Trampov spoljnopolitički kurs i dalje je neizvestan

Tokom svojih prvih sedmica u Beloj kući, Donald Tramp se suočava sa nezapamćenim (bar u Sjedinjenim Državama) pokušajem sprovođenja operacije promene režima od strane elemenata Duboke države i mejnstrim medija. Vreme će pokazati da li će on uspeti da se suprotstavi snagama koje iznad svega žele da spreče svaku mogućnost popravljanja američko-ruskih odnosa, i koje upravo sprovode „meki prevrat“ da bi to sprečile.

Tramp se 28. februara prvi put u svojstvu predsednika formalno obratio Kongresu i američkom narodu, a neformalno ostatku sveta. Ponovio je neke od svojih predizbornih tema, na prvom mestu onu o stavljanju Amerike i američkog naroda na prvo mesto, umesto interesa globalne elite. Takođe je istakao svoju želju za mirom i izbegavanjem inostranih sukoba:

„Slobodne nacije su najbolje sredstvo za izražavanje narodne volje – i Amerika poštuje pravo svih nacija da idu svojim putem. Moj posao nije da predstavljam svet. Moj posao je da predstavljam Sjedinjene Američke Države. Ali mi znamo da je i Americi bolje kada ima manje – a ne više – sukoba…

Moramo da učimo iz naših grešaka iz prošlosti – bili smo svedoci ratova i uništavanja širom sveta…

Jedino dugoročno rešenje za te humanitarne katastrofe je stvaranje uslova da se raseljena lica bezbedno vrate kući i započnu dugi proces obnove…

Amerika je voljna da nalazi nove prijatelje i pravi nova partnerstva, u kojima se zajednički interesi podudaraju. Želimo sklad i stabilnost, a ne rat i sukobe…

Želimo mir, tamo gde se mir može naći. Amerika je danas prijatelj sa bivšim neprijateljima. Neki od naših najbližih saveznika su se, pre više decenija, borili na suprotnoj strani u Svetskim ratovima. Ta istorijska činjenica bi trebalo svima da nam da veru u mogućnosti za bolji svet.“

Tramp, međutim, nije bio izričit u vezi toga šta namerava da učini u vezi najtemeljnijeg načela američke spoljne politike, kojeg pučisti protiv njega žele da održe po svaku cenu. Već decenijama je američka politika zasnovana na postavci da Rusija (a pre nje SSSR) predstavlja glavnog neprijatelja i smrtnu opasnost za Sjedinjene Države, dok je radikalni islam (većinom sunitski i vezan za Saudijsku Arabiju) i prijatelj i neprijatelj: sekundarna opasnost koja se može na zgodan način „napucati“ na glavnog neprijatelja, Rusiju. Primeri ovakvog odnosa su brojni: tursko, saudijsko i gruzijsko (sa)učestvovanje u pomoći čečenskim „borcima za slobodu“; davanje utočišta Iljasu Ahmadovu, „ministru spoljnih poslova“ ugašene terorističke „Čečenske republike Ičkerije“; neokonzervativno likovanje nad masakrima u školi u Beslanu i pozorištu „Dubrovka“, kao da su Rusi svojim akcijama to sami izazvali pa su zaslužili da budu masakrirani. Ta matrica je bila vidljiva i na drugim mestima: najpre u Srbiji, a potom Libiji i Siriji, gde su Sjedinjene Države podržavale džihadističke snage protiv vlada koje su bile u prijateljskim odnosima sa Rusijom.

Tramp je ponovo jasno naznačio da glavni neprijatelj nije Rusija (za koju se naširoko smatra da je jedna od potencijalnih „novih prijatelja“ koje je pominjao) već, sa posebnim naglaskom, „radikalni islamski terorizam“. Ako je iskren, to nužno ne znači da je Rusija prijatelj ali znači da SAD moraju da naprave prioritete. Ako Tramp namerava da uništi Islamsku državu (kao i Al Kaidu i, da budemo pošteni, ostalu bulumentu salafističkih džihad terorista u Siriji i Iraku), onda se bar mora shvatiti da umereni teroristi jednostavno ne postoje. To takođe znači da Saudijci – s kojima smo u partnertvu bar od rata u Avganistanu 1980-ih – nisu naši prijatelji. To znači da moramo da imamo bar aktivnu saradnju sa Rusijom protiv radikalnog islamskog terorizma, odnosno sa iračkom i sirijskom vojskom, kao i, donekle (razume se, uz dozu opreza), Iranom.

Sudeći po njegovim rečima, Tramp ovo razume, a da se pretpostaviti da to takođe razumeju i njegovi vrhovni politički savetnici koji dele njegove populističke i nacionalističke stavove, Stiv Benon i Stiven Miler. Verovatno takođe i šef kabineta Rajns Pribus i savetnica za medije Kelien Konvej. Međutim, čini se da njegova ekipa zadužena za nacionalnu bezbednost (sa mogućim izuzetkom državnog sekretara Reksa Tilersona i predsedavajućeg Saveta za nacionalnu bezbednost, generala Kita Keloga) još uvek robuje pred-trampovskom modelu, po kom se Rusija poistovećuje sa svim što je loše, dok se na džihadiste gleda kao na strateški adut. Tu se misli na potpredsednika Majka Pensa, kao i ministra odbrane Džejmsa Metisa (govori se da je on hteo da imenuje veći broj Demokrata na visoke funkcije u Pentagonu, uključujući i Hilarinu ministarku odbrane u senci, Mišel Flornoj), savetnika za nacionalnu bezbednost generala H.R. Mekmastera, ambasadorku u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli (koja zasad deluje kao da samo čita ono što joj pripremi osoblje Samante Pauer), i još nekoliko drugih. Ova ekipa takođe redovno izokreće imperativ o borbi protiv radikalnog islamskog terorizma u krilaticu da treba „udariti na Iran“, iako Iran nije taj koji je stvorio Islamsku državu već se, zapravo, bori protiv nje. ISIS su stvorili američki „saveznici“ Saudijska Arabija, Katar i Turska, uz odobravanje Obamine administracije. A čak i kada poziva na delovanje protiv Islamske države, ova grupa bi da se obrati ovim istim „sunitskim saveznicima“ ne bi li nekako borbu protiv sunitskih džihadista preobrazila u regionalni sukob sa Iranom koji bi, između ostalog, komplikovao, ako ne i onemogućio saradnju sa Rusijom.

Kakvi god bili detalji, spoljnopolitički izbor pred kojim se Tramp nalazi se svodi na jedno pitanje: da li još uvek vidimo džihadiste kao adut protiv Glavnog neprijatelja Rusije (u kom slučaju, treba već sad početi sa skladištenjem pilula protiv radijacije), ili Rusiju vidimo kao adut protiv radikalnog islamskog terorizma? Nažalost, većina Trampovog tima naginje ka ovom prvom, dok on retorički naginje ka ovom drugom.

Moraće da se opredeli.

Izvor: Fond Strateške Kulture