U raljama Nemačke

Zanimljivo je u zoološkom vrtu gledati kako evropska boa (udav), prenesena iz Amerike, jede miša. Miš u njenom kavezu, u prvi mah, cijuče. Zmija ga pogleda i on se ukoči. Više ne cijuče, ne beži. Nemamo načina da saznamo da li je to iz straha, ili možda miš tu situaciju drugačije doživljava. Možda je fasciniran zmijom. Možda ga je zahvatio „stokholmski sindrom“, pa zmiju počne smatrati prijateljem.

Ustvari, miš se tako i ponaša. Zmija razjapi usta i njima zahvati miša. On se i dalje ne opire, naprotiv! Čini se, da mu je u njenim raljama ugodno. Zmija (boa nije otrovna) ga  guta celog. Miš sve više ulazi u njenu utrobu, ali pritom ne oseća nikakvu bol. Verovatno se čak  oseća zaštićenim. I kada kiselina počne razlagati njegovo telo, i to ide postepeno. Miš još ima dovoljno kiseonika. Telo mu se polako raspada, a on  i dalje veruje kako mu u stvari nije ništa. Možda u tom času misli kako bi mu bilo puno gore da ga je bila dohvatila neka grabljiva zver, recimo ruski medved, koja bi ga rastrgla na licu mesta.

Vladati Evropom i uništiti Srbe

Nije potpuno jasno zbog čega su, srpski vodeći političari nakon Miloševića, najvećim delom bili fascinirani Nemačkom. To je nelogično jer je u posljednjih sto godina, Nemačka, na razne načine, uništavala Srbe koji su joj svuda kvarili račune, posebno u dva svetska rata. Možda je toj fasciniranosti uzrok tome i činjenica, što je Nemačka najmoćnija zemlja Evropske unije, a srpskim političarima su u zadnjih 15 godina puna usta Evrope; barem tako pričaju.

Nemačka ima dva osnovna cilja. Prvi je zavladati Evropom (odrekla se svetske dominacije), a drugi je uništenje Srbije i srpskog naroda. Konačno je shvatila da ove ciljeve može daleko bolje postići u miru nego preko ratova. Pored ekonomske moći i tehnološke prevlasti, svuda je instalirala niz „humanitarnih“ i „ne-vladinih“ organizacija koje svojim „dobrotvorstvom“, u suštini služe za ispiranje mozgova.

Nemačka je postigla oba cilja. Evropom je zavladala, a srpske vlasti smešta u svoj jednjak i dozirano, svojim nedelima, uništava sve što je srpsko. Pritom se služi sa SAD koje čine sve („… pa dobro, ne baš sve…“) što Nemačka zatraži zato jer jedino preko Nemačke mogu kontrolisati Evropu. Nemačka svoju uništavajuću ljubav upotrebljava tako vešto, da vodeći srpski političari svakih nekoliko dana, i u kontinuitetu, izjavljuju kako je ova regionalna velesila najveći prijatelj Srba! Pa da počnemo od tog zmijskog prijateljstva.

‘Danke Dojčland’

Odakle krenuti sa nemačkom „ljubavlju“ prema Srbima. Da li sa Mastrihtom, 1991., gde je Nemačka ucenila Evropsku zajednicu zapretivši da joj se neće pridružiti ukoliko Zajednica ne prizna secesionističke republike Hrvatsku i Sloveniju. EZ je kapitulirala i pristala na razbijanje Jugoslavije. Nakon toga, glavni muzički hit je u Hrvatskoj, kojom su tada neo-ustaše dominirale, godinama bio ‘Danke Dojčland’!

Nemačka je, među prvima priznala nezavisnu BiH 1992., i tako aminovala muslimansko-hrvatsko, antisrpsko, vezivanje zastava! Učestvovala je sa logističkom podrškom NATO-u prilikom bombardovanja snaga Republike Srpske 1995. Bila je, pored SAD, glavni snadbevač novcem i oružjem terorističke OVK kosovskih Albanaca. Za vreme bombardovanja Jugoslavije/Srbije, poslala je 14  aviona tipa ‘Tornado’ koji su učestvovali u NATO zločinačkim operacijama.

„Bio sam ubeđen da je potrebno da Nemačka aktivno učestvuje u NATO operacijama'“, piše u svojim memoarima nemački kancelar Šreder. On je prvi koji je, nakon Hitlera, poslao vojsku na jednu stranu zemlju.

Kada je NATO okupirao Kosmet 1999., Albanci su dočekali nemačke „srbofilske“ tenkove sa radošću i cvećem. Postoji fotografija iz 1941., gde Albanci, takođe sa radošću i cvećem dočekuju nemačke okupacione tenkove. Sličnost je frapantna, kao da se radi o istoj fotografiji i istom periodu!

Nemačka je, „s ljubavlju prema Srbima“, svega dva dana nakon proglašenja takozvane ‘Republika Kosova’, priznala tu samozvanu državu, 20. februara 2008. godine.

Tokom 2014., nemačka kancelarka Angela Merkel bila je domaćin premijerima sa Zapadnog Balkana na Konferenciji o regionalnoj saradnji i razvoju u Berlinu. Ali tri dana prije održavanja konferencije, ona je izvestila zemlje učesnice, da će se na završnoj konferenciji za štampu, javnosti obratiti ona i Edi Rama, albanski premijer, i niko drugi. Ona kao predstavnica Evropske unije, i Edi Rama kao predstavnik država Zapadnog Balkana (sic). Iako se špekulisalo da će u takvoj situaciji Vučić odbiti odlazak u Berlin, to se nije desilo. Merkelova nije promenila odluku, i na kraju te konferencije dogodilo se onako kako je ona zamislila!

Đinđić, Koštunica,Tadić

To što je Đinđić bio fasciniran Nemačkom, nekako je i shvatljivo. Doktorirao je u toj zemlji i deo svog identiteta je na tome, sasvim opravdano, bazirao. Ali, kada je izjavio da će se pitanje Kosova rešavati u Beogradu a ne u zapadnim prestonicama, njegov nemački pedigre mu nije nimalo pomogao. „Igrom slučaja“, ubijen je odmah nakon te svoje izjave.

Koštunica, iako je bio zloupotrebljen od strane Zapada prilikom rušenja Miloševića,  nikada nije podlegao nemačkom „šarmu“ (izuzetak koji potvrđuje pravilo). Niti je voleo Nemce, niti su oni njega voleli. Napadali su ga i blatili u svakoj mogućoj prilici. Koštuničin problem je bio u tome što je on ispravno sagledavao Nemačku (i zapadnu) „ljubav“ prema Srbima, ali je sve ostajalo na tome. Sa takvim stavom „mrtvog puvala“ koji je neviđenom pasivnošću (takav je; čitavo vreme se krio iza pravnog legaliteta) stvorio etno-psihološke pretpostavke za uništenje Srbije, srpski ga je narod konačno dezavuisao.

Tadić je, kao i Gorbačov, bio antitalent za politiku. Bilo bi mu bolje da se držao vaterpola u čemu nije bio loš. Stvorio je institucionalne temelje za nezavisnost Kosova, za njegovu predaju Albancima. Nemci su mu, 2008., za njegove zasluge u jačanju „srpsko-nemačkog prijateljstva“ dodelili njihovu najprestižniju nagradu, ‘Quadrigu’, koja se deli svake godine na dan ujedinjenja Nemačke najznačajnijim ličnostima u svetu! Malo je falilo da mu se dodeli i Nobelova nagradu kao i Gorbačovu, ali, mora se priznati, uništiti Srbiju nije ista stvar kao i uništiti SSSR.

Nemačko oduševljenje Tadićem nije bilo bez razloga. On je, naime, 2008., potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EZ SSP) koji se, kako stoji u tom dokumentu, nije odnosio i na Kosovo! Pošto Ustavni sud Srbije nije reagovao protiv tog antiustavnog sporazuma, sudbina Kosova je time, praktično, bila zapečaćena.

Vučić

Vučić je istinski preterao sa svojim javno ispoljenim obožavanjem Nemačke koju je identifikovao sa Merkelovom. Ustvari, Vučić, fasciniran Veberom i protestantskim, kapitalističkim duhom, preneo je to svoje obožavanje na nemačku kancelarku u kojoj je, radi njene ekonomske efikasnosti, video reinkarniranog Vebera. Ta njegova zaslepljenost ide toliko daleko da bi (nesvesno) hteo od srpskih pravoslavaca stvoriti srpske protestante.

Zbog svoje fascinacije, nije video (nije želeo da vidi) da Merkelova, svojom politikom prema Kosovu, godinama potkopava srpstvo. U tom slepilu mu je pomogla i njegova osnovna doktrina: „Dajemo Kosovo za ulazak u Evropu“, tako da je on u sebi Kosovo otpisao, mada, naravno, nije u mogućnosti da to javno kaže. Iako je pitanje Kosova za njega prošlost, podsetimo se nekih momenata „primopredaje“ Kosova Albancima.

Kao što je rečeno, 2008., Srbija sa EZ potpisuje SSP, a u sporazumu se izričito kaže, da tu Kosovo ne spada.

Dana 17. septembra 2009, potpisan je dokument Protokol o saradnji između Ministarstva unutrašnjih poslova i EULEKS-a policijsko-pravosudnog tela EU na Kosovu. Srpske vlasti su time priznale Kosovo, jer su priznale da postoji granica između Srbije i Kosova, a granica je ključni atribut državnosti. Sporazum utvrđuje prekograničnu saradnju Srbije i Kosova, a svaka država koja potpiše takvu vrstu sporazuma formalno priznaje da se njen državni prostor proteže do granične crte odnosno da se preko te crte počinje protezati prostor neke druge države.

Godine 2011. Srbija je priznala lične karte i registarske tablice koje izdaju vlasti Republike Kosovo.

Iste godine, Srbija je priznala carinske dokumente s pečatom kosovske carine.

U 2012-oj, Srbija i Kosovo su uveli „oficire za vezu“ sa funkcijom ambasadora.

Krajem 2012. započela je sprovođenje zajedničkog upravljanja državnom granicom između Kosova i Srbije.

Početkom 2013., Srbija je prihvatila obavezu da neće ometati Kosovo na putu evropskih integracija i da neće podsticati druge da to čine.

U julu 2013., Srbija je prihvatila sporazum prema kome je Kosovo dobilo poseban međunarodni pozivni telefonski broj od 1. januara 2015.

U avgustu 2013., Srbija je prihvatila sporazum o uspostavi trajnih graničnih prelaza između Srbije i Kosova tokom 2014.

Sve u svemu, Briselskim sporazumima (2013-2015.), Albanci su dobili sve, a Srbi ništa.

Vučić je počeo shvatati

Malo je reći da ga je Merkelova razočarala. Dok se držala nezavisnosti Kosova, ajde de. Ali su odnedavno Albanci počeli otvoreno govoriti o Velikoj Albaniji u kojoj bi trebalo da bude uključena i Preševska dolina, pa i malo više, sve do Niša. Albanci velikodušno poručuju Srbima: „Ostavićemo vam Niš (sic). A Nemačka, veliki prijatelj Srbije, ćuti kao zalivena.

Vučić je u panici i revoltu: „Da sam Ja tražio stvaranje Velike Srbije, Zapad bi me istog časa kamenovao!“

Nakon toga „srbofilna“ Merkelova, aktivno podržava kvislinga Zaeva u Makedoniji, političara koji se priklonio Albancima i s njima čini većinu u makedonskom parlamentu. Drugim rečima, Merkelova, kao i čitav Zapad, podržavaju rascep Makedonije, odnosno podržavaju stvaranje Velike Albanije. Zaev slavodobitno izjavljuje: „SAD, Brisel i NATO su uz mene!“

Sada Vučić konačno vidi da Velika Albanija nije retorička sintagma, da se stvara ubrzanim tempom, te da bi mogla doći i do Niša. Povodom (pred)građanskog rata u Makedoniji, Vučić pojačava spremnost vojske i poručuje građanima Srbije: „Nemojte se plašiti. Naša je zemlja stabilna i mirna“. Istovremeno, razočarano izjavljuje: „Od divljanja Albanaca, mene mnogo više zabrinjava ćutanje Zapada.“ A Zapad, baš i ne ćuti. Naprotiv.

Izvor: NSPM