i nekako interveniše Albanija, moguće je da interveniše u nekoj formi i Bugarska. A, s obzirom da dve države iz NATO ne mogu da se bore jedne protiv druge, biće povučena linija razdvajanja uz pomoć marionetske vlade.

Osim toga, istorijska je činjenica da su u Drugom svetskom ratu Bugarska i Albanija bile saveznice nacističke Nemačke, koja je danas najvažniji saveznik SAD i istorijski je uvek imala pretenzije ka kontroli Balkana. Sve se uklapa u ovoj groznoj priči, koja se u stvari već odvija na terenu. Zbog toga je potrebno formiranje konsenzusa političkih stranaka u Makedoniji za postepeno ispunjavanje glavnih zadataka koje mi kao narod i država imamo, a pre svega mislim na očuvanje nacionalnog istorijskog identiteta makedonskog naroda i delegalizaciju Ohridskog okvirnog sporazuma, za koji je jasno da blokira razvoj i perspektive Republike Makedonije. A potom moja zemlja treba da počne da se razvija u skladu sa civilizovanim i demokratskim standardima koji važe širom sveta.

Videli smo da su na kontrakolornom mitingu građani Skoplja nosili makedonske i srpske zastave. Slična scena je viđena i na finalnoj utakmici Srbija-Brazil na Novom Zelandu. Kako vidite i ocenjujte ulogu Srbije u ovoj krizi i kako najveći deo građana Makedonije doživljava Srbiju nakon raspada SFRJ?

— Da, pojava srpskih zastava na partijskom mitingu VMRO-DPMNE, kao i majice sa likom Putina, izazvale su histeričnu kampanju koja ukazuje na neke odgovore u vezi sa veštački nametnutom političkom krizom. Čudno je kako nikome nisu smetale brojne albanske zastave na mitingu koji je organizovao SDSM, a srpske zastave su gotovo satanizovane. To je skandal za one centre moći koji 24 godine pomažu antimakedonske projekte, na jedan ili drugi način. Decenijama u Makedoniji dominira antisrpska propaganda, sa ciljem da na svaki mogući način spreči bilo kakvo međudržavno zbližavanje Makedonije i Srbije. Nažalost, to je uspešan projekat, posebno na političkom nivou, dok na ljudskom nivou makedonski narod, naravno, smatra srpski narod za saveznika i prijatelja iz mnogih razloga (zbog iste veroispovesti, sličnog jezika, kulturnih tradicija, a, na kraju, imamo i iste neprijatelje). Ostaje problem između MPC i SPC, i baš to koriste antisrpski propagatori u medijima za satanizaciju Srbije, pri čemu se to navodi kao dokaz asimilatorske politike prema Makedoniji, što lično smatram neistinom. Vreme je da se prevaziđe ovaj problem u ime viših nacionalnih interesa između Makedonije i Srbije i buduće saradnje koja mora da bude produbljena, posebno u ekonomiji i bezbednosti.

Pre izbijanja krize, u februaru, u Skoplju je bila jedna čudna kampanja gde je na bilbordima pisalo „Stop srpskoj asimilaciji Makedonaca“. Ovim se sugerisalo postojanje nekog osmišljenog koncepta kog sa srpske strane očigledno nema. Da li je zvanična vlast prećutno podržala ovu kampanju, iza koje je stajao bivši premijer Ljupče Georgijevski i da li aktuelna vlast premijera Gruevskog, zbog identitetskih i drugih razloga, ima dvosmislen odnos prema Srbima?

— U vezi sa skandaloznim bilbordima koji su bili očigledna provokacija i pokušaj da se zavade Srbi i Makedonci, uveravam vas da je to jeftina politička propaganda koja je bila osuđena od svih racionalnih Makedonaca. I VMRO-DPMNE i brojni intelektualci su osudili postavljanje tih bilborda, to je detinjasti pokušaj manipulacije u političke svrhe neozbiljnih ljudi, koji, srećom, danas nemaju značajan uticaj na javnost.

Koje su vaše sugestije zvaničnom Beogradu, koji, nema sumnje, nije dovoljno prisutan i aktivan u dolini Vardara, što zbog zauzetosti drugim unutrašnjim problemima, od kojih su neki nametnuti sa Zapada, što zbog odsustva neke osmišljene strategije?

— Mislim da je krajnje vreme da se direktno uspostavi niz međudržavnih sporazuma (između Makedonije i Srbije) u ekonomiji, a posebno u bezbednosti, policiji i vojsci. Naše države, uprkos svim specifičnostima i unutrašnjim stanjima, uglavnom se suočavaju sa istim problemima i geopolitičkim trendovima. Pregovori sa EU, i kod nas i kod vas, znače jednu latentnu političku ucenu, kao što je pritisak na Srbiju da prizna protektorat Kosovo, a kod nas da se uvedu dodatne zakonodavne promene koje će dovesti do federalizacije države, ako se to već ne dogodi silom. Stalno traže ustupke od nas isključivo u korist velikoalbanskog projekta: setite se da je odavno Hilari Klinton rekla da su Albanci vekovni saveznici SAD na Balkanu. Međutim, duga je istorija, i uveren sam da će se jednog dana, nakon zatvaranja vojne baze Bondstil i vraćanja američke vojske, recimo, u Ferguson zbog njihovih unutrašnjih problema, i u Srbiji i Makedoniji vratiti racionalnost i prirodna normalna stvarnost. Do tada, nažalost, moramo da podnosimo svu ovu nepravdu, kršenje međunarodnog prava itd., u stalnoj borbi i pripremama za novu eru, koja će odražavati istorijski svetski Um na Balkanu.

Da li premijer Gruevski može da izdrži pritiske koji dolaze sa Zapada? Da li je nakon njegove posete Briselu njegova pozicija izmenjena? Da li na ovu agresivnu politiku Albanaca i njihovih mentora sa Zapada pravoslavne zemlje treba da daju neku vrstu koordinisanog političkog odgovora? Tu mislimo, pre svega, na Rusiju.

— Ovo je bitka za sāmo postojanje države i zato se ona ne može svesti na nekakav partijski oportunizam i golu borbu za vlast, iako ima takvih pokušaja. Aktuelni premijer Makedonije već je nekoliko puta prekršio bazične demokratske principe, kao na primer činjenicu da je prihvatio pregovore sa stranim posrednicima u Briselu o menjanju zakona, o nekakvoj tehničkoj vladi itd., što je skandal sam po sebi. Nažalost, Makedonija je danas slaba država, uveliko zavisna od stranog kapitala, kredita iz MMF i Evropske banke, od SAD i EU. U takvom kontekstu i pod stalnim unutrašnjim pritiskom opozicije i partije albanske manjine, otvorena borba protiv njih je veliki rizik. Osim toga, Rusije praktično nema na Balkanu, posebno u Makedoniji, osim nekoliko ruskih firmi i malih ekonomskih investicija. Rusija, nažalost, nema sistematski, konzistentan politički odnos prema Makedoniji, i zbog toga je izjava Sergeja Lavrova bila veliko iznenađenje i, naravno, izazvala je kritiku takozvanih sorošoida i medijskih plaćenika brojnih EU fondova. Nadam se da će aktivniji odnos Rusije prema Balkanu i Makedoniji produžiti, jer u suprotnom smo totalno ostavljeni na volju EU, NATO, SAD itd. Premijer je morao da reafirmiše spoljnopolitičku orijentaciju Makedonije ka evroatlantskom integrativnom procesu, i očito je da je popustio pred žestokim pritiskom te združene skupine – velikoalbanskim nacionalistima, nekim centrima moći iz EU, SAD, i unutrašnjom političkom opozicijom sa SDSM kao predvodnikom.

EU insistira na novim izborima.

— Već duže vreme odvijaju se pregovori između političkih stranaka u Makedoniji, naravno, pod tutorstvom EU struktura, koji često drsko nalažu postupke u budućnosti, odnosno u periodu do narednih parlamentarnih izbora, već zakazanih za april 2016. godine. Strašno je to što je do tog datuma imperativno postavljen spisak zakonskih i političkih promena koje se moraju uraditi, kao i neka forma tehničke vlade, koja, naravno, ne bi imala nikakav legitimitet. I od svih tih stvari će zavisiti u najvećoj meri nečija izborna pobeda iduće godine. Ako SDSM pobedi, ubeđen sam da će Makedonija praktično nestati kao suverena država, sa teritorijalnim integritetom i sadašnjim državnim granicama.

Kako vidite geopolitički razvoj u budućnosti u svetu? Kakav je vaš stav prema novim političkim i ekonomskim zajednicama kao što su Evroazijska unija, BRIKS itd.? Ima li Balkan političku alternativu?

— Odavno pišem da svi objektivni parametri i relevantni pokazatelji zahtevaju da Makedonija mora da napravi veliki zaokret ka Evroazijskoj uniji (ukoliko se ova Unija ubrzo razvije i stabilizuje kao prava realna alternativa u svetskoj politici) umesto da se uništavamo (politički, pre svega) sa EU i nekakvim albanskim savezom sa protektoratom Kosova i Albanije, što je cilj nekih struktura u Makedoniji i EU.

Makedonske političke stranke i javna politika u poslednje dve decenije su isključivo prožeti idejom integracije u EU i NATO. Iako su veliki ustupci u mnogim pozicijama sistemski oštetili makedonski narod i stabilnost zemlje, realno nije bilo mogućnosti za nove regionalne ili globalne integracije, najmanje kao alternativna opcija. Međutim, uprkos idealizovanoj slici i nerealnim ekonomskim očekivanjima, ovih dvadesetak godina su obezbedile dovoljno argumenata da EU više nije razvojna politička perspektiva za Makedoniju, a mislim da to važi i za Srbiju.

Izvor: Geopolitika