Tramp – osveta običnog američkog čoveka

Politički autsajder Donald Tramp je novi izabrani američki predsednik. Desilo se ono što je većina ljudi u sebi tajno priželjkivala i na kraju smogla snage da masovnijim nego obično izlaskom na izbore obezbedi Trampovu pobedu. Pred Trampom su sada mnogo veći izazovi nego što su ih imali njegovi prethodnici u skorijoj istoriji, jer je izabran glasovima onih koji su u Americi već dugo poniženi i zaboravljeni. Izabran je glasovima običnih ljudi, koji žele da se njihova zemlja Amerika vrati njima i njihovim interesima.

Zato su ovi predsednički izbori, kao retko koji pre njih, bili pre svega o tome ko će biti poražen, a ne ko će da pobedi. Većina narodne energije bila je usmerena ka porazu Hilari Klinton, koju vide kao simbol bahatosti i arogancije od realnosti udaljene političke i poslovne elite koja je Ameriku ukrala od njenih građana. Na neki način poraz Hilari Klinton je daleko važniji od Trampove pobede. Rezultat izbora se mogu i tumačiti kao osveta običnog, zaboravljenog i poniženog čoveka, osveta korumpiranoj eliti popularno zvanoj Klintonova mafija, protiv manipulatorskih medija, holivudskih i estradnih zvezda i korumpiranih agencija za istraživanje javnog mnjenja. Uz Hilari Klinton možda su najubedljivije poraženi mediji, koji su gotovo svi navijali za poraženu i koji su verovali da su svemogući. Običan čovek u Americi više ne veruje medijima.

Pobeda Donalda Trampa, milijardera koji nema politički staž, bi se mogla videti i kao neka vrsta pokušaja savremene političke revolucije u Americi. Pokušaja ili njenog početka. Ustvari, pobedila je Amerika, pobedilo njeno osnovno pravilo da je u Americi sve moguće, nema nemogućih stvari. Pobedio je njen princip na kojem je osnovana da čovek može ako hoće i želi i ako sledi svoj pravac. To je ona stvarna već zaboravljena Amerika i zato je rezultat predsedničkih izbora ohrabrujući i dobar znak.

Tokom retko prljave i ponižavajuće predizborne predsedničke kampanje, štab Hilari Klinton i mediji su optuživali Trampa da je „ruski špijun“ i „izdajnik“ i da se Rusija meša u američke izbore. Tvrdilo se čak da će Rusija napasti Ameriku. A Tramp je samo govorio da ceni ruskog predsednika Vladimira Putina i da želi dijalog sa Rusijom.

Rezultati izbora su, međutim, pokazali da dovoljna većina Amerikanaca nije kupila tu propagandu i da ustvari nema ništa ni protiv Rusije ni protiv Putina. Većina ne želi ratove i zaoštravanje odnosa u svetu. Većina je dakle protiv dominantnog dela američkog establišmenta, koji već 25 godina seje sukobe i proliva krv širom sveta. U nekom slobodnijem tumačenju rezultata izbora moglo bi se čak reći da među običnim svetom postoji i izvesna, uslovno rečeno, naklonost i prema Rusiji i predsedniku Putinu.

Kao retko kada, u ove američke izbore su bile uvučene i političke elite drugih zemalja pre svega Evropske unije. Želeo se, naime, postići utisak, stvoriti javno mnjenje, kako su američki izbori važni za ceo svet, u prevodu koliki je značaj Amerike kao svetskog lidera, kako bi se izvršio i pritisak na američkog glasača. U mnogim slučajevima to je bilo pod pritiskom mreže Hilari Klinton, pa se veruje da većina političkih elita zemalja EU ustvari i pripada političkom pokretu koji predvodi porodica Klinton. Tu su posebno prednjačile Nemačka, Francuska i Španija. Francuski ambasador u Vašingtonu je čak objavio da bi pobeda Trampa značila katastrofu i da bi se svet srušio. Kada je bilo jasno da će pobediti Tramp, nastala je jurnjava da se svi ti tekstovi obrišu sa Tvitera i društvenih mreža. Jedini lider u EU koji je još odavno, u julu ove godine, javno podržao Trampa je mađarski premijer Viktor Orban. I nova britanska vlada, formirana posle Bregzita se, zanimljivo, nije izjašnjavala.

Prvi svetski lider koji je Trampu čestitao pobedu je predsednik Rusije Vladimir Putin a od lidera političkih partija Francuskinja Mari Lepen.

Mnogi hroničari su skloni da rezultate izbora u Americi vide kao pouzdan znak političkog pokreta začetog referendumom u Britaniji o napuštanju EU – Bregzitom – što se tumači kao početak vraćanja politike u nacionalne države i da politička globalizacija nije uspela. To istovremeno znači da se na Zapadu politička i incijativa promena ponovo vraća u ruke Anglosaksonaca, što bi mogla biti veoma značajna promena u zapadnim odnosima ravnoteže moći.

Naravno, još uvek je rano da se govori o onome šta će biti i kakve će promene doneti buduća administracija Donalda Trampa. Otežavajuća okolnost za Trampa je to što je on u osnovi politički autsajder, čovek koji nema iza sebe godinama pletenu političku mrežu. To znači da će u velikoj meri biti neminovno okružen i onim delom političke i poslovne elite koju je porazio na izborima. Ali ti poraženi neće nestati, oni će i dalje ostati u tom ogromnom američkom aparatu administracije i centara moći. I, što je još gore, oni neće odustati, Hilari Klinton jeste poražena, ali njen Klinotonov klan neće mirovati. To je moćna mašinerija, koja je spremna na sve, jer se ne bori za političku viziju, nego za opstanak. Posebno će veliki problem biti mediji, koji su, kako se i pokazalo, većinom na strani Klinton klana.

Te okolnosti će biti utoliko teže jer je, prema broju pojedinačnih, a ne elektorskih, glasova, Amerika duboko podeljeno društvo. Tramp je od Klintonove, po pojedinačnim glasovima, dobio samo milion glasova više. Uz to, Tramp je očigledno izabran većinskim glasovima belih ljudi, Amerikanaca bele boje kože, pa se to vidi i kao pobuna belaca. U već primetno frustriranom američkom društvu ta podela bi mogla biti zlouptrebljena.

Drugim rečima, verovatno je da će u budući predsednik Donald Tramp najveći deo energije u početku uložiti u obračun sa poraženom elitom i na njujorškoj berzi u Volstritu i sa Klitonovom ekipom i američkoj administraciji, pre svega u Stejt dipartmentu. Od ishoda tog obračuna zavisiće i Trampova predsednička sudbina. Ako ne uspe, mogao bi da u najgorem slučaju završi kao Džon Kenedi ili, u najboljem, kao Ričard Nikson. Pred političkom Amerikom je zaista istorija u nastajanju.

U spoljnoj politici, međutim, ne bi trebalo očekivati suštinske promene. Amerika je svetska sila i ima svoje definisane interese, koji se ne menjaju promenom bilo kojeg predsednika. Moguće su samo, što je i verovatno, promene u načinu, u pristupu ostvarenja tih interesa. Menjaće se retorika. U tom smislu za očekivati je mnogo više dijaloga i uzdržanosti kao i izvesnog izolacionizma, koji bi bio pre svega u funkciji održavanja postojećeg stanja, a ne povlačenja Amerike sa međunarodne scene.

I, naravno, šta bi sve to moglo da znači za Srbiju. Pre svega, američka pozicija prema Srbiji, temeljena na odavno uobličenim interesima, se najverovatnije neće menjati, ali bi mogao biti promenjen intenzitet interesovanja prema Srbiji. U svakom slučaju, nastojaće se da se održi postojeće stanje uz nastavak rada američke široke mreže, od tajnih službi do nevladinih organizacija. Uostalom, i do sada se američka politika svodila na tu mrežu.

Što se tiče celog južnoslovenskog prostora, slična je situacija. Doduše, prvi put je neko iz bivše Jugoslavije ušao u Belu kuću – supruga Donalda Trampa Melanija je iz Slovenije. Ali Sloveniji će možda biti teže nego drugima. Naime, podržavajući Hilari Klinton, tamošnji mediji bili su se upustili u prljavu kampanju, pa su čak tvrdili da je Melanija Tramp kao manekenka bila i „eskort dama“, što u prevodu znači prostitutka. Melanija je za tu uvredu tužila neke medije u Sloveniji.

Izvor: Novi Standard