Treba li glasati na izborima u „kolonijalnoj demokratiji“

U nedelju, 17. aprila 2016. godine, Fond strateške kulture organizovao je dinamičnu međunarodnu konferenciju na kojoj je bilo mnogo učesnika koji su izneli geopolitičke uvide i brojne kreativne sociološke ideje u vezi s temom Rezultati „zapadne demokratizacije“ na postjugoslovenskom prostoru – 1990-2016.

Gotovo svi učesnici konferencije složili su se da je u Srbiji, kao i u ostalim postjugoslovenskim državama, na delu kolonijalna demokratija – simulakrum sastavljen iz „demokratskih“ institucija, procedura i izbora, a iza kog se, međutim, krije obična kolonijalna uprava.

Tipična „kolonijalna demokratija“ prepoznaje se, na primer, po tome što je – budući da matična država nema suverenitet – „demokratija“ do kraja ispražnjena od istinskog odlučivanja.

Narod i birači ne odlučuju ni o čemu. Na referendumu se glasa, primerice, za ustav, ali on je prethodno morao da dobije „befel“ od Brisela i Vašingtona (tačnije, od „Venecijanske komisije“). Na izborima se bira skupština, ali ona usvaja zakone koje dobija od Brisela, ili pak nesme da raspravlja o zakonima pre no što ih potvrdi Brisel (poput srpskog Zakona o kulturi). Na izborima se biraju stranke i njihovi politički i ekonomski programi, ali posle izbora vlada ne odlučuje čak ni o jednostavnim pitanjima kao što su cena struje, broj službenika koji će biti otpušten, hoće li se prodati Smederevska železara ili ne, zakoni o Agenciji za privremeno zapošljavanje, zakoni o sezonskom radu, socijalnom preduzetništvu, itd. O svemu tome odlučuju istinski gospodari teritorije – transnacionalni komiteti poput: MMF, Svetske banke ili Saveta komesara EU. 

U tom smislu, nesumnjivo je da kampanja za izbore 2016. godine nema odlike javne debate o stvarnim društvenim ili političkim problemima. Da li će biti otpuštanja u javnom sektoru? Da li će se smanjivati plate i penzije? Koliko će se povećati cena struje? Da li će se, i u čemu, menjati Ustav? Hoće li se dozvoliti ulazak „Kosova“ u UN? Hoće li se smanjiti poreski nameti na naše plate i nekretnine? Šta će biti sadržaj vladine kulturne politike? Hoće li Srbija prihvatiti „usklađivanje“ svoje spoljne politike (prvenstveno prema Rusiji) sa Briselom?

O tome, očigledno, ne odlučuju srpski birači, ni srpske stranke, pa ni srpske vlade. Otuda politička elita u Srbiji ni ne misli da takva pitanja mogu biti tema izborne kampanje.  

Naravno, u „suverenoj demokratiji“, u kojoj je demokratija stvarna zahvaljujući istinski suverenoj državi, zbog čega su, onda, i izbori stvarni, suparničke strane ne samo da međusobno protivstavljaju različite programe, već prezentuju i svoja rivalska kadrovska rešenja. Vladajuća stranka, na primer, najavljuje poimenice ko će preuzeti koji resor u Vladi, dok opozicija tome parira svojom konkretnom „vladom u senci“.

U Srbiji, međutim, birači ne znaju ko će biti postavljen na ministarska mesta ukoliko pobedi Vučić, a ko ako pobedi opozicija. Na primer, Miki Manojlović se pominje kao budući Vučićev ministar kulture. Ali, da li je on i stvarni kandidat SNS-a? – to birači mogu samo da naslućuju.

No, sada ta glumačka legenda, ali očigledno ne baš talentovani političar, iznosi najrazličitije ideje – od kojih su neke zbilja neobične. Recimo, s visine tipičnog krugodvojkaškog drugosrbijanstva, on traži da se srpska istorija od 14. do 19. veka u srpskim školama ubuduće predaje prvenstveno iz turskih izvora[1]; ili da pak preostali Srbi na Kosovu, ukoliko hoće da nastave tamo da žive, moraju da nauče da govore albanski podjednako tečno kao i srpski[2] – što je, naravno, plemenita ideja, ali politički pogrešna poruka, budući da krivicu za težak položaj Srba na Kosovu svaljuje prvenstveno na njih same („nisu se potrudili ni da nauče albanski, a nešto još izvoljevaju“).

Birači koji se ne slažu sa ovim idejama našeg slavnog glumca, ako bi znali da je Manojlović ozbiljan Vučićev kandidat, mogli bi da na izborima glasaju protiv SNS-a. Međutim, pošto na našim izborima ne samo da nema konkretnih izbornih programa, već nema ni liste ljudi koji bi te programe sprovodili, birači to ne znaju.

„Izaberite (našu) budućnost umesto (njihove) prošlosti“ – to je najkonkretnije što nam poručuju Vučić i njegova ekipa. Ali, to je nedovoljno za bilo kakvu racionalnu političku (izbornu) odluku.

Stoga, budući da i ovi izbori, nažalost, nemaju karakter istinske društvene debate, niti ih prati odgovarajuća sloboda medija ili sloboda biranja između strateških alternativa, postavlja se pitanje: vredi li na njima, kao birač, uopšte učestvovati?

Moj odgovor je – ipak vredi. Režim je izbore tako postavio da se ne odlučuje o rivalskim programima ili timovima, već o samom režimu („Mi ili Oni“, „Vučić ili propast“). Kad god se tako zaoštreno postave stvari, fasadna demokratija, uz dovoljno nezadovoljstva i dovoljno pobunjenog naroda, može se ispuniti sadržajem. Naime, masovno protestno glasanje „protiv“ režima i njegovog lidera može da učini da bar deo opozicije-kulise izraste u istinsku alternativu režimu.

Zato bi bilo dobro, u narednu nedelju, izaći i glasati. Ima više prijavljenih suverenističkih i anti-NATO/EU stranaka, kakve god da su. Ukoliko one uđu u parlament, neka alternativa kolonijalnoj demokratiji ipak će se začeti. Jer ako se to ne dogodi, proces dekolonizacije srpskog društva možda će zahtevati mnogo vremenski duže, socijalno bolnije i politički nasilnije metode. 

_________________________________

[1] „Ja govorim o Srbiji i pitam se kako je moguće da mi učimo istoriju od Filipa Višnjića. Imamo jednog slepog čoveka i usmeno prenošenje narodnih pesama s kolena na koleno. Zar vi mislite da Turska, kao jedna napredna, ozbiljna imperija, nije zabeležila svaku i najmanju stvar, kao što to rade ozbiljne države? Pitam se koliko to vekova treba da prođe da neko odavde zađe u turske arhive, da nauči turski i kaže nam šta se zaista događalo. Dokumentacija o tome svakako postoji. Mi učimo istoriju iz doživljaja koji mutira“ (http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1376664).

[2] „Ne možete zajedno da živite dole, a da ne govorite ta dva jezika podjednako dobro“ (isto).

Izvor: Fond Strateške Kulture