Crtica o devetom maju

1.

Nešto mi kaže da ćemo na Dan pobede na ulicama srpskih gradova – iako ni njih ne previše – videti više ljudi sa georgijevskim lentama na grudima nego sa oznakama jednog od dva srpska antifašistička pokreta. Zašto? Bilo bi zaista previše očekivati od političkih potomaka vojske generala Draže Mihailovića da pod simbolom koji označava monarhiju proslave dan kad je ona prestala da postoji. Bilo bi smešno ako bi baštinici tradicija građanske Srbije tog dana proslavljali dan kad su njihovi dedovi gubili imanja, građanska prava a poneki i život.

Tog dana naslednici političkog kontinuiteta srpskih/jugoslovenskih komunista u svojoj postmastrihtskoj mutaciji titoizma naknadno će svedočiti o prirodi jaltinskog fifti-fifti – unutra sovjeti, spolja NATO. Proslavljaće dakle Dan Evrope, bliži Kijevu nego Moskvi, više sa Banderom nego sa Staljinom, solidarniji sa agresorom nego sa žrtvom, moralnog uverenja da je antifašizam biti na strani jačeg.

Znači li to kako će Srbija, ako ima nešto da slavi, radije obeležiti ruski/sovjetski Dan pobede nego sopstveni? Uostalom, nismo li posle smrti pobednika u našem građanskom ratu i sami na dugo vreme ćutali o tom danu, da bi ga vratili u ritmu kojim se u Srbiju, posle još dužeg odsustva, vraćala Rusija?

2.

Slaveći Dan pobede, današnja Rusija obeležava dan svoje vojničke i političke slave, ključnu tačku kontinuiteta između svoje prošlosti i svoje budućnosti. Tog dana pre 70 godina Rusija/Sovjetski Savez, iako skupo i preskupo plativši, vraća se na scenu kao imperija na istorijskom i moralnom vrhuncu svog postojanja iako je samo četvrt veka pre toga bila na kolenima, rasparčana. Iako se posrnule imperije obično nisu vraćale na scenu, Rusija danas drugi put u samo sto godina sa dna grabi krupnim koracima ka vrhu, vođena neverovatnom moći regeneracije, jedinstvenom u istoriji.

U Drugom svetskom ratu Rusija se ujedinila, stavljajući poslednju tačku na svoj građanski rat – i vrangelovci i buđonijevci, vođeni istim motivom, tukli su se sa istim neprijateljem. Baš tada Srbija je svoj građanski rat započela, i nije ga u različitim formama završila do dana današnjeg. Baš tada, Rusija se vratila na svetsku scenu; baš tada Srbija je sa te scene i konačno nestala.

Znači li to da je Srbija Drugi svetski rat izgubila? Da. Znači li to da je narod koji je na Balkanu od nacista najviše stradao u Drugom svetskom ratu bio saveznik nacista, budući da su nacisti bili ti koji su rat izgubili? Lako ćemo se složiti da ne, ali šta o tome misle naša peta kolona i naš meinstream, i da li među njima po tom pitanju ima razlike?

3.

Ako se prethodno pitanje čini preteranim, kako onda objasniti da i 70 godina posle Drugog svetskog rata Srbija, bez izvesnosti da će to biti moguće, pokušava da u srpskom sudu skine hipoteku sa presude Draži Mihailoviću za kolabiraciju sa nacistima? Ako to nije tačno, kako se onda suočiti sa činjenicom da upravo javni servis učestvuje u kampanji protiv rehabilitacije čoveka, koji u istoriju nije ušao ni po velikim rečima ni po dobijenim bitkama, već po tome što je svojim životom i smrću verodostojnije od bilo koga drugog simbolizovao sudbinu svog naroda u celom 20. veku? Kad bi mogao da bude oslobođen te simboličke moći i sudbinske identifikacije, da li bi sa generala Mihailovića bilo lakše skinuti hipoteku kolaboracije? Da li bi njegova krivica bila manja kada bi njeno uklanjanje manje podrazumevalo nevinost jednog naroda?

Ono dakle o čemu danas tako glasno govore Rusija i slobodni duhovi Evrope, dok se ruska deca ponovo u rovu preko nišana gledaju sa banderovcima – reč je o reviziji Drugog svetskog rata – nad Srbijom je anticipirano onog dana koji bi danas trebalo obeležiti kao Dan pobede. Taj dan bio je dan trijumfa ruske moći, i ništa logičnije nego da Rusija svoje današnje podizanje traži u temeljima trijumfalnog završetka Drugog svetskog rata. Ali taj dan bio je dan srpskog sloma, i sve što se Srbima potom dešavalo, uključujući i ovo danas kao finale jednog dugog istorijskog toka, u kontinuitetu je s njim.

4.

I otud lente, a ne petokrake i „kokarde“. Jer Srbija 9. maja – zagledanija u Moskvu koliko se pretnja nove opasnosti više nadvija nad njom – neće obeležiti dan iz svoje prošlosti, već dan iz svoje budućnosti, dan koji bi tek trebalo da se dogodi.

5.

Naše nasleđe iz tog vremena staje u figuru „spava (mirno) kao zaklan“, verovatno jednistvenu u svetskim jezicima. Naše nasleđe možda će jednog dana stajati i u jednoj budućoj figuri: „sam kao Srbi“.

Pre četvrt veka među Srbima i oko njih sve je stajalo isto kao i 1941. godine. Svako je bio na svom starom mestu. Dvadesetpet godina kasnije – 2015. godine – među Rusima i oko njih sve je stajalo isto kao uoči Barbarose; na položajima na prstenu oko Donjecka čuju se isti jezici kao na prstenu oko Staljingrada. Ne, istorija se nikad ne ponavlja, ona se samo nastavlja u kontinuitetima kojih najčešće nismo svesni.

6.

Iako nam se možda pre 50 ili 70 godina činilo da 9. maja imamo šta da slavimo, nemamo. Imamo samo mnogo toga da obeležimo, na primer put koji bi morao da bude pred nama kao nacijom. Gledajući moskovsku proslavu, nećemo videti svoju prošlost, već svoju budućnost. Po tome je 9. maj za nas veliki. Među nama, videćemo one koji te budućnosti žele da nas liše. I po tome je 9. maj za nas dan u kome ćutimo.

Izvor: Novi Standard