Tri putovanja lidera Srbije

Lideri Srbije gaje posebnu sklonost prema čestim putovanjima u inostranstvo, a minule nedelje je liderska trojka putovala na tri strane sveta. I to u isto vreme mada je to krajnje neprimereno da prva tri čoveka države budu van zemlje. Predsednik vlade Ivica Dačić je putovao u Veliku Britaniju, njegov prvi potpredsednik u omiljeni i odnedavno prijateljski Abud Dabi a predsednik Srbije Tomislav Nikolić u Rusiju. Ta putovanja, međutim, imaju simboliku stvarnog položaja savremene Srbije, koji je, kako izgleda, na suprotnoj strani od njenih medijski proklamovanih ambicija.

Dačić, London

Predsednik Vlade Dačić je boravio tri dana u Londonu. To nije bila državna poseta mada se susreo sa ministrom spoljnih poslova Vilijemom Hejgom i zamenikom premijera Nikom Glegom. Razlog Dačićevog putovanja je bio skup posvećen investicijama u Srbiji, neka vrsta poziva stranim investitorima, a u toj misiji su ga, pored brojnih poslovnih ljudi iz Srbije, pratili i ministri finansija i privrede Stevan Krstić i Saša Radulović. Takvi skupovi ili, kako ih zovu, konferencije su uobičajena praksa i, po definiciji, su korisni i čak važni, ali da li će kroz njihove rezultate to zaista i biti zavisi od mnogo šire slike i ambijenta.

Prvo, ko je organizator skupa. Zvanično, to je malo poznata Britansko-srpska privredna komora. To je ustvari neka vrsta nevladine organizacije, koja postoji samo na papiru i koju jedna mala grupa koristi za uzimanje novca od države Srbije i poslovnih ljudi koji nikada nisu bili u inostranstvu. Skup u Londonu je koštao mnogo a pored države troškove su snosili i zainteresovani privrednici iz Srbije. Skup je pratio plaćeni podlistak u Fajnenšel tajmsu o Srbiji. To je takođe ustaljena praksa, koja doduše dosta košta. U svetlu troškova i onih koji su to platili, to je na neki način bio državni reket.

Neizvesno je kakvi će biti rezultati tog skupa. Prvo, London nije više mesto investitora. Taj grad je mesto finansijskih špekulanata. A, drugo, u donošenja odluka potencijalni investitori gledaju širu političku sliku. U plaćenom dodatku Fajnenšel tajmsa se, na osnovu izvora u Beogradu, tvrdi da je „najmoćniji političar“ u Srbiji prvi potpredsednik Aleksandar Vučić, a ne predsednik vlade Dačić, pa zašto bi onda investitori verovali rečima čoveka koji nije najmoćniji. Doduše, u programu skupa je najavljen i Vučićev dolazak, ali se on nije pojavio.

Zatim, ta šira politička slika razotkriva da predsednika vlade Dačića nije primio njegov pandan – britanski premijer. Dačić se sastao sa ministrom spoljnih poslova Hejgom, i to pred, prema saopštenju Forin ofisa, za njega važniji susret sa predsednicom Kosova Atifetom Jahjagom, koja je u Londonu bila na Svetskom islamskom ekonomskom forumu. Potom je dva dana čekao da bi se sreo sa zamenikom premijera Klegom. Treba znati da u principu u Britaniji ne postoji funkcija zamenika premijera, ali ovoga puta je, zbog postizborne matematike, ta funkcija uvedena za lidera liberal-demokrata, koja obezbeđuju većinu za vladajuće konzervativce. Drugim rečima, bez stvarne vlasti.

Uz sva uvažavanja, ni Hejg ni Kleg, koji se, inače, retko sreće sa stranim liderima, gledano iz ugla protokola, nisu nivo predsednika vlade jedne države. Ali premijer Dejvid Kameron nije hteo da primi predsednika vlade Srbije. Na izvestan način je to poniženje. To je ona slika Srbije u Velikoj Britaniji koju će imati u vidu investitori mnogo više od lepih reči na investicionoj konferenciji. Bez obzira što je Srbija mala zemlja i u veoma teškoj ekonomskoj i političkoj situaciji, izvestan nivo dostojanstva je, ipak, neophodan.

Vučić, Abu Dabi

Umesto u London da Srbiju predstavi potencijalnim investitorima, prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić je otišao u Abu Dabi. Nije dovoljno poznato zašto je uopšte Vučić išao u taj Emirat. Ako je suditi po medijima, on je promovisao prvi let od Beograda do Abu Dabija nove zajedničke aviokompanije emiratskog Etihada i nekadašnjeg JATa, koja se zove Er Srbija. Putovalo se prvim i za sada jedinim, doduše iznajmljenim, avionom te nove kompanije. U senci neviđene i u osnovi uvredljive medijske kampanje o tom avionu – kao da Srbija nema aviokompaniju već više od 80 godina i kao da je to prvi avion koji su Srbi ikada videli – ništa se više ne zna o trodnevnom boravku prvog potpredsednika u tom Zalivskom gradu.

Koliko je poznato, izostao je i susret sa glavnim šeikom, inače „velikim prijateljem“ Vučićevim. Izostale su i sada već uobičajene najave arapskih investicija i kredita od „jedne do tri milijarde“ dolara. Posle halabuke oko aviona, najednom je zavladao potpuni medijski muk. Posle tri dana je samo objavljeno da je prvi potpredsednik na povratku za Beograd svratio u Atinu, gde se sreo sa grčkim premijerom, od koga je dobio „podršku za evropske integracije“ Srbije. O čemu se tu radi? Sve je to, najblaže rečeno, neozbiljno.

Nikolić, Moskva

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je bio u Moskvi. Zvanični povod je rusko-srpska investiciona konferencija u organizaciji Privredne komore Srbije i Trgovinsko-industrijske komore Rusije, znači državnih institucija Srbije i Rusije. To je, za razliku od onoga u Londonu, zvaničan skup uz učešće države domaćina. Iako Nikolić – formalno i protokolarno – u Moskvi nije bio u državnoj poseti, predsednika Srbije je zvanično primio predsednik Rusije Vladimir Putin. To je njihov peti susret od maja 2012. godine, kada je Nikolić izabran za predsednika Srbije.

Pet puta se sresti sa šefom jedne od tri svetske sile je izuzetno važna činjenica mada u ovom slučaju i apsurdna. Apsurdna zato što je vlada Srbije, kojom dominira upravo Nikolićeva partija Srpska napredna stranka jedna od “najantiruskijih” vlada u novijoj istoriji. To je tako uprkos raznim saopštenjima o rusko-srpskom prijateljstvu i očigledno je ne samo po izjavama nekih ministara i medijskoj kampanja pod njihovom kontrolom nego i po vladinom činjenju. Široj javnosti je to postalo jasnije upravo posle Nikolićevog susreta sa Putinom, kada je predsednik Srbije javno priznao da neki u vladi u Beogradu rade protiv saradnje sa Rusijom.

Ima tu mnogo neprijatnih činjenica, a do javnosti je dospela samo sporna uredba vlade Srbije od 9. avgusta ove godine, koja je imala status tajne, a čija je, kako je naknadno posle „provale“ prezentovano u Beogradu, navodno namera bila da se „zaštite interesi Srbije“ u daljem poslovanju NISa. Stvarna namera je, međutim, bila da se stvore uslovi kako bi se ruski partner oterao iz NISa a potom degradirala ukupna energetska i ekonomska saradnja sa Rusijom sa krajnjim ciljem blokade izgradnje Južnog toka. To je bila namera vlade Srbije ili onih koji su u njoj najmoćniji. Ali to nije tema ovog teksta.

Te tri posete lidera Srbije su, ipak, pokazale ko zaista uvažava Srbiju i ko je za nju ozbiljno zainteresovan. One su uz to i još jedno tužno svedočanstvo o, najblaže rečeno, zabludama i stvarnom skoro patološkom ćorsokaku politike aktuelne vlasti. Lideri Srbije ili bar većina njih se, uz ogromnu cenu i poniženja, udvaraju onom delu sveta koji Srbiju ne želi, tačnije prezire, a one koji bi mogli i žele da pomognu Srbija ne želi, odbija ih. Nije ovde reč samo o ličnim simpatijama ili obavezama političara prema njihovim uglavnom zapadnim mentorima, mada ima i toga, nego i o suštinskom nepoznavanju savremenog sveta i neverovatnom odsustvu državotvorne politike i državnosti.

Predsednik Nikolić je tokom boravka u Moskvi poručio da Srbija želi da sarađuje sa svima, i sa Evropskom unijom i sa Rusijom, i sa Istokom i Zapadom. To lepo zvuči, ali da li je realno. To je, nažalost, zabluda, Srbija je mala i urušena zemlja i nije u prilici da bude negde između. Mi živimo u vremenu opredeljenosti, u vremenu kada se svi, ne samo male zemlje, moraju opredeliti. Jednostavno, takvo je vreme i Srbija će, kao i drugi, morati da se opredeli. Možda će doći neko drugo vreme kada će vrata biti otvorena na sve četiri strane sveta, ali do tada se nekako mora preživeti, a to znači i opredeliti. To, naravno, nije lako i zahteva veliku mudrost, iskustvo i veštinu mada se u sadašnjem trenutku Srbije nameće jednostavan princip – treba prihvatiti ruku koja ti se pruža, a odbaciti onu ruku koja te samo pljačka i otima i ono malo što je ostalo. Sve drugo je pogibeljno gubljenje

Izvor: Novi Standard