Ukrajina – Voditelji i vođeni

U Ukrajini se događa “evromajdan” i “veće”. Mladi eurofanatici koji ne znaju da u Evropi osim gej klubova i bordela, postoje i takve stvari kao što je masovna nezaposlenost mladih i policijski vodeni topovi, sumanuto traže “Asocijaciju sa Evropom”, ne shvatajući da posle te kuće, oni ostaju bez ikakve šanse. Zatvoriće se ne samo socijalni lift – nego čak neće biti ni najobičnije društvene lestvice. Na evropskim štandovima oni se neće naraditi, a o bezviznom režimu mogu samo da sanjaju. Bugari i Rumuni ga traže mnogo godina, ali ga nikako ne dobijaju. Štaviše, premijer Velike Britanije je već izjavio da je neophodno nametnuti zabranu za građane novih država – članica EU – na slobodno kretanje unutar Evrope, sve dok njihov BND po stanovniku ne dostigne srednjeevropske pokazatelje.

Sada ukrajinski nacionalisti svih boja jurišaju na zgradu Predsedništva Ukrajine, zauzimaju Gradsko veće Kijeva, zgradu Ukrajinskih federalnih sindikata, lome vrata i razbijaju stakla. A u međuvremenu EU sve više podseća na mišolovku za zemlju, koja zavodi građane fatamorganama o evropskom blagostanju. Koje će se zemlje spasiti, a koje će zauvek nestati sa svetske karte utopivši se u evropsku superdržavu, znaće se veoma brzo.

Vođe nacionalističkih partija u Evropi, poput Mari Le Pen u Francuskoj ili Najdžel Faraj u Velikoj Britaniji vode upornu borbu za očuvanje suvereniteta i nacionalnog identiteta protiv kosmopolitskog Brisela i imperijalnog Berlina.  “Majdanlije” u Ukrajini su po svoj prilici spremne da predaju svoju otadžbinu sa sve iznutricama. Navikli su da se decenijama nalaze na poslovima kod različitih gazda.

U svakom slučaju, sad nije vreme za prepuštanje ravnodušnosti. EU i SAD su se zdušno zauzele za Ukrajinu. Istina, pred potpisivanje Sporazuma o pridruživanju, Brisel je napravio grešku – poverili su Poljacima da se bave Ukrajinom. Oni su se ograničili na ulogu Julije Timošenko u evropskoj i svetskoj istoriji. To je sizifov posao Poljaka, posebno Aleksandra Krasenskog, koji je postao prilično nesrećna dopuna u nastalom sporu Berlina i Pariza o tome ko će platiti ukrajinske račune. Na kraju se ispostavilo da neće niko platiti – u Evropi je kriza. Zbog toga je neuspeh pridruživanja bio zagarantovan. Ispostavilo se da pored “prosvećene” Evrope i “divlja” Evroazija ume da broji novac.

Propast pridruživanja Ukrajine EU doveo je do još jedne propasti, koja za zapadne “partnere” Rusije ima još veći značaj. Pod izgovorom pridruživanja, “partneri” su računali na odvajanje Ukrajine od Rusije, kako bi sproveli jedan od najozbiljnijih geopolitičkih promena u Evroaziji u poslednje dve decenije – odgurivanje Rusije na Istok. Posle Ukrajine mogli bi se početi baviti Belorusijom, kako bi se završio kordon između Rusije i Evrope. A sama Ukrajina nalazeći se u Asocijaciji, punim jedrima bi uplovila u NATO pakt. To su bili glavni elementi plana, prikriveni zvučnim parolama o evrointegracijama.

Ali, nije im se dalo. Odgovor Zapada na takav razvoj događaja, bio je – pobuna Ukrajinske “ulice”. Kao što je nedavno izjavio narodni poslanik Oleg Carev, na teritoriji ambasade SAD u Kijevu u okvirima projekta «Tehkemp», već neko vreme se vodi priprema “revolucionara”, čiji je osnovni zadatak da se u Ukrajini izazove građanski rat. Sudeći po broju napada na pripadnike policije, na provaljena vrata i razbijena stakla, Amerikanci su vršili temeljnu pripremu.

Oštrina reakcije zapadnih “partnera” na neuspeh samita u Viljnusu, objašnjava se još i time da su u poslednje vreme pretrpeli seriju neuspeha. U oktobru je počela izgradnja “Južnog toka” u Srbiji, Turska je potpisala dokumente da se prisajedinjuje tom projektu. Još jedan bolan događaj za Zapad bio je samit Kina – Istočna Evropa, koji je održan u Bukureštu. Spremnost Kine da ulaže u istočnoevropske zemlje bez učešća Brisela, izazvalo je napad besa unutar EU. Evropski komesar De Guht izjavio je da Kina protiv Evrope primenjuje taktiku “zavadi pa vladaj”, a Evropska komisija je poslala dva cirkularna pisma u kancelarije 15 zemalja-učesnica, u kojima se ultimativnim tonom zabranjuje potpisivanje separatnih sporazuma sa Kinom. Rezultat pritiska je bio ništavan. Istočnoevropske zemlje su potpisale rekordan broj sporazuma, a mnogi političari su iskoristili priliku da pokažu Briselu, da razgovori o “evropskim vrednostima” nikada ne vrede onoliko koliko realan novac.

Neko može reći da se ne događa ništa naročito, imajući u vidu dešavanja u Ukrajini ovih dana. Pod plaštom borbe za evrointegracije, zaoštrila se banalna borba za vlast. Ima dosta istine u takvoj oceni situacije. Međutim, postoji i drugačija istina. Ukrajinska opozicija (ili ono što je prihvaćeno da se tako naziva) uvek se odlikovala neverovatnim kukavičlukom i potpunim odsustvom odlučnosti. Dakle, sama činjenica da je ona (koristeći evrofanatizam mladih i evroiluzije sredovečnih građana kao i rusofobske nacionaliste), odjednom prešla na aktivna i odlučna dejstva, govori nam samo o jednom: antivladinim protestima diriguju dobro obučeni ljudi iz stranih ambasada.

U pozadini poslednjih događaja na ulicama Kijeva koje mestimično podsećaju na suludo buncanje, postavlja se pitanje: kako treba da se postave u toj situaciji ukrajinske vlasti? Uopšteno, odgovor je očigledan: svaka vlast ukoliko išta vredi, ume da se zaštiti.Forme i metode zaštite diktiraju okolnosti. Po podacima iz vladinih izvora, Viktor Janukovič je održao hitan sastanak u rezidenciji “Mežgorje” u okolini Kijeva, posle čega je agencija saopštila da 2. decembra u zemlji može biti uvedeno vanredno stanje…

Izvor: Fond Strateške kulture