Udar na državu

09.06.2013 – Ako je trebalo vremena da se potvrdi kako je 5. oktobar bio ništa drugo nego sponzorisani državni udar da se u metežu nasilja dugim cevima prigrabe poluge vlasti i sefovi banaka, sada smo svedoci još goreg scenarija. Udara na Državu. Jer, upravo to je bespogovorno prihvatanje ultimatuma koji indigo naprednjaci Vučića i socijalisti Dačića nazivaju „sporazum“, a čijom implementacijom de fakto počinje defintivni čin rastakanja suverenosti države Srbije.

Ipak to gospodo potomci pravih partizana i kobajagi četnici od 1991.g. danas, gle, ujedinjeni oko plena vlasti, (a bogami snuje su tu i monarhija ako zatreba status kvo), nije odgovor na pitanje Stojana Novakovića: „Šta dalje“.  Dalje od toga je samo ponor.

Deklaracijom lažne države Kosovo, a posle kapitulacije Beograda oko sudbine severa pokrajine napadnut je i jug države Srbije. Moravska dolina kapija i geopolitička žila kucavica. Poslednji adut preživljavanja Srbije kao iole respektabilne države. Ta predaja naroda i teritorija prikriva se dnevnim talasanjem o korupcionaškim aferama, otvaranjem gej svratišta za VIP, koje veličaju mediji, a iza kojih jačaju pritisci Beograda na one Srbe, još uvek na teritoriji matične države južno od Kopaonika da, uđu u Tačijev tor pun vukova. Sve to uz potpunu ravnodušnost ovdašnje javnosti.

Sve to protiče u sve prisutnijem defetističkom „realističkom diskursu“, kako sve glasnije razmišljaju i doskora borbeni analitičari patriotskih sajtova. Oni danas iznose natuknice uvijene u retoričke oblande da se biračko stado i vera u demokratske promene danas nikako i ne mogu braniti. Ni odbraniti. Ne bar u uslovima (samo)okupacije. Pogotovo ne sa kilavim čuvarima i pastirima iz redova rastrojene opozicije.

Jer, ističe se bez zazora, koji se, inače, pobožno gaji u odnosu na jahače vladajuće političko ekonomske apokalipse , čuvari su bezubi , a pastiri politički impotentni. Bez plana akcije i želje da zatalasaju mrtvo more u šta se pretvorila Srbija.

Po nekim doskora nezamislivim tezama, koje se podastiru javnosti, onaj kojoj jedva odkucava patriotsko bilo, a pluća na mah samo hvataju kiseonik u ovoj verziji zagađene demokratije, (koja sve više liči na bonapartizam i teror podkupljenh medija) treba, navodno, kao jedini spas čekati da se karnivori naše političke scene potamane među sobom.

Pošto je potrošena floskula „sve je bolje od žutih“ došao je iznenadni zahtev da se najviši državni akt ustav vezivno tkivo suverenost i poslednja brana političkom samoubistvu, promeni. Da bi se, jelte, naknadno overio neustavni Brisel. Trži predsednik lično. I zato je aktuelno forsiranje dijagnoze bezalternativno smo okupirani. Šta da se radi, osim da se ništa ne radi. Jer radio ne radio svira ti okupacioni radio. Da li je to Slobodna Evropa, ili Glas Amerike, malo je važno.

Time se otresa odgovornost sa pleća svih onih koji su gradili utisak da, i mimo odavno mlitave i kompromitovane opozicije, (u kojoj je DSS opet zatečena efektima sopstvenog izbora i strategije) žele da provetre, zagušljivost drogirane krčme.

Ali ne dozvoljavaju strani sponzori ekspermenta nad Srbijom, koja je pokazna vežba za nauk „ostataku sveta„ kakao se krote narodi, kako im se pršljen po pršljen lomi kičma, a na patrljke vlasti biraju kolaboranti. Oni, dakle,  zadovoljno traljaju ruke. Pohode nas i u košuljicama vidno raspoleženi. Opušteni. Bez protokola. Još malo bruderšaft.

Niko ne ukazuje na za nas otežavajući momenat potpune servilnosti svih post oktobaraca. Jer, ma gde da gubi američka politka ovde uz sadejstvo Nemačke i EU ona danas uspeva. Na Balkanu. A najbolje u Srbiji. I to je daleko po svet opasna i šira priča od naše tragedije koja traje, ova najnovija više od dve decenije.

Realizacija po svaku cenu pripremljenih scenarija ala Markale, Račak, Srebrenica, za koji se nepogešivo bira mesto vreme i izvođači, redovno garantuje uspeh Atlantista, koje rade po razrađenim udžbenicima CIE.

Posle kršenja volje da se brani i odbrani prag i čast  da  se natera Srbija na kajanje i to za grehe počinjene od podmetnutih pasa rata i otuđenih struktura režima, sleduje pristanak da se država udavi u samookupaciji, da se cvet njene omladine primora u bekstvo i prodaju mozgova, da se prihvati instaliranje kriminalaca u nazovi elitu. To je lekcija ne samo nama nego i drugima. A kada daju i predaju, kao što je to uradio ovaj Beograd sa Kosovom stižu amnestije iz Haga i obećanja iz Brisela. Jadno.

Jer, samo u obnovljenom moralu u odbranjenom međunardnom pravu i pravdi, u jednom  ne robovlasnički postavljenom geopolitičkom okviru mogla bi baš i u takvoj klimi proklijati nada u  izbavljenje. I možda proraditi erupucija nagona za samodržanje. Ali, zasad, zbog veštog resetovanja nazadovoljstava u takozvane tviter lažne pobune i „proleća„ koje veliki brat organizuje preventivno  nema naznaka poželjnih promena. Zasad.

Naprotiv, ne tako daleko od nas, Turska od koje se inače ovde u poslednje vreme opradvano zazire zbog neosmanskih ambicija povratka na Balkana ojađenom je, kao na pokaznoj vežbi, postala primer da niko nije pošteđen samovolje  NATO „bogova„.

Našla se preko noći zbog nešto stabala u parku u komšaru preko pripremljenih sukoba u 70 gradova sa navodno 3 500 povređenih i nekoliko mrtvih policajaca. Isti scenario kakav je već viđen od raspada Jugoslavije, preko Iraka, od Egipta preko Libije do Sirije. Povodi religije, razlike, tribalizmi, sve je dobrodošlo drvo za potpalu kada se znalački ukreše potpali i raspiruje. Divide et Imera… ništa novo.

Nepotrebna je i nemoralna eventualna zluradost što se samo naizged i u glavnom planu sukobljavaju sekularna i islamska Turska. Pre će biti da SAD i ovog puta igrajući na prvocirani razdor turskog Đinđića i Koštnice nastoje da stave pod punu kontrolu ključne saveznika u NATO, koji nije poslušao da odradi namenjen deo posla u rušenju Asada.

Dakle u Turskoj kao i na Balkanu poseglo se za metodom mađarske kocke, štelovanje. Forsiranje atlanskog islama na uštrb tradicionalnog i potera za vampirima Al Kaide koji se pojavljuju nepogrešivo na ruševinama građanskog rata. To je scenaro koji moraju da zaustave Ogul i Erdogan a nisu ga eskivirali Zoran i Voja. Ima li te pameti u vodećoj četvorci sučenoj sa potencijalnim secesijama Sanddžaka i Vojvodine. Teško.

Dakle, Srbija nije usamljena na pravcu udara novog Drang nah osten koji se sprovodi u jednoj samo naizgled novoj konfiguraciji novih tehnologija. Ona neodoljivo podseća na kolonijalna vremena kada su poglavice za pregršt đinđuva sosptvene podanike mamili da se ukracaju na brodove „nade“ (pristupnih fondova ) i prihvate okove i jaram.

Ono što je nedopustivo u ovim smutnim vremenima, kada naizgled zlo trijumfuje bez otpora nad dobrim je prveravanje,  odbacivanje nacinolne matrice, prebeg u redove osvajača i tlačitelja pod bilo kakvim izgovorom. Pa makar to bilo i fatalizam, zbog  navodno izgubljenog rata, koji se zapravo nije vodio. Jer Srbija je bila i ostaje meta masovne neoimperijalne agresije gde agresor sebe medijski predstavlja kao anđela dobročinitelja  i donsioca neslućenih vrednosti.

A svakodnevna Srbija ih raspoznaje u tom „dobročinstvu„ bedu, nezaposlenosti, nasilje nad tradicionalnim vrednostima , nad verom , koja se usmerava prema prerušenim nosiocima pokrštavanja,

Niko ne kaže da je lako danas. Nikada i nije bilo u srpskoj istoriji, ali ko to pokušava da kaže da mora tako ili nikako. Ljudski duh, onaj slobodarski, ne prihvata okove, pogotovo ne dobrovoljno. A nada umire poslednja. Prvi korak i najvažniji je nepristajanje. Nepristajanje prvo u sebi pa traženje istomišljenika. To znanju samo oni narodi koji su preostali uprkos istoriji koju pišu imperije. To su znali naši preci.

Izvor: Vidovdan