Đukanović za „Komersant“ – Ima i drugih opcija sem NATO

Premijer Crne Gore Milo Đukanović, dao je intervju novinaru ruskog „Komersanta“ Genadiju Jegorovu. Đukanović je najavio bliže odnose sa Rusijom, ukoliko njegovi zapadni partneri ne shvate potrebu države Crne Gore da do kraja godine bude integrisana u NATO alijansu.

Poštovani gospodine Đukanoviću, zbog čega je vaša država odredila ulazak u NATO kao svoje strateško opredeljenje?

Nije nam bilo lako da napravimo takav izbor, najmanje po dva osnova. Prvo: ma šta zvanično morali da govorimo o NATO intervenciji 1999. godine, danas 16 godina posle nikog normalnog u Crnoj Gori ne bismo uspeli da ubedimo da je NATO intervencija bila legitmna i pravedna.

Drugo opterećenje na strateškom opredeljenju ka integraciji u NATO jesu 300 godina prijateljstva i zvaničnih odnosa sa Rusijom. Mi nikada nećemo zaboraviti sva dobročinstva Rusije i ruskog naroda prema nama, vašoj siromašnoj pravoslavnoj braći. Pa i međunarodno priznanje naše nezavisnosti stečeno 1878. godine dugujemo podršci cara Aleksandra II. Moderna crnogorska vojska je formirana iz ruskih donacija i otpisanih kredita, a kada je već stvorena država polovinu budžeta kraljevine i kneževine Crne Gore predstavljale su ruske donacije.

Ja to nikada neću zaboraviti i svega toga sam svestan, međutim aktuelni momenat naložio je da ulazak u NATO opredelimo kao naš strateški cilj, kao jedinu mogućnost očuvanja mira i stabilnosti u državi.

Na šta konkretno mislite kada kažete da ulazak u NATO vidite kao “jedinu mogućnost očuvanja mira i stabilnosti u državi“?

Kada smo u maju 2006. obnovili crnogorsku nezavisnost integracija u NATO bila je daleko od prioriteta naše spoljne politike. Međutim nekoliko meseci kasnije, uoči prvih parlamentarnih izbora u državi tek obnovljene nezavisnosti suočili smo se sa oružanom pobunom albanske manjine. U akciji protiv terorističkih jedinica naše policije poznate pod nazivom ‘‘Orlov let“, zaplenili smo mnogo više naoružanja nego što smo se usudili da zvanično objavimo. Po procenama naših oficira zaplenjenog oružja je bilo dovoljno da se kompletno opreme najmanje dve divizije regularne vojske.

Posebno me je zabrinulo što su se na čelu neuspele pobune nalazili državljani SAD – albanskog porekla i što smo kod njih zaplenili najsavremeniju američku komunikacionu opremu. Za tu opremu sam od naših eksperata dobio direktnu potvrdu da je proizvedena za potrebe CIA. Mislite li gospodine Jegorov da je to slučajno da pobunom rukovode američki državljani i da li mislite da se CIA oprema može kupiti na buvljaku u Detroitu? Da li mislite da je slučajno za aktuelnog zamenika ambasadora SAD u Podgorici imenovan baš Biks Aliju – “Albanac godine grada Čikaga“?

Tog momenta kada smo čudom uspeli da predupredimo oružani ustanak Albanaca, meni je postalo jasno da spoljni faktor neće dozvoliti da mir u  Crnoj Gori opstane ukoliko ne pristupimo NATO paktu. Pogledajte šta su SAD uradile Libiji, kod njih nema skrupula kada nastoje da ostvare svoje interese. Učiniću sve što mogu da u Crnoj Gori sprečim građanski rat i libijski scenario, pa makar zapadne sile meni lično budu predodredile sudbinu pukovnika Gadafija, samo da uđemo u NATO.

Zahvalan sam vam na ovom iskrenom odgovoru, međutim da li to znači da je Crna Gora danas suštinski manje nezavisna nego dok je bila u državnoj zajednici sa Srbijom?

Iskreno mnogo puta sebe dovodim u tu dilemu, ali i danas bih postupio jednako kao 2006. godine. Ideja o nezavisnosti Crne Gore nije sporna, problem su licemerje i nedokučivost koraka nekih centara u međunarodnoj zajednici.

Pogledajte samo sa kakvim se sve problemima i bespotrebno izazvanim podmuklim pokušajima destabilizacije spolja, suočava moj prijatelj Aleksandar Vučić u Srbiji. Uradio je više nego bilo koji premijer u istoriji Srbije da je približi zapadu, pokrenuo hrabre i impresivne reforme, potpisao sporazum o slobodnom prolasku i pristupu NATO vojske srbijanskim vojnim objektima, učinio da Srbija postane stub regionalne stabilnosti i sve to nekome nije dovoljno.

Kad već pominjete Vučića, primjećujem da Srbija nije uvela sankcije Rusiji, a Crna Gora, iako je njena ekonomija neuporedivo više zavisna od ruskih turista je to ipak učinila?

Lično sam bio protiv uvođenja sankcija Rusiji. Čak i prema optimističkim procenama Crna Gora će teško postati član EU pre 2024. godine. Svestan sam da smo zbog sankcija izgubili oko 100 hiljada  turista prošle godine i kada to pomnožite sa 850 evra koliko prema zvaničnim podacima prosečan Rus potroši na svom odmoru u Crnoj Gori, dolazimo do 85 miliona evra gubutka za domaću ekonomiju. U narednoj sezoni ti gubici biće još drastičniji, pa kada sve to pomnožimo sa 10 godina, kada ćemo formalno postati obavezni da sprovodimo spoljnu politiku EU, bespotrebni gubici u našoj ekonomiji prevazići će milijardu evra.

Mom stavu da je još rano za sankcije Rusiji, usprotivili su se predsednik manjeg koalicionog partnera i nekoliko ministara iz moje partije. Alternativa neuvođenju sankcija Rusiji odvela bi Crnu Goru u potpunu anarhiju, vanredne parlamentarne izbore, a možda čak i obrazovanje neke nove parlamentarne većine potpuno suprotne onome za šta su građani glasali 2012. godine.

Želim takođe da podsjetim da većina lidera crnogorske opozicije već duže od decenije obija pragove po stranim ambasadama, kleveću i olajavaju svoju državu i posebno mene kao prvog čoveka vlasti. Od zapadnih ambasadora prose pomoć za destabilizaciju Crne Gore i rušenje legalno izabrane vlasti, a zauzvrat nude svoju bezuslovnu poslušnost stranim interesima noći. Dakle da nisu uvedene sankcije Rusiji, suočili bi se sa padom vlade, porastom nestabilnosti, uspostavaljanjem neligitimne i neprirodne parlamentarne većine, čiji bi prvi korak po preuzimanju vlasti upravo bio uvođenje sankcija Rusiji.

Na koje ste konkretno  ministre iz vaše partije mislili, a koji su po pitanju uvođenja sankcija Rusiji umesto vašeg podržali stav manjeg koalicionog partnera?

Ne bih sada o imenima… Dužan sam da nepomenem da oni nisu podržali stav manjeg koalicionog partnera, već nalog iz stranih ambasada. Ranije sam napomenuo da je kod mojih političkih protivnika tokom devedesetih postojala potreba da kada u Beogradu i Moskvi pada kiša, hodaju u Podgorici sa otvorenim kišobranom.

Ta palanačka logika nažalost je prisutna i u mojoj partiji, međutim sada usmerena ka Vašingtonu i Briselu.

Međutim kroz nekoliko mjeseci slijedi kongres vladajuće partije i ovom prilikom želim da poručim da svi koji su podredili delovanje interesima stranih sila, a ne građanima koji su ih birali, neće više zauzimati istaknute pozicije ni u partiji, ni izvršnoj vlasti.

Kakva je budućnost vaše vlade, da li je uprkos svemu što se naveli u prethodnim odgovorima i  vidljivih, međusobno disonantnih tonova, moguć nastavak saradnje sa manjim koalicionim partnerom do kraja mandata ovog parlamentarnog saziva?

Predsednik parlamenta Ranko Krivokapić već duže vreme od određenih diplomatskih krugova prima pohvale bez realnog pokrića i uveravanja da je baš on prvi kandidat da me zameni, u nekoj budućoj veštačkoj prekompoziciji političkih snaga u Crnoj Gori. Primjećujem da se gospodin Krivokapić u tu ulogu poprilično uživeo. Oni koji na taj način ohrabruju njegove nerealne ambicije očigledno loše poznaju Crnogorce. Tako smo pod uticajem stranog faktora dobili slobodno mogu reći predsednika parlamenta “obolelog od značaja“. Sa njim takvim buduća saradnja biće veoma upitna.

Uskoro manjem koalicionom partneru takođe predstoji izborni kongres. Verujem da će kod članstva SDP-a preovladati zdrav razum i da će izabrati rukovodstvo spremno da u prvom redu služi interesu građana Crne Gore, a ne centara moći van Crne Gore. U suprotnom sve opcije su u igri, ali želim da poručim da ja Crnu Goru neću prepustiti ljudima poput Krivokapića, karikaturalnim liderima opozicije i medijskim mogulima – za koje sam postao „zli diktator“ samo zato što je moj brat odbio da dobit od svog privatnog posla deli sa njima.

Kraj našeg intervjua, iskoristio bih kao priliku da se vratim pitanju ulaska u NATO. Na koji način planirate da odluku o tom pitanju konačno donesete?

Glas naroda je glas Boga. Ako se u našoj zemlji vlast bira na izborima, ako smo već nezavisnost stekli na referendumu ne vidim drugu mogućnost nego da se oko tog najvažnijeg političkog pitanja posle obnove nezavisnosti narod neposredno konsultuje. Podsetio bih da je takav stav u izbornoj kampanji izneo moj najbliži saradnik i prijatelj Filip Vujanović. Ja i gospodin Vujanović smo ljudi od reči i obećanja data svojim glasačima uvek imaju prioritet u odnosu na zahteve stranih sila.

Problem nastaje u perfidnim besprizornim pritiscima zapadnih centara moći i njihovog uticaja na gospodina Krivokapića, nekolicinu istaknutih ministara iz DPS-a i više od polovine poslanika parlamentarne opozicije. Lično osećam neopisivo gnušanje slušajući njihovo zaklinjanje u evropske vrednosti i američke tekovine demokratije, a istovremeno protežirajući odluku o NATO u parlamentu kao jedinu moguću opciju.

Međutim nakon predstojećeg kongresa naše partije, stvari i odnosi snaga će se bitno promeniti. Svima koji Crnu Goru vide kao koloniju bilo koje velike sile želim jasno da poručim, da ćemo odluke o našoj budućnosti donositi sami u najboljoj demokratskoj proceduri i da nećemo nikome spolja dopustiti da umesto nas unapred odlučuje. Da smo želeli da to radi neko drugi umesto nas, nikada ne bi ni pomislili da postavljamo pitanje o našem državno-pravnom statusu i raspisujemo referendum o obnovi nezavisnoti.

I poslednje pitanje, boraveći poslednjih par nedelja u Crnoj Gori stičem utisak da je vaša vlada olako prešla preko upozorenja predsjednika Olanda da novog prošorenja NATO neće biti. Zbog čega taj jasan stav niste shvatili ozbiljno?

Iluzija je da ja kao odgovoran političar ignorišem i omalovažavam stav predsednika Francuske države. Nasuporot jednom stavu saopštenom iz kabineta predsedničke administracije gospodina Olanda, lično sam dobio desetine uveravanja od mog prijatelja senatora Džona Mekejna i niza američkih i evropskih zvaničnika, među kojima premijera Bugarske da kada je Crna Gora u pitanju poziv za NATO na jesen neće izostati.

Naše je da nastavimo da ispunjavamo standarde na strateški opredeljenom putu ka NATO, a ukoliko pak poziva ne bude to neće biti našom krivicom. Tada bi nam preostalo da stavimo prst na čelo i razmotrimo možda neke druge opcije kako zaštiti teritorijalnu celovitost i nacionalnu bezbjdnost Crne Gore.

Ukoliko je mogući negativan stav Francuske posledica nekog neformalnog dogovora iza kulisa pregovora u Minsku, mene potajno raduje činjenica da Rusija i predsednik Putin nesu sasvim izgubili interesovanje za Crnu Goru. Mi sa našom velikom bratskom pravoslavnom zaštinicom tokom istorije želimo da gradimo najbolje moguće odnose. Nije mi problem da iskažem da bih i lično i kao crnogorski premijer bio jako srećan da, ukoliko to dozvole međunarodne okolnosti, priznam Krim u sastavu Rusije. Ako smo već priznali nezavisnost Kosova, ne vidim zašto ne bismo priznali povratak Krima svojoj matici. Naravno sačekaćemo prvo stav zapadnih partnera o našim NATO integracijama.

Ako odgovor bude odrečan, postoje i druge integrativnih, geopolitičke opcija na međunarodnoj sceni, pošto savremeni svet nije više unipolaran. Crna Gora, kao mala država, ne može dozvoliti luksuz da ne iskoristi najbolju mogućnost koja joj se bude ponudila.

Izvor: IN4S