Turska želi deo Balkana i prodor na Kavkaz

Balkansko poluostrvo i južni Kavkaz predstavljaju prioritetne regione spoljne savremene turske politike. Osnova ove politike je ideologija neoosmanizma.

Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je pre neki dan izjavio, Trakija, istorijski i geografski region Balkanskog poluostrva, trenutno podeljena između Turske, Grčke i Bugarske, je „jedna zastava, jedan narod, jedna država“. Erdogan precizira, da deo Balkana istorijski pripada Turskoj, a to je po njegovom mišljenju, deo Makedonije, Bugarske, Bosne i Hercegovine, kao i zapadna Trakija.

Ankara se uspešno vraća na Balkan, uz znanje, pa čak i pomaganje balkanskix zemalja. U nekim aspektima je vidno ponavljanje istorijskog materijala. U svoje vreme Osmansko carstvo je osvajalo Balkan zahvaljujući fragmentaciji i pomoći balkanskix zemalja. Grci, Sloveni i Albanci budući u neprijateljskim odnosima, dozvoljavaju da im se Osmanlije umešaju u njihove međusobne razmirice, otvarajući im na taj način put za Balkan.

Turski premijer takođe kaže, da će Turska nastaviti sa ulaganjem u Trakijy, a takođe aktivnije će se angažovati i u oblastima koje su prvenstveno vezane za proučavanje turskog jezika, kulture i podizanje bogomolja.

Erdoganova izjava je izazvala ljutitu reakciju grčkih i bugarskih političara. Ko-predsedavajući Nacionalnog fronta za spasenje Bugarske Valerij Simeonov, gostujući na bugarskom radiju „Fokus-u“, uporedio je teritorijalne pretenzije turskog premijera sa teritorijalnim pretenzijama hitlerovske Nemačke prema susednim zemljama i Erdoganovu izjavu nazvao „eksremističkom manifestacijom“.

Dok je Bugarsko Ministarstvo inostranih poslova povodom izjave turskog premijera kazalo: „da nije pogodna za razvoj bilateralnog dijaloga“ čiji je cilj rešavanje spornih pitanja.

Grčko ministarstvo inostranih poslova primećuje, da radi sigurnosti dobrosusedskih odnosa između Grčke i Turske, Ankara treba da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet svih svojih suseda.

Istorijska i geografska ekskurzija regionom sa snažnim istorijskim opterećenjima, kao što je Balkan, treba biti izvedena maksimalno oprezno. Atina bi sa svoje strane mogla pružiti mnogo istorijskih podataka, koji će pobiti turski identitet u Trakiji, navedeno je u Grčkoj.

Ankara je na Balkanu pokrenula ofanzivu pre desetak godina, kada su joj se nade za „mirno osvajanje“ Evrope (ulazak u Evropsku uniju) nalazile u čvrstoj Nemačkoj poziciji, čija je opet želja, da bude EU lider.

Takođe treba imati na umu geopolitički aspekt problema, odnosno podele sfera uticaja na Balkanu između SAD, EU, Turske i nekoliko arapskih zemalja.

Balkan je poseban evropski region i on predstavlja deo slovenskog i hrišćanskog sveta, koji je zadržao svoj identitet. Naravno, to ne odgovara gazdama zapadne civilizacije. Zato i pokušavaju Balkan da slome i apsorbujy. I taj proces se razvija sasvim uspešno. Balkanske zemlje su postale sfera uticaja zapadnih i islamskih projekata. Ostatke nekadašnjeg ruskog (belog) uticaja u regionu uspešno su eliminisali.

Okvir neoosmanskog turskog koncepta predstavlja pokušaj balkanske dominacije, kao i u arapskim zemljama, koje su bile deo Otomanskog carstva na Kavkazu i centralnoj Aziji.

Međutim, arapsko stremljenje nije donelo uspeha. Ankara je poražena u Egiptu i Siriji i Turska odlučuje da u tom smeru ne preduzima dalje akcije, ograničavajući se podršci oružanim grupama (bandama).

Neoosmanska ofanziva na Balkan kreće se u nekoliko pravaca:

– Političko-diplomatske aktivne bilateralne odnose, izgrađe na ličnim kontaktima sa predstavnicima lokalnih elita. Ankarska politika je posebno aktivirana od 2009 godine, kada je na čelo Ministarstva spoljnih poslova Republike Turske došao zagovornik neoosmanizma Ahmet Davutoglu.

Tada su Balkanske zemlje unete u redovni raspored stranih poseta visokih turskih zvaničnika – premijera Redžepa Erdogana, predsednika Abdulaha Gula, ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua, kao i visokix političkih ličnosti, poslanika i vojnih zvaničnika.

Turska je ukinula ili ublažila vizni režim sa lepezom zemalja balkanskog regiona – Albanijom, Makedonijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom. Osim toga, Turska je aktivno pokušavala da se angažuje u rešavanju konflikata u regionu da postane posrednik.

Tako se Ankara uspešno uključila u mirovne pregovore između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Istovremeno, Ankara preuzima ulogu posrednika između EU i zemalja balkanskog regiona. Turska sebe određuje kao posrednika između balkanskih zemalja i NATO-a, uključuje ih u programe Alijanse, nudi pomoć instruktorima u reorganizaciji oružanih snaga po standardima NATO-a.

Turska aktivno radi sa političkim elitama balkanskih zemalja, čije političare aktivno uključyje u različite integracione programe, predlaže im zajedničko učešće u političkim programima i razmatranju važnih evropskih i azijskih pitanja.

Između ostalog kao što su, tranzit robe u Evropu preko Balkana, energetsku saradnju, zajedničko osvajanje prirodnih resursa i korisnih ruda-minerala, koji predstavljaju nacionalnu strukturu.

Neophodno je da se i ovo kaže, da će u budućnosti Ankara možda pojačati vojni aspekt balkanske politike.

Turska je već učestvovala u zajedničkim NATO operacijama u bivšoj Jugoslaviji, podržavajući bosanske muslimane, kosovske Albance i bila je jedna od prvih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova.

Turska otpočinje da države regiona aktivno uključuje u programe Alijanse, nudi pomoć instruktorima u reorganizaciji oružanih snaga po standardima NATO-a. Istovremeno, u turskim vojnim školama budući oficiri počinju da uče srpskohrvatski i albanski jezik, što svedoči o tome da je Balkan postao prioritet u spoljnoj politici Turske.

Posebno tesna je bila saradnja sa Albanijom, koja se pridružila NATO-u 2009. godine: stalno se održavaju zajednički manervi i vežbe snaga ratne mornarice. Ankara je predložila da se lokalni oficiri obučavaju u turskim vojnim akademijama i školama.

– ekonomskog, u okviru kog se razvija trgovinsko-ekonomska saradnja, kupovinom nekretnina, turskim se firmamam odobravaju ugovori o izgradnjih strateških objekata u regionu. Turska roba brzo osvaja region, a kazaljka na vagi spoljno-trgovinskog bilansa, pokazuje u korist Turske;

– kulturno-religiozni, naučno-obrazovni. Turska finansira verske pokrete, uključujući i radikalne, izgradnjy džamija i zalaže za „preporod“ islama u regionu. Finansira masovne izgradnje džamija u Bosni i Hercegovini, u srpskom regionu Raške (Sandžaka), gde se ubrzanim tempom formira nova muslimanska enklava. U ovom procesu, zajedno sa Turskom je aktivna i Saudijska Arabija.

Istambulski univerzitet Ajdin, koji ima 14 fakulteta i 17 hiljada studenata, zainteresovan je za otvaranje univerziteta u Podgorici, gde bi se školovali studenti iz balkanskih zemalja po turskim programima. On bi bio kovačnica kadrova za zajedničku delatnost turskih i lokalnih firmi, za tešnje veze u svim pravcima – ekonomskom, političkom, kulturnom.

Turska već finansira restauraciju spomenika osmanske kulture na čitavom poluostrvu, ali pre svega u Albaniji, Makedoniji, na Kosovu, u Bosni i Hercegovini; otvaraju se turski TV kanali na rumunskom, albanskom i srpskom. Osim toga, osnivaju se zajednički naučno-istraživački instituti, na primer Balkanski institut turkoloških istraživanja u Prizrenu, formiraju se diskusione platforme za ekspertsku razmenu mišljenja, rade stalni forumi i konferencije, kao što je Međunarodni blakanski kongres koji se odvija povremeno u Turskoj i na Balkanu.

Turska otvara na Kosovu, u Albaniji, u Bosni i Hercegovini medicinske ustanove i centre socijalne pomoći. Pišu se zajednički udžbenici sa Makedonijom, Albanijom, Bosnom i Hercegovinom o istoriji regiona.

U poslednje vreme aktivizirana je razmena studenata, predavača i naučnika. Televizori su prepuni turskih serija. Cilj takvih akcija je da se poboljša imidž Turske u očima lokalnog stanovništva.

Na taj se način sprovodi integracija regionalne omladine u zapadny obrazovnu strukturu. Važna je i činjenica, da diplomci zajedničkih obrazovnih institucija postajy nosioci turskog uticaja u regionu.

Oni aktivno sarađuju sa turskim biznisom, što im omogućava veoma brzi napredak u karijeri. Postepeno, ovi ljudi ulaze u biznis-elitu, učestvuju u procesu javne politike. U stvari, ovaj proces stvara „petu kolonu“ u balkanskim zemljama.

Sama po sebi, u pojedinačnim elementima neoosmanska politika i prodor islamskog projekta na Balkan ne izgleda opasno i čak je i korisna za privredni, kulturni i obrazovni sektor u regionu. Mladi se obrazuju, izgrađuju se preduzeća, škole, kulturni i verski objekti, usavršava se infrastruktura balkanskih država.

Ali u svemu tome, to istovremeno označava konačan poraz hrišćanstva i slovenstva (u koju je ulogu uključena i Rusija) u regionu na duži rok. Zapadni i islamski projekti aktivno kolonizujy Balkan, rekonstruiše ga i prilagođava svojim potrebama.

Glavni turski partneri u regionu – Albanija, Kosovo, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Rumunija, postaju važan faktor za Tursku i omogućavaju joj mešanje u njihove poslove, kao i njeno prisustvo u susedskim konfiktima: Albanije u konfliktu sa Grčkom (sporne of-šor zone), Kosmet-sa Srbijom, u Bosni i Hercegovini – Srbije i Hrvatske, makednosku državnost osporava Grčka i Bugarska, Rumunija pretenduje na Moldavijy, a samim tim i Pridnjestrovlje (postoje izvesne sumnje i na Ukrajinu).

Pored toga, ove države imaju značajan udeo muslimanskog stanovništva i područja sa populacijom sastavljenom od etničkih Turaka.

Partneri drugog plana su Srbija, Hrvatska i Crna Gora. Hrvatska geopolitički više pripada Nemačkoj. Srbija i Crna Gora-istorijski neprijatelji, zato su sa njima odnosi kontradiktorni.

Mnogi Srbi i Crnogorci su sumnjičavi na tursku ekspanziju. Postoji zabrinutost da će Sandžak (Raška) postati novo Kosovo.

Turska aktivno pokušava da stekne uporište u ovim zemljama. Tako je 2011 godine na jugu Srbije u Sandžaku, osnovan (ekonomsko-trgovinski centar, sa stambenim i administrativnim četvrtima, kao i zona slobodne trgovine u ukupnoj vrednosti od 1,69 milijardi evra, tako da je 85% sredstava izdvojila Turska, Srbija 15%. Takođe, u Sandžaku turskim novcem izgrađeni su i auto-putevi.

Turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu otvoreno predlaže „posredovanje u rešavanju problema Sandžaku“. Srpske su vlasti 2012 godine, prodemonstrirale kurs specijalnih odnosa sa Turskom i arapskim zemljama.

Glavni turski protivnici u regionu su – Bugarska i Grčka. To su za sada, najkompaktnije države na Balkanu. One su pune silnog anti-turskog osećanja i bugarski i grčki medijski napadi na Tursku ne slabe.

Tako je 2009 godine, Bugarska istupila protiv ulaska Turske u EU.

Tursko-grčki sporovi su vezani za vlasništvo nad ostrvima u Egejskom moru i sukoba oko kiparskog pitanja, podeljenog na Grčki i Turski deo. Osim toga, Grčka, uprkos resursnom nedostatku i potencijalu, nosila ce idejom pritiska na Tursku, koju je želela potisnuti dublje u Aziji, kako bi obnovila vizantijsku baštinu sa sedištem u Konstantinopolju. Istina, s obzirom na trenutno žalosno stanje grčke privrede, ova ideja se danas praktično i ne spominje.

Grčka i Bugarska nemaju potencijal koji poseduje Turska, njihova ekonomija je u sizlaznoj liniji i postepeno se sagiba pod pritiskom turske ekspanzije.

Simbol ovog poraza je vest, da će uskoro u grčkoj prestonici Atini, početi izgradnja prve džamije na prostoru od oko 600 kvadratnih metara, za čiju je izgradnju obezbeđen budžet od 946.000 evra.

U grčkoj prestonici, zvanično džamije za muslimane nema od kada se Grčka oslobodila od osmanlijskog jarma u 19-om veku. I tokom nedavne posete Bugarskoj, turskog vice-premijera Bekira Bozdaga, Sofija odobrava Ankari da se može brinuti o „stotinama muslimanskih spomenika kulture“ u Bugarskoj. Turska i Saudijska Arabija u Bugarskoj aktivno rade na versko-obrazovnim programima, kako bugarskih muslimana („Pomaka“), tako i bugarskih Roma, koji po njihovom mišljenju, takođe vuku muslimanske korene.

I pitanje je vremena kada će Balkan definitivno ponovo postati „turska očevina“. Razdrobljene, posvađane, međusobno sukobljene, ekonomski oslabljene, svojim degradiranim oružanim snagama države Balkana ne mogu se nikako suprostaviti širenju neoosmanskog projekta.

A tursku ofanzivu na Balkan, podržava zapad. Dehristijanizacija i regionalna deslavinizacija potpuno se uklapa u planove zapadnih gazda.

Ali sada, tursko iskustvo je veoma interesantno i za Rusiju. U kontekstu istorijske i verske netrpeljivosti većine balakanskog stanovništva, sa manjim finansijskim i materijalnim potencijalom (u odnosu na Rusiju) Turci su bili u stanju da u relativno kratkom roku povrate svoj uticaj u regionu, ojačajy svoje političko, ekonomsko i kulturno prisustvo i svoj biznis, kao i populaciju ove oblasti, usmere na jedan cilj.

Turska se nije žalila na nedostatak ljubavi balkanskih zemalja prema sebi, već je dejstvovala.

Azerbejdžan i Turska proširuju vojnu saradnju

Turska nastavlja jačati svoju poziciju i na južnom Kavkazu. U Bakuu se 20-og decembra završio dvodnevni vojni dijalog: Azerbejdžan – Turska. Vojni dijalog između dve zemlje, održava se redovno svake godine od 2007 godine.

Na njemu se razmatra vojna i vojno-tehnička saradnja dve zemlje, kao i vojna kadrovska obuka. Tursky delegacijy su predstavljali predstavnici Generalštaba, Ministarstva nacionalne odbrane i drugih struktura, koje je predvodio šef Kancelarije Generalštaba za planiranje i smernice turskih oružanih snaga, general – pukovnik Alparslan Erdogan.

Trenutna vojna saradnja između Turske i Azerbejdžana je aktivna u oblastima kao što su vojno-industrijski azabejdžanski kompleks, zajednička proizvodnja raketne i svemirske tehnologije, vojni izazovi, vojne obaveštajne službe, vojne obuke i zajedničke vežbe.

Turska, kao i Rusija i Izrael-jedan je od vodećih dobavljača oružja azarbejdžanskom vojnom odseku.

Turska i Azerbejdžan su 16 avgusta 2010 godine potpisali sporazum „o strateškoj saradnji i uzajamnoj pomoći“. Kako tvrde pojedini stručnjaci, vojni dijalog između Ankare i Bakua može dovesti do potpisivanja dokumenta, sličnog Sporazumy o kolektivnoj bezbednosti, koji je potpisan 1992 godine.

A to će dovesti do velike promene odnosa snaga u regionu.

Izvor: Vaseljenska TV