Crnogorska Putinofobija

Zašto u SAD nema političkih nemira?“
„Zato što u Vašingtonu nema američkih ambasada.“
Gabrijel Garsija Markes

Šta je zajedničko kriminogenom režimu Mila Đukanovića, američkoj ambasadorki Su Kej Braun (njenim nadređenim), većini crnogorskih „intelektualaca“- suverenista (prorežimskih i onih drugih), brojnim NVO-ima i forumima, pozitivnim i sličnim političkim partijama, režimskim, ali i pojedinim kritičkim suverenističkim medijima? Makar dve stvari: anti-putinovska, i, istovremeno – NATO propaganda.

Narečena ideološka mašinerija usijala se povodom posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu, Balkanu. Bilo je tu svega: od spinova, preko nepoznavanja geopolitičkog konteksta i duha vremena,  do otvorenog „građanskog“ fašizma i šovinizma. Po sredi je dalekosežnija, i, za nas, važnija stvar od narečene posete: otkud ova bratija na istom – atlantističkom – zadatku?

Klicu odgovora treba tražiti najkasnije u istorisjkoj vertikali od početka devedesetih do referenduma. U tom periodu, kritičari vlasti – suverenisti – nisu se obračunavali sa Đukanovićevom vrhuškom sa antimafijaških pozicija, već – preovladavajuće – nacionalnih i etničkih: Đukanovićev šverc bio je manji problem od Đukanovićevog „(veliko)srpstva“, gospodarov kriminal nebitniji od gospodarovog (ratnog i poratnog) zagrljaja sa Slobodanom Miloševićem, šefova familija bila je manje u fokusu u odnosu na šefove veze sa Beogradom, to što je bio sa one strane zakona, manje je bolelo suvereniste nego to što nije bio dovoljno za crnogorsku stvar.

Taj opasni trend – potcenjivanja i prećutkivanja mafijaških poslova – postaje opasniji nakon rascepa DPS-a, 1997. godine, te nakon što je Đukanović (uz podršku suverenista, u političkom polju – Liberalnog saveza) u drugom krugu pokradenih (kao i svi do sada) predsedničkih izbora, pobedio Momira Bulatovića, okrenuvši se Vašingtonu i NATO-u. Zbirno: dolarima.

Od tada, pa do 21. maja 2006. godine, kritički raspoloženi suverenisti – njihov nezanemarljiv deo – prave neformalni pakt o nenapadanju sa Đukanovićem, koji se da sublimirati sentencom: država pa demokratija. To je, mimo povremenih časnih izuzetaka, bila kolaboracija zarad višeg cilja. Suštinski: time je – osim progutanog vremena – cementiran mafiokratski, neokomunistički monstrum, uz „patriotski“ alibi – sve za Crnu Goru. Dok su se pomenuti polovi borili za takvu, suverenu Crnu Goru, Crna Gora je sve manje bila suverena, a sve više Đukanovićeva. Na koncu, dobili smo Crnu Goru po njegovoj meri i meri za njegove. Zemlju za njih. Dobili smo suverenovu Crnu Goru, a ne onu, kojoj je trebalo težiti – suverenu. Dobili smo – šire gledano – američki protektorat.

Potom su, od pomenutog maja, suverenisti počeli novu kolaboraciju sa režimom, zbog novog višeg cilja: NATO-a! Opet je državna propaganda počela sa odbranom suverenosti, tezama koje usvajaju suverenisti od onih u NVO-ima do onih u medijima, pri medijima: NATO nema alternativu; ko je protiv NATO, taj je protiv suverenosti (države); NATO je garant suverenosti i stabilnosti… Ponovo su se poljubili, ponovo se ljube, suveren i suverenisti, koji ga kontrolisano kritikuju. Opet se, mimo volje građana – koji su velikom većinom protiv integracija u NATO (tek 35 odsto je za učlanjenje, na osnovu istraživanja u kome je učestvovao sam NATO!) – iz tog (ne)prirodnog zagrljaja kani prevariti narod: pod krinkom suverenosti u okrilju NATO-a, stvoriti “suverenost” po meri NATO-a i Đukanovića. Duplo “demokratsko” ropstvo. Anti-suverenost.

Suverenisti se opet vraćaju na mjesto zločina: ponovo, zajedno sa Đukanovićem, grade ne-suverenu Crnu Goru: onu koja će direktno služiti intresima Vašingtona, koji se ogledaju u neoliberalnom neokolonijalizmu, grubom militarizmu i okupaciji istinski suverenih država, “uspelih neposlušnosti” (Noam Čomski, za Kubu). Rečima jednog od vodećih ideologa navedenoga, Amerikanca Zbignjeva Bžežinskog: “NATO ne predstavlja samo osnovni mehanizam za sprovođenja američkog interesa u evropskim stvarima već i osnovu za politički bitno američko vojno prisustvo u Evorpi. “Ili, rečima još jednog autora sa Zapada, britanskog nobelovca Harolda Pintera: “NATO je američka bojeva glava”. Za takvu “suverenost” utrkuju se danas crnogorski suveren i crnogorski suverenisti. I jedni, i drugi: robovi vrlog novog sveta.

NATO, taj bajonet na pušci Zapada, pod dirigentskom palicom (bolje: pendrekom) Vašingtona, od osnivanja prožet je „duhom zveri koja mora doći do plena“. Plen je sve što pokazuje i najmanji znak suverenosti, otpora imperiji: od Kine i Indije, do Brazila i Rusije. I tu dolazimo do – Putina, čija resursima bogata zemlja, zajedno sa ostalim navedenim, predstavlja vesnike novog, zdravijeg – multipolarnog sveta. A, time – branu atlantističkom vojno-industrijskom kompleksu (1.000 vojnih baza širom svijeta po Čalmersu Džonsonu). Zato je i Zapadna, anti-putinovska propaganda tako sveprožimajuća i sistematska. Zato, zbog geopolitike i izolacije Rusije – a ne zbog (crnogorske) suverenosti i stabilnosti – Džon Mekejn nedavno huška američku administraciju da „što je brže moguće uključi Crnu Goru i Gruziju u NATO”. Ne zbog naše suverenosti, već zbog globalnog suverena.

Da se razumemo: nije Putinova Rusija idealno mesto za život. Nije ni Kina. Ali, nije ni – daleko od toga – Saudijska Arabija – u kojoj vlada Šerijat, ne postoje stranke i glasaju (veoma retko) samo muškarci – pa Zapadna propaganda, geopolitike radi, ipak ćuti, zbog toga što je kralj Abdulah bin Abdulaziz Al Saud osvedočeni prijatelj Vašingtona. Ćute na sve to i crnogorski “intelektualci” suverenisti. Ćute, jer nije oportuno opirati se NATO planerima, ovde i tamo, sada i sutra. Ćute i “intelektualno” slušaju.

Ćute – u ogromnoj većini – naši suverenisti – mladi i stari – i na glavni problem savremenosti i suverenosti: američki nepodnošljivi unilateralizam, koji melje države, narode i ljude. Ćute o Gvantanamu i Abu Graibu.

Ćute o stvarnim razlozima okupacija Avganistana i Iraka. Ćute o američkom sponzorisanju terorističkih grupa, od Al-Kaide ranije, do ISIS-a, nedavno. Ćute o stotinama hiljada pobijenih civila u ratovima Vašingtona i NATO-a. Ćute o SAD, kao najvećem izvozniku nestabilnosti i ratova. Ćute o SAD – epicentru globalnog “ekonomskog terorizma”. Ćute o SAD, kao “zemlji sa samo jednom partijom – biznis partijom” (Čomski). Ćute o američkom “podsticanju demokratija”, zapravo – podrivanju suvereniteta država širom svijeta… Ćute i slušaju crnogorski suverenisti, do nove kolaboracije sa crnogorskim suverenom.

Crna Gora, neutralna država!

Izvor: Vijesti