Tri pogleda i jedan narod

Denunciranjem građana Srbije kao dela društva najmanje saobraženog svetu strogih pravila evropskih integracija, Nevena Petrušić svakako nije u svoje ime pred političku klasu stavila poslednji veliki zadatak. Jer nije dovoljno to što su se na strani tih pravila gotovo nepodeljeno našle srpske elite, kao stalež rule makera, koji je pristajanje na svaki zapadni interes – ne samo politički i ne samo onaj koji zastaje na pragu razaranja i srpskog identiteta i državnosti – instalirale kao jedini prihvatljiv oblik društvenog ponašanja. Nije dovoljno ni to što se na toj strani odskoro našla i cela politička klasa, shvatajući da je samo takav oblik ponašanja kvalifikuje u borbi za vlast i za bilo kakvu podelu političkog plena, gde je plen, razume se, sve – od privilegija vlasti do kiseonika neophodnog za puki opstanak. Ništa, dakle – poručuje i njima i nama Petrušićeva – ne može biti dovoljno sve dok su građani Srbije „u velikoj meri homofobični, verski netolerantni, ksenofobični i pokazuju dozu antisemitizma“. Otuda je poslednja teza o Fojerbahu savremenog srpskog sekularnog sveštenstva da se svet ne može tumačiti drugačije od onog kako ga tumači poverenik za ravnopravnost i da se, naravno, taj svet ima promeniti u duhu i slovu tog tumačenja.

Na ovom mestu, da bi se procesi ukazali u jasnom svetlu, potrebno je uočiti kontinuitete tog ponašanja. Iako se tragovi uočavaju i u bližoj i u daljoj prošlosti srpskog društva, u svoju akutnu fazu ovaj proces ulazi tek sredinom 2008. godine. Tada u Srbiji dolazi do konačnog slamanja otpora zagovornika nacionalne države i samim tim suštinskog političkog zaokreta, po svemu radikalnijeg od onog koji je nastupio oktobra 2000. godine, tako da će nam taj zaokret srpsku „plišanu revoluciju“ osvetliti tek kao prelazni period. Naime, pre pet godina Kosovo i Metohija je, vođeno čvrstom rukom zapadnih sila, proglasilo nezavisnost. Srpsko društvo je izbeglo radikalizaciju na tom pitanju, a onda su sa Zapada obezbeđene izborna pobeda Borisa Tadića i izmeštanje Ivice Dačića u tabor zagovornika puzećeg priznanja Kosova. Ta politička opcija 2008. godine prvi put je dobila većinu u parlamentu, doduše tek nakon postizbornog inženjeringa u kome se istakao američki ambasador Kameron Manter, i Tadićeva vlada mogla je da, ničim ometana, započne sa radikalnim slabljenjem srpskih pozicija na Kosovu.

Tadićeva pobeda do kraja je dovela još 90-tih godina započet trend zapadnog ovladavanja srpskim javnim prostorom. Tehnički gledano, u vremenu 2008-2012. godine preko državnog budžeta, koji je u kriminalnoj pljački opustošen kao nikad pre toga, i Tadićevih medijskih tajkuna (Đilas, Šaper, Krstić) nisu samo do kraja ućutkani informativni mediji. Ućutkan je i ceo javni prostor, uključujući i kulturu u najširem smislu te reči. U ekonomskoj krizi mediji koji su državni i nacionalni interes Srbije pretpostavljali stranom (uključujući nemirenje sa nezavisnošću Kosova) – diskreditovani kao antievropski i anticivilizacijski – nisu se mogli nadati ni podršci države ni medijskih tajkuna. Nisu se mogli nadati ničemu osim pristajanju na pravila ili nestanku sa scene.

Tri tačke kontinuiteta

Za to isto to vreme brutalno su, uz pomoć Tadićeve vlasti, urušavane sve vitalne poluge društva, sve do zdravstva i obrazovanja. Urušavana je i Srpska pravoslavna crkva kao jedan od najmoćnijih nosilaca i medija kosovskog zaveta u javnom prostoru. Na kraju Tadićeve vladavine – a to je najbolje pokazala kampanja za izbore u maju 2012. godine – jedva da je van duboke margine u javnom prostoru ostao ijedan glas koji bi povodom Kosova iskazao drugačije mišljenje od onog kakvo su ispovedale vlast i ološ-elita, kao isključivi gospodari javnog prostora i kulture. Svako insistiranje na Kosovu nosilo je sa sobom stigmu društveno nepoželjnog ponašanja, ne samo u političkom već i u kulturnom smislu. Zato nije bilo slučajno da je jedan od paradigmatičnih artefakata tog vremena – film „Šišanje“ Stevana Filipovića – verovatno prvi posle Bitke na Neretvi (1969) za koji su priređivane organizovane posete projekcijama, odbranu Kosova simbolički izjednačio sa nacizmom. U svakom slučaju, jedinstvo vlasti i ološ-elite, simfonija najgoreg od politike i kulture, bili su potpuni, ostvarujući se u veoma ekstremnom vidu antidržavne politike apsolutno potčinjavajući Srbiju nemilosrdnoj volji zapadnih sila.

Uslov za dolazak nove vlade – sada je sasvim jasno – podrazumevao je njen pristanak na nastavak odricanja od Kosova, ostajanje Srbije na putu ka Evropskoj uniji i pristanak na delovanje u okviru postojeće medijske i kulturne paradigme. Brutalne medijske kampanje protiv ministra kulture Bratslava Petkovića i njegovog državnog sekretara Dragana Kolarevića, koji su s početka mandata pokušali da menjaju tu paradigmu, kao i protiv ministra poljoprivrede Gorana Kneževića, koji je u par navrata na početku mandata u pitanje doveo SSP, koji razara poljoprivredu, srpske medije vraćaju u klasični poredak kontrolora vlasti (watch dogs). Ali, dok su u klasičnom demokratskom poretku mediji „psi čuvari“ javnog interesa, u srpskoj verziji oni laju za interese zapadnih zemalja, pre svega interesa za nezavisno Kosovo i za zadržavanje Srbije na geopolitičkoj paradigmi Evropske Unije, čija odbrana je bila utoliko grčevitija što se kao alternativa toj paradigmi javlja čvršća saradnja sa Rusijom. To je razlog zašto mediji i ološ-elite euforično podržavaju kosovsku i prozapadnu politiku srpske vlasti i zašto se obruše na nju svaki put kada ona makar samo simbolički, iskače iz te paradigme.

Ako se te činjenice apsolutizuju, tada se dolazi do zaključka da vlast Nikolića, Vučića i Dačića i nije imala nikakvih šansi. Ta vrsta razumevanja je, međutim, ni malo ne pravda za prihvatanje Briselskog sporazuma i čuvanje političke paradigme njihovih prethodnika, utoliko pre što je taj sporazum preko noći otvorio sve opasne rane na telu umornog srpskog društva, dajući novu dinamiku svim dvodecenijskim rđavim trendovima u njemu i uspostavljajući ih kao galopirajuće. Dok se marginalizovani deo srpske elite pita da li je Srbija time stala na put bez povratka, njeni antipodi iz „Druge Srbije“ svoje oduševljenje potezima nove vlade manifestuju istom tom tezom, kojoj, naravno, daju sasvim suprotno vrednosno značenje. Činjenicu da partije nekadašnjih saradnika Slobodana Miloševića odricanje od Kosova provode dinamičnije od vlade njihovih političkih istomišljenika oni vide kao konačan kraj srpskog nacionalizma, sadašnje vreme opisujući euforičnim izrazima kao što su „postnacionalizam“ i „nova epoha“.

Najvažniji zadatak

Da bi „nova epoha“ to zaista i postala, neophodno je okončati skoro završeni proces pacifikacije političke klase, gde je među parlamentarnim snagama van dozvoljene paradigme ostao jedino Koštunica sa svojom strankom. I potrebno je, naravno, taj proces preneti na građane. Poziv na to finale političkog nasilja, koje bi trebalo da označi završetak pacifikacije Srbije, jednako svojim godišnjim izveštajem odašilje Petrušićeva, kao što ga izražavaju nemački parlamentarci svojim zahtevom za promenu svesti kod Srba. Na istoj toj liniji su i ološ-elite, koje „postnacionalizmom“ i „novom epohom“ nazivaju period u kome bi se politički mentalitet građana Srbije saobrazio mentalitetu ološ-elita i političke klase.

I upravo to je najvažniji zadatak koji zapadne sile, direktno i posredstvom ološ-elita, ispostavljaju ne samo pred nosioce vlasti već pred celu političku scenu. Potencijal ovakve „postnacionlističke“ vlasti jeste u tome da samo ona može da okupi doskoro suprotstavljene korpuse građana, gde su sad na istom polu oni koji Kosovo drže za nacionalističku fantaziju i oni spremni da za Kosovom puste suzu, ali uvereni da je ono odavno izgubljeno i da borba za njega, osim novih rizika Srbiji ne donosi ništa.

Dok se na patriotskom polu otvara rasprava o prednostima i manama političkog okupljanja za odbranu Kosova i ideje Srbije kao nacionalne države, zanemaruje se da se na širokom luku jedno okupljanje u Srbiji već događa. Reč je o okupljanju na čijim amplitudama su, sa jedne strane, politički zatočnici „Druge Srbije“, a, sa druge, patriotski opredeljeni građani, koji na bazi svog istorijskog umora, današnje Kosovo vide kao žrtvu za ekonomski oporavak zemlje i zaustavljanje njene potpune dezintegracije.

To okupljanje danas je najvidljivije u rastu rejtinga i strukturi podrške SNS. Naime, čak i ako se razgrnu preterivanja, nema nikakve sumnje da je SNS danas najpopularnija stranka, i da je ta popularnost uspela da sruši dualizam političke scene, gde je DS mnogo udaljenija od borbe sa SNS za prvo mesto nego od izgleda da završi na trećem. Istovremeno, SNS je postala stranka čija ciljna grupa su doslovno svi socijalni slojevi i gotovo sve političke opcije. U novijoj političkoj istoriji to se događalo samo Miloševiću, i na kratko vreme Koštunici i Tadiću, i to kada su očekivanja građana od njih bila najveća. Takva pozicija, po definiciji, ne može se održavati dugo, tako da Vučić i naprednjaci već ulaze u trku sa vremenom.

Vučić je bio veoma uspešan u podizanju narodnih očekivanja, što će oblikovati njegovo dalje političko ponašanje i razvoj prilika u Srbiji. Naime, prvo njegovo podizanje očekivanja povezano je sa masovnijim hapšenjima zbog kriminala i korupcije. Čak i Vučićeva uspešna akcija marginalizovanja i razbijanja DS, za koju se u prvom redu vezuje državno, nacionalno i ekonomsko propadanje Srbije za poslednjih 13 godina, mnogo je više u službi daljeg podizanja očekivanja kod građana nego što im je pružena satisfakcija da su neki ljudi koji su im krivi u zatvoru a njihova stranka daleko od vlasti. U tom sklopu čak i odustajanje od Kosova nije bio momenat koji je Vučića ugrozio iako je većina građana, u prvom redu njegovih birača, to primila veoma teško. Umesto toga, Kosovo je doživljeno kao žrtva, a žrtve u sistemu socijalnih znakova, po definiciji, čine to isto – podižu očekivanja. Ta očekivanja građana od Vučića pretočena su u ekonomsku sferu i, nešto manje, državnu i nacionalnu, a to će reći dve stvari. Prvo, uspeh vlasti biće meren kvalitetom socijalnog opstanka građana. I, drugo, zaustavljanje ekonomskog sloma građani ne očekuju ni od Nikolića, ni od Dačića, još manje od Dinkića, koji u svojim rukama drži resore ekonomije i finansija. Bolji život se otuda očekuje od Vučića i ni od koga drugog.

Ekonomska izdaja

Kakve su dakle Vučićeve šanse na tom polju na kome će se na kraju oceniti sve – i korist od hapšenja, i dobit od urušavanja DS, i smisao žrtvovanja Kosova? Više nego male. Jer, ako je tačno da u Srbiji svakog dana bez posla ostaje više od petsto zaposlenih, to znači da bi svakog dana bilo neophodno otvoriti najmanje pet kompanija sa sto zaposlednih radnika, gde se na današnjem nivou prozvodnih tehnologija kompanija sa sto zaposlenih može smatrati veoma ozbiljnom investicijom.

Jedan drugi rđav pokazatelj, međutim, mnogo je ozbiljniji. Naime, srpska vlast, suočena sa teškim problemima u budžetu, na zahtev MMF otvorila je polemiku o zamrzavanju plata i penzija. Ta šok terapija, koja će pogoditi više od polovine stanovništva, mogla bi da ima smisla ukoliko bi bila praćena drugim merama o kojima niko ne govori. Na primer, podizanjem privrede, gde je stavljanje pod kontrolu bankarskog sektora ili barem njihove kreditne politike uslov bez koga se u privredi ne može uraditi ništa. Naravno, ta neophodna mera ne bi bila po volji MMF i zapadnih bankstera, gde žrtvovanje standarda stanovništva nije samo teška odluka nego je besmislena jer ta ušteda neće stvoriti zamajac na drugoj strani. Tako šok-terapija više nije privremena, već stalna mera, taman kao u Doktrini šoka Naomi Klajn. A to opet znači da će vlada morati da nastavi sa daljim zaduživanjem pod sve nepovoljnijim uslovima i sa prodajom državnih kompanija. Pri tome, nema više ni tako velikih prodaja koje makar na srednji rok mogu da reše krizu budžeta. Na primer, veliki Telekom, doskoro najuspešnija državna kompanija, svojom prodajom ne može sasvim da zakrpi ni jednogodišnju rupu u budžetu.

Ako dakle, problem vlade (i naš) ne mogu da zatvore ni zamrzavanje plata i penzija, ni strane investicije, ni dalje posudbe, ni prodaja porodične srebrnine – sve omiljene mere MMF – šta to znači? Znači da se vlada suštinski nalazi pred sledećom ponudom: ona može finansijski da nekako izgura još tri godine mandata (zaduživanje, prodaja), ali samo po cenu daljeg urušavanja države. Rečju, raspoloživa prilika za ekonomsko preživljavanje ove vlade jeste samo u tome ako u toj oblasti bude, kao i prethodna, radila suštinski protiv interesa sopstvene države i građana. S tim što su prethodnici imali mnogo lagodniju poziciju, ovaj put privreda je još urušenija, novca sve manje, beznađa sve više. Pri tome, po definiciji, ne postoji ta Vučićeva borba protiv kriminala u situaciji gde se nastavlja urušavanje ekonomije i širi društveno beznađe koja će moći da spreči njegove ljude da kradu kao da im je zadnje jer urušavanje kod funkcionera po definiciji stvara raspoloženje za to i ni za šta više.

A to znači da Dačić i Vučić posle predaje Kosova neće imati u ekonomiji ni „novi početak“, kako najavljuje prvi, niti će moći da se ozbiljno posvete životnim pitanjima, kako bi želeo drugi. Naravno, ukoliko ne reše da se pobune protiv zadatih pravila vođenja ekonomije, barem koliko je to učinio Viktor Orban. A sad, kolike su šanse da im se u ekonomiji suprotstavi neko ko se nije suprotstavio pred komadanjem teritorije i rušenjem ustavnog poretka, neka svako proceni za sebe.

Rezultat – sukob u vlasti

Drugi važan momenat jeste ubrzanje u odvijanju događaja koje je proizvela munjevita predaja Kosova, u kojoj su stranci kroz srpsku vlast prošli kao kroz puter. To znači da Nikolić, Dačić i Vučić neće dobiti predah, nego će morati da uzmu aktivno učešće u daljem američko-nemačkom oblikovanju ovog dela Balkana. E sad, vlast se troši čak i kada ne preduzima radikalne poteze, a kamoli ona koja se odrekne dela teritorije, pa tako često ono što može da uradi u prvoj godini već u drugoj ne može. A to znači da će ova vlada izručivati zahteve zapadnim silama sve dok to može. U jednom trenutku, svakako pre kraja mandata, ona to neće biti u stanju, i zbog sopstvenog slabljenja i zbog veličine problema koji se pred nju postavljaju, poput Republike Srpske, koja je mnogo teža stvar od Severa Kosova. Tog trenutka vlast koja je sve svoje adute položila na oltar međunarodnog legitimiteta ostaće bez toga. Sve su to, naravno, ozbiljne pukotine koje će dalje destabilizovati Srbiju, pored onih u ovom tekstu nepomenutih, poput posledica od rušenja ustavnog poretka zemlje, širenja frustracije građana kada se suoče sa još težim životom, koji su platili svojim ćutanjem za Kosovo.

Naravno, sve pomenute stvari veoma dobro znaju akteri iz srpske vlasti. Ta dinamika, međutim, njih neće ujedinjavati, nego će otvarati sukobe među njima, pa je otuda period između potpisivanja Briselskog sporazuma i dobijanja datuma zapravo vreme u kojem će ta vlast biti jedinstvenija nego ikad posle toga. Razumevajući da njegovo vreme curi i da su dani apsolutne podrške njemu oročeni, Vučić će se grčevito boriti za izbore do kraja godine. Naravno, boriće se protiv Dačića, koji je svoj opstanak na mestu premijera strancima skupo platio da bi ga izlagao izbornoj promeni pre nego što zaista bude morao. Istovremeno, Vučić će, da bi obnovio mandat dok je na vrhuncu, izbore pokušati da iznudi tukući Dačićeve ljude, jedan ozbiljan lobi secikesa predratnog tipa, koji je svog gazdu već počeo da pritiska zahtevajući zaštitu i terajući ga da uđe u rat protiv šefa SNS. Na kraju, tu je i Nikolić, čija pozicija će mu omogućiti da mu se podrška osipa sporije, što od njega, uz inače duži mandat, pravi čekalicu, koja sa trona čeka urušavanje svojih partnera i rivala, a kad se to dogodi, on će već znati šta da radi. Naravno, nije lako poverovati da će se u tom sukobu trojice u osnovi razočaranih ljudi, koji su dali sve, a nisu dobili ništa, neki od njih staviti na čelo pokreta otpora, ali te pukotine koje se među njima budu stvarale svakako će se puniti otporom.

Sve to znači da žarište političkog trenja narednih meseci neće biti između vlasti i opozicije niti između vlasti i naroda. Trenje će se proizvoditi unutar vlasti, tako da će samim tim ona biti snažniji generator promena nego opozicija, naravno, bez sopstvene želje za tim, ali sa snažnim učešćem njenih aktera. To trenje Srbiji će stvarati nove probleme, autoritarnost će nadjačati odnos i legalizam i legitimizam. Biće to teško doba, sa mnogo haosa i nasilja, ali i dalje će stajati da su građani Srbije „u velikoj meri homofobični, verski netolerantni, ksenofobični i pokazuju dozu antisemitizma“. Neće, dakle, biti promenjeni, biće opasniji nego sada i, što budu više želeli promene, to će manje verovati u izbore, a sve više da će imati samo ono što urade sami. Jer ono što se već sada inkubira u njima, a što Dačiću liči na „najveću podršku koju je imala neka vlada u poslednjih deset godina“ jeste nešto sa čime se Dačić nije sreo ni Petog oktobra.

Izvor: Novi Standard