Treći svetski rat, sto godina posle Prvog

Pre sto godina bosanski separatisti ubili su austrijskog prestolonaslednika. Tako je pokrenut lanac događaja koji će ukinuti globalizaciju i zameniti je opštom mobilizacijom. I odmah potom – rat.

„Alternativni istoričari“ kažu: da nije bilo nemirnih Bosanaca, ne bi bilo nikakvog rata. Da nije bilo Srba, koji su ih pomagali iz Beograda, da je veliki herceg Ferdinand pošao drugom maršrutom, da nije bilo sunčano vreme, da nije bilo zadržavanja na mostu, kad su se mete pred Gavrilom Principom pojavile kao na dlanu… I, naravno, da nije bilo Rusije, koja se umešala da štiti Srbe u njihovim nezanimljivim balkanskim obračunima…

Svi ovi argumenti dobri su za prodaju pop-istorijske fantastike, ali svetski ratovi imaju dublje razloge nego što su to vremenske prilike na Balkanu u leto 1914. godine.

Prvi svetski rat vođen je za ponovnu podelu sveta, i nije se slučajno zvao „imperijalistički“. Nemačka, koja je prikupila snagu, zahtevala je svoj deo kolonija, odakle se mogu ispumpavati resursi i tržišta, dok stare države nisu nameravale ništa od toga da joj ustupe.

RASPODELA RESURSA

Otprilike tako je i sada, kada se na svetskoj areni pojavila moćna Kina, koju u tom svojstvu niko nije očekivao, a saveznik Kine može da postane ponižena Rusija. Rusija, naizgled poražena bez borbe tokom katastrofalnih reformi, već otpisana, ali nespremna da se pomiri sa polukolonijalnim statusom.

Tu je i sve jači Iran, u poslednjih nekoliko decenija stavljen u poziciju zemlje-izopštenika, tu su Bliski i Srednji Istok, sa balansiranjem na granici modernističke revolucije i srednjovekovne teokratije. Postoji i Latinska Amerika, koja je poslednjih godina naglo skrenula veoma levo.

Da li su današnji gospodari Vaseljene spremni da prave ustupke, da oslobode tržišta, da pregovaraju? Mislim da je pitanje sasvim retoričko, zato što oni veruju da poseduju vojnu, ekonomsku i političku moć kojom svakoga mogu da uguše. Čuli smo nedavne Obamine govore na Vest pointu i u Normandiji, koji do neba uznose američku izuzetnost i američku moć.

Kakav-takav faktor odvraćanja po inerciji je rusko nuklearno oružje, ali Zapad, kao prvo, aktivno razvija odbrambeni raketni sistem, a kao drugo, ne veruje da će Rusija to oružje stvarno upotrebiti.

Evropska istorija teži da se ponovi. O Prvom svetskom ratu rečeno je da je to „rat koji će okončati sve ratove“, posle Drugog svetskog govorilo se „nikad više“, i evo nas, gotovo neprimetno, na pragu Trećeg svetskog rata.

Svi ratovi su, naravno, različiti, ali je zanimljivo da je Treći u izvesnom smislu sličniji Prvom nego Drugom. Umetnik Nikolaj Rerih tačno je prikazao rat protiv nacizma kao borbu između dobra i zla, koja se dešava u planinskim visinama. A Treći, kao i Prvi – to je prvenstveno rat za preraspodelu tržišta i resursa. I prvi front u tom ratu, po svemu sudeći, jeste ukrajinski.

UKRAJINSKI FRONT

U poslednje vreme često čujemo mišljenje da Rusija ne sme da dopusti da bude isprovocirana, da ne treba da se uključuje. Nije to naš sukob, i tako dalje.

Ne bih se s tim složio. Ako bi u dvorištu Sjedinjenih Država, u Meksiku, počeo ozbiljan građanski rat – naročito ako bi, recimo hipotetički, vlade Rusije i Kine pomagale (i oružjem) novu meksičku vlast, koja je došla pod sloganom totalnog raskida sa Sjedinjenim Državama – da li bi Sjedinjene Države intervenisale?

Ne govorim o slanju vojske u stepe Ukrajine – postoje različiti načini efikasnih intervencija, kao što je proglašenje zone zabrane letova nad regionom sukoba. Međutim, ako se Rusija ne umeša u ukrajinski rat, ukrajinski rat će se sigurno umešati u Rusiju.

Ako ne zatvaramo oči pred činjenicama, to se već događa. Tu je paljba po ruskoj teritoriji, tu su ubistva ruskih novinara, demolirane su prostorije ruske ambasade i ruskih banaka… I uopšte ne treba sumnjati da je ovo samo početak.

U ruskim strukturama vlasti izgleda preovlađuje stav da se sa kijevskim rukovodstvom još može dogovarati, kako je to činjeno ranije, da će se posao nastaviti kao i obično. Oni misle da je još moguće iskupljenje tajnim subvencijama u poslovima s gasom, da ne treba žuriti sa uvođenjem ekonomskih ograničenja nakon potpisivanja sporazuma Kijeva sa EU… da onda Zapad neće uvesti sankcije, ni ruske banke neće dirati, neće biti novih spiskova sa zabranama.

Ali to je obično samozavaravanje. Pretnja sankcijama efikasnija je od samih sankcija, jer vas stalno primorava na ustupke. Ta pretnja sada je dugoročna.

Pripreme za glavni sukob našeg vremena u punom su zamahu, a zapadni blok pre toga očigledno želi da maksimalno oslabi neprijatelja. Da ga oslabi ekonomski, da ga okuje jednostranim političkim i vojnim obavezama koje je nemoguće ispuniti, da ga natera da izda potencijalne saveznike, i tako dalje.

Nakon izbijanja rata u junu 1941. nacisti nisu ugrožavali sovjetske diplomate, nije bilo nikakvog pogroma ambasada. A, evo, Kijev u junu 2014. liči na nešto srednjovekovno, slično Teheranu u vreme ubistva Gribojedova.*

Samo to nam dovoljno govori koliko budući rat može biti totalan i brutalan.

____________________

Napomena prevodioca:

* Teheran 1829, masovno ubistvo osoblja ruske ambasade od strane islamskih fanatika. Među žrtvama je bio i šef misije Aleksandar Gribojedov, znameniti ruski diplomata, pesnik, dramaturg i kompozitor.

Izvor: Svobodnaя Pressa