Tri crna i jedan plavo-beli avgust

Da se vreme ubrzava vidi se i po tome što nevidljive ruke čak i leti pomeraju figure na velikoj šahovskoj tabli.

Umesto da globalisti letuju i prazne se po devičanskim ostrvima sve do konca avgusta kao i ranije, izveli su novi geopolitički šou u kome sa jedne strane, kao na karikaturi, imamo američke tenkove sa belim zastavama, a nasuprot njih – talibane na konjima, koji prete okupatoru (!) i ovaj se zato predaje. I ne da se predaje, taj vojno nadmoćniji, nego se uneredio od straha, pa kojekude ostavlja moderno oružje. Kome? Talibanima, čiju vojsku niko nije vidio da zauzima gradove u 40-milionskoj zemlji.

I sad, umesto da predstavnici velikih sila odlučno lupe šakom o sto, i podviknu: Nećemo pregovarati sa teroristima!, za nas su neprihvatljivi režimi koji uskraćuju prava ženama… šta se zbiva po scenariju unutar korona scenarija, unutar ekonomskog scenarija, unutar el-dži-bi-ti scenarija…?

Brisel je pohitao da kaže kako hoće sarađivati sa talibanima, kao i London, sudeći po promptnoj izjavi Borisa Džonsona, britanskog premijera, iz čega se nazire vatra nakon ono vrlo malo avgustovskog dima. Sve zemlje, pa i srpske, ima da prime kvotu američkih kvislinga, mahom muškaraca, da bi oni, kad neko odozgo doda kap katalizatora, stali da pale Junajtid Jurop.

Ko ne vidi da Evropa postaje front, tome je zalud kazati da kupi kolekciju trenutnih jeftinoća, od konzervi, preko sapuna i upaljača, do onoga što zavisi samo od uma što zna da vesti čita između redova.

Jedno zlo beše u fokusu, evo novih zala gde dolaze…

* * * * *

Tridesetog avgusta 2021. navršiće se godina od crnogorskih izbora na kojima je energijom poteklom iz litija – tog prvog i jedinog hrišćanskog ustanka u modernom svetu – poražen režim Mila Đukanovića, ginisovskog političkog kameleona.

Umesto da slavimo 30. avgusta, biće to prilika da većinska Crna Gora stavi prst u grlo.

Ode godina. Vlada nikakva. Nejasni odnosi između onih koji su Krivokapića doveli na vlast, i stalno zabadanje srednjeg prsta od strane bivšeg režima, koga nejaki Uroši nisu stigli, znali ili smeli da razvlaste.

Kao u pesmi Bore Čorbe „Otcepi se Milo“, bivši je režim minule nedelje „doveo na Cetinje sve svoje avetinje“, da formom bude generalna proba demonstracija planiranih za 5. septembar kada se, na Cetinju, ako Bog da, zvanično ustoličava novi mitropolit crnogorsko-primorski, Joanikije.

Pazimo…

Te su crnogorske ustaše, njih oko 1945 brojem, plus-minus koje lice s karnevalskom maskom „sveštenika“ tzv. CPC, dobile nalog da tokom protesta ne nose krstove („kako ne bi iritirali druge Crnogorce“, čitaj muslimane i rimokatolike), nego da mašu odnedavnim crvenim zastavama i da „evivaju“, da samo viču: E viva! E viva!, što je pozdrav kojim su njihovi ideološki preci na Cetinju dočekali italijanskog okupatora kao oslobodioca.

Nakon mnogih zala, može li kakvog dobra biti?

* * * * *

Uronjeni u sezonu koja traje i dalje, namerno slep za mnoge zemaljske opačine i na političke uhlebe koji našim geografijama uporno ne daju da se odmaknemo napred čak i kada bi nam spolja dali zeleno svetlo, tu i tamo izbegnem u prošlost, ne tako davnu, kada je Njegošev „Gorski vijenac“, kao prva knjiga u istoriji, oplovila vijugave konture jedinog fjorda na Mediteranu.

Do juče sam mislio da niko nije – da se zna – oplovio Boku Kotorsku, pa sam poželeo da budem prvi Bokelj koji je u tom naumu uspeo, ali sam pred sam početak „Bokeljske ekspedicije 2016“ saznao da su Zaliv prvi oplovili Miro Marušić i Vlatko Ignatoski 2011, te da posada koju sam okupio kao ideolog ginisovskog oplovljavanja kore od oraha – mora da ima manje pompezni narativ: „Oplovljavanje prirodnih i kulturnih znamenitosti Boke Kotorske pre njihovog uništenja neznanjem i novcem“.

Ne računajući moju hercegnovsku malenkost, članovi posade koji su se 27. avgusta 2016. na jedrilici „Bavižela“ otisnuli na put oko Boke Kotorske, bili su: Zlatan Zlatković, kapetan, skiper i svetski putnik, čovek sa preko milion kilometara u točkovima (Beograd); Milan Todorović, izdavač, čovek koji je na jedrenjaku preplovio Pacifik (Beograd); i Siniša Luković, novinar i publicista, najbolji poznavalac maritimne istorije Boke Kotorske (Tivat).

Bili smo uniformisani u mornarske majice, hranili smo se konzerviranom ribom, kuvanim jajima, voćem, a na rtu Gospa od Anđela dobili smo litar žilavke od Mira Marušića i štrudlu od smokava – što je sve ušlo u brodski dnevnik koji sam vodio ja, jer jedini nisam imao jedriličarskog iskustva.
10.00 č: Pozicija – ispod hotela „Plaža“; brzina – pola čvora; bez vetra; mahao ribar; javili se sa turističkog brodića; Nikola ispričao dva vica.

11.00 č: I dalje bez vetra; sunce upeklo; Milan doručkovao 2 jaja, lebac, masline i 4 šljive…

Plovidba na jedra vijugavim konturama bokokotorske obale trajala je 15 i po sati, za koje vreme smo preplovili oko 100 nautičkih milja (ponekad i zbog kretanja cik-cak), koliko recimo iznosi i razdaljina od Herceg Novog do Brindizija. Plovilo se suprotno kazaljki na satu, niz kurenat, tj. niz morsku struju, od luke Zelenika, preko Herceg Novog, rta Oštra ponta, ostrva Mamula, rta Arza, Rosa, Tivta, Prčnja, Kotora, Dobrote, Perasta, Risna, Bijele… do opisivanja punog kruga pred kraj letnjeg dana.

Vetra mestimično nije bilo, pa smo veslali. Tokom dugog puta ustanovili smo kako je Boka Kotorska veća nego što se čini, od estetičke vrste koja oduzima dah, ali na mahove nedopustivo devastirana divljom/neplanskom gradnjom koliko i liberalnim kapitalizmom – na što je oficijelni narativ „Bokeljske ekspedicije 2016“ i hteo da skrene pažnju.

Oploviti iz cuga fjord kao jedan od oficijelno najlepših zaliva na svetu deboto je bio izazov, kad i pomorsko-kulturološka misija.

Izvor: Pečat