Transparentne trake

Imaće Vlada Vučić-Dačić ipak nešto s čim će moći da se podiči pred istorijom. Oni možda misle da će to biti „istorijski“ datum početka pregovora o pristupanju Evropskoj uniji. Ali to ipak nije preterano originalno: 28 država je već pristupilo, a svi siromašni rođaci iz istočne i pribaltičke Evrope su, svaki na svoj način, već prošli kroz te ritualne javne ekstaze, i svaki je tvrdio da je upravo taj, njegov, datum – istorijski. Previše istorije za tako malo državnog materijala.

Ne, izvorni doprinos sadašnje Vlade Srbije – a predsednika Republike nikako da ne izostavimo, iako bi on uvek nekako da se izmigolji – ne samo srpskoj, ne samo balkanskoj, ne samo evropskoj, ne samo evroazijskoj, već i svetskoj državnoj praksi, jeste pronalazak lepljivih traka, kojim se privremeno prelepljuje sve što je inače neugodno, protivpravno, nemoralno, neprimereno, skandalozno, itd. za potpisivanje, a zatim se, u božijem miru i umirenoj savesti, ispod prelepljenog stavlja potpis. Baš kao što su, u osvit 12.1.2014. na severu KiM uradili „srpski“ „odbornici“ u „opštinama“ konstituisanim posle „lokalnih ihbora“ na Kosovu*.[1]

Nažalost, nije još uvek najjasnije ko je najzaslužniji za ovaj jedinstveni doprinos globalnoj političkoj teoriji i praksi: da li sveži primalac ordena Svetog Save prvog reda, šef kancelarije EU u Prištini Samuel Žbogar,[2] ili neki od eminentnih umova od kojih sadašnja vladajuća većina prosto vrvi, na primer predsednik skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju (mada je u njegovom slučaju pre reč o Kosovu*) Milovan „Rusija je daleko“ Drecun,[3] direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar „dajem ostavku, majke mi“ Vulin,[4] ili neko treći, četvrti ili deseti – mada se zna da faktički postoji samo Prvi. (U naučnom smislu, moglo bi se reći da je temelje ovoj metodologiji prvi udario Oli Ren 2009, tokom slovenačko-hrvatskih pregovora o pomorskoj liniji razgraničenja,[5] sa svojom doktrinom o „konstruktivnoj dvosmislenosti“, koju je kasnije na velika vrata u Srbiju uveo savetnik predsednika Srbije, Marko Đurić 2012, prilikom uzaludnog pokušaja razjašnjavanja sada već zaboravljene predsedničke „Platforme za KiM“.[6])

Ipak, doprinos je dovoljno kolosalan da ima mesta za sve zaslužne. Kako se samo tako jednostavnog rešenja niko ranije nije setio? Ali, u tome i jeste suština genija: jednostavnost. Svima se čini jednostavno kad vide, čuju, pročitaju već gotov proizvod – ali hajde neka neko to smisli! Tako da se sad se pred nama otvara jedna sasvim nova epoha. Evo, na primer, imamo toliko mnogo protivnika sadašnjeg Ustava u sadašnjem sazivu Narodne skupštine. Najavljuju se, po ko zna koji put, ustavne promene.[7] Međutim sada, uz pomoć ove inovacije, takav skup i dugotrajan proces postaje sasvim nepotreban. LDP-u, LSV-u, SNS-u ili nekoj sličnoj skraćenici se ne dopada Ustav? Neka samo prelepe onaj deo koji im se ne dopada, na primer Preambulu, koju ionako tretiraju kao da je već prelepljena. I, gotovo. Ako im ne smetaju nalepnice u Zubinom potoku, Zvečanu, Mitrovici i Leposaviću, zašto bi im smetale u Beogradu? Ili, na primer, čemu te silne skupštinske debate o raznim predloženim zakonima? Umesto toga, neka svako prelepi onaj deo koji mu se ne dopada, pa neka ga onda lepo izglasa. Em bi se uštedeli vreme, dnevnice i živci, još bi se postigao dosad neviđen politički konsenzus na političkoj sceni – mada je i ovaj današnji dovoljno zadivljujući. Praktično bi svaki zakon mogao da bude usvojen – jednoglasno. Poslanici bi mogli da, radi dodatnih ušteda, prelepljuju kod kuće ili u kafani, i da se lepo pojave na glasanju već spremni. Ili, još bolje, a i više u skladu sa post-petooktobarskom političkom praksom – sve bi to za njih radili šefovi poslaničkih grupa.

Jedini problem koji bi stvar mogao malo da zakomplikuje bilo bi pitanje čija bi stranačka firma dobila monopol na uvoz – nikako proizvodnju – lepljivih traka. Jer, to bi bez sumnje bio unosan posao, s ozbirom da bi praksa vrlo brzo mogla da se proširi na sve ugovore koji se sklapaju u državi. Na primer, uđete lepo u banku, dogovorite se o zajmu, i onda, pre potpisivanja, prelepite deo o kaznenim odredbama u slučaju prestanka otplate. Ili, sindikat potpiše kolektivni ugovor sa firmom, s tim što svaka strana prelepi one delove koji joj ne odgovaraju. Ideja je jasna: bitno je da prelepiš onaj deo koji se odnosi na tvoje obaveze, a ostaviš onaj koji se odnosi na tvoja prava. E, sad, jedini bi problem u ovoj potencijalnoj utopiji predstavljalo pitanje konačnog tumača ugovora. Sudijska struka bi svakako dobila na zanimljivosti. Da li je u pravu strana koja se poziva na prelepljene obaveze one druge, ili strana koja se poziva samo na neprelepljeni deo? Ili su obe u pravu? Da li su sada jasnije razmere ovog doprinosa ljudskoj civilizaciji?

Što nas opet vraća na prelepljene svečane izjave na severu Kosova i Metohije. Da pitamo odmah: ko će biti njihov krajnji tumač (retoričko pitanje)? Hoće li one biti arhivirane u Prištini i Briselu sa ili bez nalepnica (opet, retoričko pitanje)? Neki, nešto manje sofisticirani posmatrači bi mogli stvar da pojednostave, i postave i ovo pitanje: zašto su uopšte štampane u tom obliku ako ih je bilo neophodno prelepljivati, zašto nije štampana jedna verzija za pristalice kosovske* državnosti, a druga za (navodne) protivnike? No, pitati tako nešto bi jasno identifikovalo pitaoca kao osobu nedovoljno istančanog duha, reformskog senzibiliteta i smisla za dvosmisao. Jer dvosmislenost ne znači izlaganje dve različite, odvojene misli koje bi zatim trebalo grubo, veštački spojiti, već izlaganje jedne misli koja je interno protivrečna. To je tajna velikih majstora.

Nalepnice na svečanim izjavama na severu Kosova* treba dakle da pomire sledeće naizgled kontradiktorne stvari: „statusnu neutralnost“ i „statusnu pristrasnost“. Prelepljeni grb Kosova* = „statusna neutralnost“; neprelepljeni = „statusna pristrasnost“. Sve u jednom dokumentu. Genijalno? Verovatno. E, sad, što će „neko“ kasnije da skine tu lepljivu traku – to nas se ne tiče. Ne bi im bio prvi put, kako nas obaveštava „pokajnik“ Krstimir Pantić, s tim što OEBS posle nedavnih „lokalnih izbora“ nije nalepnicama prekrio simbole kosovske* državnosti, već je te iste simbole – naknadno nalepio.[8] Ni u jednom slučaju nalepnice nisu bile providne. Transparentnosti radi.

[8]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:472929-Krstimir-Pantic-za-Novosti-Odbijam-da-krsim-Ustav

Izvor: Fond Strateške Kulture