U susret godišnjici vlade: pripreme za srpsko proleće

Vladajuća većina se bliži sopstvenoj godišnjici. Prvoj, a možda i poslednjoj u ovom sastavu. Zašto? Najveću optužbu na račun Vlade Srbije dala je najveća stranka iz njenog sastava!? Jer, kada u dnevnim novinama, inače bliskim SNS, osvane informacija da će biti zamenjeno čak pet od sedam stranačkih ministara, to jeste najbolji pokazatelj da su rezultati rada mršavi. A pitanje je koliko još ispošćena nacija može da trpi čekajući na „konkretne rezultate“. Naravno, ne treba sumnjati da će „marketinški doktori“ predstaviti rekonstrukciju kao dobru stvar. Recimo kao odlučnost da se zamene nesposobni ili da se „očiste sopstveni redovi“. Time se može nabiti još koji procenat popularnosti, dobiti svež vazduh za još par meseci upravljanja državom, ali suštinski, sve je to jalovo… U najboljem slučaju, može doprineti odlaganju „konačne propasti“, ali ne može rešiti ni jedno od gorućih srpskih pitanja.

Ali, da krenemo redom. Najpre, treba razumeti okolnosti u kojima je vlada sastavljena. Posle neregularnih izbora, u situaciji kada su spoljne službe kontrolisale dobar deo birokratskog i bezbednosnog aparata i skoro ceo medijski prostor, malo ko je verovao da će biti formirana izvršna vlast bez učešća DS i LDP. Formiranje koalicije oko osovine SNS-SPS zato je bilo nemoguće bez dogovora sa Zapadom. A dogovor sa Zapadom nosio je sa sobom i preuzimanje pojedinih obaveza. Pre svega na Kosovu i Metohiji. U ovakvim analizama treba uvek postaviti pitanje: šta bi bilo da je bilo? DS je već tokom predizborne kampanje podigla „lestvicu ustupaka“ do neslućenih visina-u igri je uveliko bila i Vojvodina, dok se „kosovska stvar“ nije dovodila u pitanje. Šta bi ulazak LDP u vlast na polju kulturne politike značio, ne treba ni pominjati! U takvoj većini, SPS bi otpevao svoju „labudovu pesmu“, a SNS bi se možda održala samo ukoliko bi povela narodni front protiv vlasti. Naravno, na ulici. Kako bi se ta borba na ulici završila i kakve bi posledice po Srbiju bile, može se danas samo pretpostavljati. Tek, izgleda je svima laknulo zato što do toga nije došlo. Najveći domet novoformirane vlade zato je bio dosegnut pre nego što je ona formalno izglasana u Narodnoj skupštini: smenjivanje vlasti poslužilo je kao „izduvni ventil“ dugo taloženog narodnog nezadovoljstva.

Sve posle toga je bilo sporije ili brže putovanje od jedne greške ka drugoj. A dve početne i početničke greške su načinjene već prilikom „preuzimanja obaveza“. Prvo, napravljeni su preveliki ustupci zapadnim interesima na Kosovu i Metohiji. I drugo, nisu dobijene nikakve kompenzacije za ustupke koje će Srbija činiti. Sve što su lideri dve vodeće vladajuće stranke mislili da mogu učiniti na unutrašnjem planu preuzimajući retoriku DS i LDP kako bi olabavili zapadni pritisak, upropastili su postizanjem sporazuma o normalizaciji odnosa sa tzv. Republikom Kosovo. Jer, na unutrašnjem planu oni jesu iskoristili šansu i sveli DS na jednocifrenu podršku, zbog čega im sa te strane ne dolazi veća pretnja u srednjem roku, ali su na spoljnom planu svoju sudbinu potpuno vezali za EU, čime su u dobroj meri izgubili samostalnost u odlučivanju. Ne samo da je Briselski sporazum morao da bude drugačiji, nego je i sam postupak pregovaranja morao da bude vođen u drugom formatu. Kako bi Srbija dobila na vremenu, jasnije odredila sopstvene ciljeve koji se mogu dugoročno braniti, ne ostavljajući prostor da se potpisani dokument može svakojako tumačiti i poslužiti kao osnova za otvaranje novih kriznih žarišta. Mršava nagrada da će za kooperativnost Srbija dobiti Datum (sa velikim D!) je smešna u odnosu na učinjene ustupke! Verovatno je ključna odluka izvršne vlasti, koja je opredelila njen put i predvidela njen kraj, bila suprotstavljanje Platformi o Kosovu predsednika Tomislava Nikolića. Jedan dokument, koji je bio koliko-toliko izbalansiran i mogao da posluži kao osnova za dalje strateško pozicioiranje Srbije, pod pritiskom Vašingtona, Berlina i Brisela je promenjen drugim, koji se više obazirao na interese Zapada, nego na interese Srbije.

U određenom kontekstu, razvoj događaja oko promene sadržine Platforme, podseća na vratolomiju bivšeg predsednika Tadića u GS UN iz septembra 2010. I kao što za Tadića posle svega nije bilo puta nazad, tako ni sada za premijera Dačića neće biti puta nazad.  Bez obzira na zavidno političko iskustvo Ivice Dačića, koje treba respektovati, on se u svemu ovome izgleda preigrao. Ukoliko je procena EU da je bolje da se Srbiji uskrati Datum, Dačić će morati tu odluku Brisela da prati i da ispunjava nove uslove koji mu se serviraju. To je posledica stavljanja sudbine u tuđe ruke. Najveći problem za Dačića se krije u tome što će Briselski sporazum poslužiti Zapadu za dalje uvlačenje Srbije u različite NATO-aranžmane, sa ciljem uključivanja zemlje u punopravno članstvo. I zbog sve složenijih odnosa u međunarodnoj politici, različitih geopolitičkih interesa velikih igrača na Balkanu i raspoloženja javnog mnjenja, ovo je mission impossible srpskog premijera. Ipak, on će zbog pomenutih stvari nastaviti da formalno sledi EU uvek i svuda.

Zbog toga, Vlada neće moći da pronađe bilo kakvo rešenje za bilo koji od gorućih problema. Pogotovo ne u traganju za svežim kapitalom i podizanju nivoa privrednih aktivnosti. Zapadni model je potrošen, lom koji se dešava na međunarodnom planu po svemu je veći i značajniji od onog koji se dogodio krajem osamdesetih godina prošlog veka. A srpske vlasti se ponašaju kao da je ovo 1992! Svet se menja i nikakve kapitalne zapadne investicije neće stići (a one po obimu manje koje stignu srpsku ekonomiju ne mogu spasiti). Kapitalne investicije (zapadnih!) multinacionalnih kompanija su već rezervisane za strateške projekte u drugim delovima sveta. Kao što je na primer pravljenje 1483 kilometra dugog industrijskog koridora Delhi-Mumbai (vrednog preko 19 milijardi dolara, sa sedam novih industrijskih centara, a u svakoj od ovih sedam aglomeracija će živeti više stanovnika nego što ih ima cela Srbija). Ovo navodim čisto kao protiv-primer optimističkim vestima podobnih medija koji i dalje izveštavaju kao da je Srbija centar sveta u koji će se sliti kapital i prateće blagostanje odmah po dobijanju Datuma! Da bi se podsetili da smo mi ipak uboga periferija.

Na šta liči ovo tumaranje srpske vlade u potrazi za „spasonosnim rešenjima“ koja će stići po zapadnom receptu, pokušaću da objasnim na tuđem primeru. Somalija je zemlja na čijoj teritoriji funkcionišu dve samoproglašene državolike tvorevine-Somaliland (glavni grad Hargajs) i Puntland (glavni grad Garove). Na teritoriji Somalije čuveni pirati, koji terorišu posade tankera i trgovakih brodova u Adenskom zalivu, nalaze svoje utočište i odatle spremaju svoje akcije. Većinu teritorije kontrolišu naoružane grupe muhamedanskih radikala. Šire područje glavnog grada Mogadiša sada obezbeđuju međunarodne snage pod rukovodstvom Afričke unije. Ipak, iz članaka koji se mogu pronaći na društvenim mrežama i „alternativnim internet portalima“ vidi se da stvari uopšte ne funkcionišu kao što se to predstavlja u službenim izveštajima AU i UN. Naime, već sa prvim sumrakom vojnici pod mandatom AU se povlače u svoje kasarne i privremene dobro utvrđene punktove na saobraćajnim čvorištima, a po ulicama Mogadiša kontrolu ponovo uspostavljaju paravojne jedinice „džihadista“ i kažnjavaju one koji se ne pridržavaju šerijatskih pravila.

I tako svaki dan i svaku noć. Ipak, sve ovo nije obeshrabrilo gospodina Osmana Bašira. Gospodin Bašir je počeo sa višemilionskim projektom izgradnje velikog hotelskog kompleksa na obali okeana, na periferiji Mogadiša! Za CNN dovoljno da napravi iscrpan prilog o tome kako se „stvari menjaju“ u ovoj, sa američkog geostrateškog stanovišta posmatrano, veoma važnoj zemlji (prilog CNN od 24.05.2013. u emisiji „Marketplace Africa“). Verovatno gospodin Bašir ima neku svoju računicu. Možda se dokopao nekih sredstava iz međunarodnih fondova za postkonfliktnu rekonstrukciju, ili računa na dobro plaćenu klijentelu iz međunarodnih misija. Međutim, cela ova priča je zbog njegovih obrazloženja. Sada, kada su snage AU prisutne u Mogadišu, za njega je to znak stabilnosti u budućnosti, što se već oseća jer „stanje u Somaliji nikada nije bilo bolje“. Pored toga, radna snaga je jeftina, što je komparativna prednost u odnosu na turističkog giganta u okruženju-Keniju! A ubeđen je, jednom kada turisti dođu u njegov hotel i vide sve lepote zemlje „stalno će se vraćati“. Za sve one koji ne prate redovno izveštavanja vodećih zapadnih medija, ovako bi se otprilike dala opisati i stvorena slika o Srbiji. Percepcija Zapada o Srbiji je jedno, a obećanja i aktivizam domaćih delatnika nešto sasvim drugo. Sve podseća na priču gospodina Osmana Bašira! I taman koliko će njegova investicija imati uticaja na popravljanje ukupnih prilika u Somaliji, toliko će i mere koje preduzima srpska vlada imati uticaja na popravljanje prilika u Srbiji. Jer, problem nije u ljudima, već u sistemu. Za izlazak iz teške situacije u kojoj se nalazimo potrebni su rezovi kojima će se menjati sistem. Igrajući po pravilima međunarodnih finansijskih institucija i preporukama zapadnih političkih centara moći to je nemoguće! Prodaja „Telekoma“ i „EPS-a“, smanjivanje broja službenih putovanja, zamrzavanje plata i penzija, su mere koje neće rešiti ništa. Sa stanovišta države ovo se može uporediti sa gradnjom luksuznog hotelskog kompleksa u Mogadišu!                                                                                                                                                             

Srpska vlada, na čelu sa premijerom Dačićem, odabrala je put „politike kontinuiteta“ sa kabinetom Mirka Cvetkovića. Promenjeni su ljudi, ali je platforma ostala ista. Somalijsko-srpska! Istina, manevarski prostor je uzak, treba biti svestan teškog položaja u kojem se zemlja nalazi, kao i svih pritisaka kojima je rukovodstvo izloženo. Kao olakšavajuću okolnost prilikom ocenjivanja treba uzeti i „nasleđeno stanje“ i ambijent u kojem je vladajuća većina formirana. Međutim, sa druge strane, treba podvući i da je svojim tragičnim nečinjenjem istinskih i suštinskih reformskih koraka u promeni dosadašnje politike vlada zatvarala vrata koja bi predsednik Republike rado želeo da ostavi otvorenim.

Potpisivanjem Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa sa tzv. Republikom Kosovo, vladina platforma je zacementirana, fiksirana. Ona postaje konstanta i vladajuća većina u postojećem sastavu je, sve su prilike, ne može menjati. Mogu se samo pokušavati kozmetičke promene, poput rekonstrukcije Vlade i zamene ministara. Ali, time se kupuje vreme koje se meri mesecima… Izostanak rezultata i još više nastavak „politike kontinuiteta“ može proizvesti samo dva ishoda: „srpsko proleće“ ili nove izbore. Pri tome, može se desiti da novi izbori ne spreče „srpsko proleće“. Jer, promena vlasti na prethodnim izborima je predstavljala „izduvni ventil“ dugo taloženog narodnog nezadovoljstva zbog toga što su široke narodne mase očekivale promenu politike. Neka nova vlast, koja bi se formirala posle narednih izbora zato bi imala vrlo malo vremena da ubedi javnost kako menja politiku. Prosta zamena pojedinaca u ministarskim foteljama ne bi imala većeg efekta, kao što ga ne može imati ni rekonstrukcija, niti preduzimanje raznih mera „privlačenja stranih investitora“. Jedini način da se spreči „srpsko proleće“ jeste da ga deo same vlasti pokrene. Najpre organizovanjem hitnih izbora, a zatim i formiranjem vladajuće većine sa komotnom većinom, koja će iskoristiti kakav-takav sačuvan prostor za postepenu promenu strateškog postavljanja Srbije tokom četiri godine stabilne vladavine.

Takva promena mora podrazumevati vođenje politike koja će štiti elementarno dostojanstvo građana Srbije. Ne živi se samo o hlebu! A teško je očekivati da će građani dalje podnositi ponižavanja od strane Zapada. Pri tome, kada se govori o poniženjima, ne misli se samo na ucene oko Kosova i Datuma, već na primer i na izmene Zakona o radu i mnogim drugim stvarima koje će biti promenjene pod izgovorom prilagođavanja zakonodavnog sistema EU-okviru.

U suprotnom, dolazak „srpskog proleća“ je jako blizu. Šta će poslužiti kao okidač? To je teško predvideti. Nemiri u Francuskoj i Švedskoj su izbili zbog socijalne segregacije, u Grčkoj zbog finansijskih nedaća? U Slovačkoj su najmasovnije višednevne demonstracije još od „Plišane revolucije“ izbile prošle godine zbog nereagovanja državnih organa na korupciju, a u Bugarskoj zbog povećanja cene struje. U Libiji je postojala i etnička komponenta, a u Bahreinu religijska! U Egiptu je najizraženija bila klasna dimenzija, dok su u Turskoj pre svega politički motivisani. U Srbiji to može biti protest malinara, ili parada homoseksualaca, ili protesti studenata zbog previsokih školarina, ili nove političke provokacije iz Preševa, ili politički okršaj u najavi u Novom Sadu, ili dešavanja na severu Kosova, ili možda povratak Vojislava Šešelja iz Haga…

U svakom slučaju, šta god da bude povod, svo nezadovoljstvo se može izliti na ulicu. Sudeći po komentarima u srpskoj blogosferi, mnogo je onih koji priželjkuju ovakav scenario. Ne bih se složio sa njima. Prelivanje nezadovoljstva na ulicu bi pokušali da iskoriste svi-i većina političkih organizacija, i pokreta sa društvene margine, i ugroženi tajkuni, i nezaobilazne strane službe-zarad ostvarivanja sopstvenih ciljeva. U situaciji kada je vlada slaba i sklona padu (bez obzira na činjenicu da je rejting vodeće vladajuće stranke vrtoglavo porastao), a u takvu poziciju će je dovesti njena politika, sve se može pretvoriti u višednevni haos u kojem će se potpuno izgubiti državna politika. A sa njom, možda i država ovakva kakva postoji danas!

Izvor: Novi Standard