Да се време убрзава види се и по томе што невидљиве руке чак и лети померају фигуре на великој шаховској табли.

Уместо да глобалисти летују и празне се по девичанским острвима све до конца августа као и раније, извели су нови геополитички шоу у коме са једне стране, као на карикатури, имамо америчке тенкове са белим заставама, а насупрот њих – талибане на коњима, који прете окупатору (!) и овај се зато предаје. И не да се предаје, тај војно надмоћнији, него се унередио од страха, па којекуде оставља модерно оружје. Коме? Талибанима, чију војску нико није видио да заузима градове у 40-милионској земљи.

И сад, уместо да представници великих сила одлучно лупе шаком о сто, и подвикну: Нећемо преговарати са терористима!, за нас су неприхватљиви режими који ускраћују права женама… шта се збива по сценарију унутар корона сценарија, унутар економског сценарија, унутар ел-џи-би-ти сценарија…?

Брисел је похитао да каже како хоће сарађивати са талибанима, као и Лондон, судећи по промптној изјави Бориса Џонсона, британског премијера, из чега се назире ватра након оно врло мало августовског дима. Све земље, па и српске, има да приме квоту америчких квислинга, махом мушкараца, да би они, кад неко одозго дода кап катализатора, стали да пале Јунајтид Јуроп.

Ко не види да Европа постаје фронт, томе је залуд казати да купи колекцију тренутних јефтиноћа, од конзерви, преко сапуна и упаљача, до онога што зависи само од ума што зна да вести чита између редова.

Једно зло беше у фокусу, ево нових зала где долазе…

* * * * *

Тридесетог августа 2021. навршиће се година од црногорских избора на којима је енергијом потеклом из литија – тог првог и јединог хришћанског устанка у модерном свету – поражен режим Мила Ђукановића, гинисовског политичког камелеона.

Уместо да славимо 30. августа, биће то прилика да већинска Црна Гора стави прст у грло.

Оде година. Влада никаква. Нејасни односи између оних који су Кривокапића довели на власт, и стално забадање средњег прста од стране бившег режима, кога нејаки Уроши нису стигли, знали или смели да развласте.

Као у песми Боре Чорбе „Отцепи се Мило“, бивши је режим минуле недеље „довео на Цетиње све своје аветиње“, да формом буде генерална проба демонстрација планираних за 5. септембар када се, на Цетињу, ако Бог да, званично устоличава нови митрополит црногорско-приморски, Јоаникије.

Пазимо…

Те су црногорске усташе, њих око 1945 бројем, плус-минус које лице с карневалском маском „свештеника“ тзв. ЦПЦ, добиле налог да током протеста не носе крстове („како не би иритирали друге Црногорце“, читај муслимане и римокатолике), него да машу однедавним црвеним заставама и да „евивају“, да само вичу: Е вива! Е вива!, што је поздрав којим су њихови идеолошки преци на Цетињу дочекали италијанског окупатора као ослободиоца.

Након многих зала, може ли каквог добра бити?

Ђукановић, Кривокапић и немири на Цетињу (монтажа) – Фото: Танјуг/АП – Тахировић, Прелић

* * * * *

Уроњени у сезону која траје и даље, намерно слеп за многе земаљске опачине и на политичке ухлебе који нашим географијама упорно не дају да се одмакнемо напред чак и када би нам споља дали зелено светло, ту и тамо избегнем у прошлост, не тако давну, када је Његошев „Горски вијенац“, као прва књига у историји, опловила вијугаве контуре јединог фјорда на Медитерану.

До јуче сам мислио да нико није – да се зна – опловио Боку Которску, па сам пожелео да будем први Бокељ који је у том науму успео, али сам пред сам почетак „Бокељске експедиције 2016“ сазнао да су Залив први опловили Миро Марушић и Влатко Игнатоски 2011, те да посада коју сам окупио као идеолог гинисовског опловљавања коре од ораха – мора да има мање помпезни наратив: „Опловљавање природних и културних знаменитости Боке Которске пре њиховог уништења незнањем и новцем“.

Не рачунајући моју херцегновску маленкост, чланови посаде који су се 27. августа 2016. на једрилици „Бавижела“ отиснули на пут око Боке Которске, били су: Златан Златковић, капетан, скипер и светски путник, човек са преко милион километара у точковима (Београд); Милан Тодоровић, издавач, човек који је на једрењаку препловио Пацифик (Београд); и Синиша Луковић, новинар и публициста, најбољи познавалац маритимне историје Боке Которске (Тиват).

Били смо униформисани у морнарске мајице, хранили смо се конзервираном рибом, куваним јајима, воћем, а на рту Госпа од Анђела добили смо литар жилавке од Мира Марушића и штрудлу од смокава – што је све ушло у бродски дневник који сам водио ја, јер једини нисам имао једриличарског искуства.
10.00 ч: Позиција – испод хотела „Плажа“; брзина – пола чвора; без ветра; махао рибар; јавили се са туристичког бродића; Никола испричао два вица.

11.00 ч: И даље без ветра; сунце упекло; Милан доручковао 2 јаја, лебац, маслине и 4 шљиве…

Пловидба на једра вијугавим контурама бококоторске обале трајала је 15 и по сати, за које време смо препловили око 100 наутичких миља (понекад и због кретања цик-цак), колико рецимо износи и раздаљина од Херцег Новог до Бриндизија. Пловило се супротно казаљки на сату, низ куренат, тј. низ морску струју, од луке Зеленика, преко Херцег Новог, рта Оштра понта, острва Мамула, рта Арза, Роса, Тивта, Прчња, Котора, Доброте, Пераста, Рисна, Бијеле… до описивања пуног круга пред крај летњег дана.

Ветра местимично није било, па смо веслали. Током дугог пута установили смо како је Бока Которска већа него што се чини, од естетичке врсте која одузима дах, али на махове недопустиво девастирана дивљом/непланском градњом колико и либералним капитализмом – на што је официјелни наратив „Бокељске експедиције 2016“ и хтео да скрене пажњу.

Опловити из цуга фјорд као један од официјелно најлепших залива на свету дебото је био изазов, кад и поморско-културолошка мисија.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Три црна и један плаво-бели август

* Обавезна поља