„Цецини стихови“ и битка око узора

У почетку ми је била чудна сва та галама због „Цециних стихова“ у радној свесци за српски.

Театрално презирање фолк музике као забаве нижих слојева („сељака”) и иначе карактерише другосрбијанске снобове из круга Двојке (овде). Aли, то је одлика и наших паланачких скоројевића, обожавалаца колонијалног белог господара (стога и јесу „кандидати за асимилацију”).

„Гледај ти то“, помислих читајући Данас (овде, овде, овде) и Б92 (овде, овде). „У овој земљи нема других проблема, па ни на симболичкој равни, него баш то. Не смета што застава ЕУ – колонијалне структуре која је запосела Балкан и Источну Европу – стоји иза леђа наших званичника приликом пријема странаца, напоредо с државном заставом. Не смета, дакле, наше истицање заставе државне уније које уопште нисмо члан, нити ћемо, вероватно, икада бити. Али баш много смета пар фолк стихова употребљених као пример за вокатив?“

Међутим, убрзо сам схватио да се не буне само снобови и „кандидати за асимилацију”. Побунило се и доста нормалног света. Људи су доживели „то са Цецом” као неку врсту удара на културу, као опасност од срозавања темељних вредности.

Од школе се, наиме, очекује да ствара узоре. Ми желимо да нови нараштаји буду бољи од нас. Зато и хоћемо да узори наше деце буду „прави”.

Неважно је што је, у овом случају, реч тек о примеру за вокатив. Неважно је и то што већина у Србији слуша ту врсту музике. Наш свет очигледно не жели да тако нешто деци у школама буде било какав вид узора.

Овакав став је за похвалу и показатељ је извесног здравог разума нашег народа. Узори јесу важни. Још је важније ако смо свесни да се налазимо усред битке за узоре. Можда је то и кључна тачка културног рата који се води на разним пољима – од књижевности, до музике.

Већ сам у овој рубрици (овде) помињао новог члана жирија НИН-ове награде који нас је подучио да ћирилица није део нашег идентитета. Ми бисмо као Срби, сматра он, остали „без пола мозга” ако бисмо се лишили не азбуке, већ опуса величина какви су „Крлежа, Kонстантиновић, Бора Ћосић, Дамир Kаракаш, Семездин Мехмединовић” и други (овде).

Ето листе узора. Своју листу има и Томислав Марковић, „књижевник” и звезда Бетона и Е-новина. „Доста је било опсесије границама, тлом и крвљу”, почиње своју препоруку узора овај писац-активиста (овде). „Није битно у коликој, већ у каквој ћемо земљи живети”. (Важи ли то и за Американце и Британце? Или је пак то заповест само за Србе и Русе?).

„Срби су потонули у параноју и теорије завере”, вели даље Марковић за народ коме он, очигледно, не жели да припада. „Ментално су заратили с читавим светом. Српски народ је разорио СФРЈ и започео низ ратова. Истина о тим ратовима треба да уђе у школске уџбенике”.

„Неопходна је изградња споменика у центру Београда жртвама геноцида у Сребреници”, поручује овај евро-уметник. „Морамо из темеља да променимо вредносну оријентацију. Kосово није ни колевка српства, ни срце Србије, ни најскупља српска реч. Она је суседна држава.”

Још нам Томислав препоручује:

„Наши учитељи неће бити самозвани очеви нације, већ људи попут Димитрија Туцовића, Kоче Поповића, Марка Никезића. Боље би било читати издајнике, на пример, Радомира Kонстантиновића, Бору Ћосића, Слободана Благојевића или Богдана Богдановића. Једини лек лежи у делима издајника.”

И ово је својеврстан списак узора. Нико се на њему не налази случајно. На пример, Богдан Богдановић. Зашто баш он да нам буде „учитељ”? „Богдан је велики архитекта”, одговорио би на ово питање Марковић. „Он је борац против српског национализма.”

Ово друго није нетачно, а прво – како се узме. Зависи од тога кога све сматрате архитектом. Богдан Богдановић је, наиме, у својој каријери пројектовао тек једну зграду (овде). Заправо, он је био дворски меморијал мајстор Ј. Б. Тита.

Сва Богдановићева споменичка дела настала су у другој половини Титове владавине (1960‒1980). Тито га је, како Богдановић и сам сведочи, лично изабрао за некромајстора (овде). Основни разлог за то био је Богдановићев меморијални стил. Богдановићеве „некрополе”, наиме, као неутралне и апстрактне, одлично су се уклапале у Титову политику подизања споменика на стратиштима Срба без имена злочинаца и жртава.

Рецимо Гаравице, где су усташе поклале преко 12.000 Срба из Бихаћа и околине. „Спомен подручје је обиљежено скулптурама Богдана Богдановића које не показују ко су биле жртве, вријеме кад су страдале, број жртава ни ко су били џелати” (овде). И данас у Википедији на енглеском, у одредници о Богдановићу, за споменик у Гаравицама стоји: „dedicated to the 12,000 civil Nazi victims” (овде; на споменику на Маркалама, наравно, стоји: „Na ovom su mjestu srpski zločinci 5. 2. 1994. ubili 67 građana Sarajeva”; а на споменику у Тузли пише: „Na ovom mjestu 25. maja 1995. godine srpski fašistički agresor je granatom prekinuo 71 mladi život“; овде и овде).

Јасеновачки „камени цвет”, како пише хрватска Википедија, „karakterizira Bogdanovićevu želju – оn ne želi da se narodi prepiru i svađaju, nego da nakon užasa koji su se ovdje dogodili zavlada pomirenje i prestanak nasljeđivanja mržnje s koljena na koljeno” (овде). Зато је Богдановићев споменик на месту „највећег злочиначког пројекта у историји“, кога су извршили „најкрволочнија људска бића у целокупној историји човечанства“ (овде, стр. 99) неутралан и апстрактан. И савршено се уклапа у ревизионистичку музејску поставку данашњих хрватских власти о Јасеновцу (овде и овде).

„Он је наш”, рекао је Броз за Богдановића (овде), не само због његове политички коректне естетике, него и због Богдановићевог педигреа „младог борца НОР-а”. Богдановић је, како сведочи Пеђа Ристић (овде), сам испричао како је прошао „испит код професора Дерока: демонстративно је поставио свој пиштољ на цртаћи сто. Друже Богдановићу, положили сте, одговорио му је Дероко”.

Извор: Стање ствари