Ukrajinski neonacizam i Zapad

Još nije prošao ni vek od prethodnog pokušaja, a anglosaksonska elita je ponovo pokušala da iskoristi nacizam kao „ovna-probijača zidina“ kako bi uništila Rusiju. Samo što su ovoga puta anglosaksonci odlučili da ulogu Nemačke iz tridesetih godina 20.veka prebace na narod Ukrajine, a preciznije – na onaj njegov deo čiji predstavnici nisu ni do danas uspeli da izvuku pouke iz rezultata Drugog svetskog rata.

Pet meseci ukrajinske „nacionalne revolucije“ je dalo bogat materijal za razumevanje pokretačkih snaga i ciljeva državnog prevrata do koga je došlo u toj zemlji.

***

Rezultat kijevskog majdana je dolazak na vlast najradikalnije grupacije ukrajinskih nacionalista – takozvanog „Desnog sektora“ (PS).

„Respektabilne“ opozicione partije „Batkivšina“ i UDAR postale su taoci nacional-radikala. Ispostavilo se da je odnos snaga u lageru pučista posle prevrata takav, da su se u rukama „Desnog sektora“ našle komandne poluge mehanizma za savladavanje otpora pomoću vlasti: data su im rukovodeća mesta u Savetu za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine (SNBOU). To je nacional-radikalima omogućilo da preuzmu potpunu kontrolu armije, MUPa, tajnih službi i da počnu da postavljaju svoje ljude na dužnosti komandanata Nacionalne garde u osnivanju, u koju su se utopile oružane formacije „Samoodbrane majdana“, „Trizub – Stjepan Bandera“, organizacija „Patriota Ukrajine“ i niz drugih grupacija nacionalističkog ili anarhističkog usmerenja koje čine „Desni sektor“. Nacionalna garda je dobila ovlašćenja za sve: od zaštite privatne svojine do odbrane granica i gušenja protestnih akcija. Koliko god Turčinov i Jasenjuk duvali, stvarno upravljanje čitavom vojnom organizacijom države vode sekretar SNBOU-a Andrej Parubij (vođa „Patriota Ukrajine“) i njegov zamenik, bivši plaćenik čečenskih separatista Dmitrij Jaroš (vođa“Trozub – Stjepan Bandera“).

Ukrajinski nacional-radikali su dugo i vrlo skoncentrisano išli prema cilju. Nisu išli sami, već su bili podržavani od strane emigrantskih ukrajinskih nacionalističkih centara i stranih, uglavnom američkih, tajnih službi. Posle završetka Drugog svetskog rata su SAD, Kanada, Nemačka i niz drugih država prihvatili hiljade ukrajinskih nacionalista koji su pobegli na Zapad od straha pred mogućnošću da će morati da plate zbog pomaganje Hitlerovcima, kao i za zlodela koja su činili svom narodu. U tim zemljama su prihvaćeni s računicom da ubuduće budu korišćeni u hladnom ratu protiv SSSR-a. Preživeli nacistički kolaboracionisti su, pak, u zapadnim tajnim službama videli mogućnost da će jednom preko njih uspeti da se osvete zbog poraza, pretrpljenog u ratu.

U tom svetlu najnepomirljivije su bile organizacije usmerenja Bandere, kojima je rukovodila Organizacija ukrajinskih nacional-revolucionara (OUN-r) koja je iz inostranstva sačuvala ideologiju, tradiciju i strukturu OUN iz vremena Stjepana Bandere. Opstala je i tajna Služba bezbednosti OUN i ostaci Ukrajinske ustaničke armije (UPA) koji su reanimirani sa one strane granice u obliku Bratstva vojnika OUN-UPA.

1991.godine, odmah posle raspada SSSR-a, banderovska dijaspora je počela da na teritoriji Ukrajine obnavlja strukture OUN-r. Njihovu političku nadgradnju predstavlja Kongres ukrajinskih nacionalista (KUN), partija za koju se Zapad nadao da može da dođe na vlast parlamentarnim putem. Paralelno su formirane mnogobrojne obrazovne organizacije, ženske organizacije i organizacije mladih, koje su imale zajednički cilj – da u društvu šire ideje o formiranju Ukrajinske samostalne zajedničke države (USSD) kojoj bi u budućnosti bile priključene teritorije koje su, kako su to smatrali banderovci, od Ukrajine oteli Rusija, Belorusija i Poljska.

Krajem aprila 1991.godine u LJvovu je zvanično registrovano Sveukrajinsko bratstvo OUN-UPA „General-horunžij Roman Šuhevič“ (tj. general-major Roman Šuhevič – prim.prev.), a u oktobru 1993.godine i organizacija tipa reda – ordena „Trizub Stjepan Bandera“ koja je postala vojno krilo OUN-r.

Mora potpuno jasno da se shvati: „Trizub“ nije „narodna inicijativa“, i nije društvena organizacija. Organizacija „Trizub“ predstavlja direktnog naslednika tradicija i ciljeva Službe bezbednosti OUN-r i Ukrajinske ustaničke armije, koje su tokom Drugog svetskog rata umrljale ruke krvlju stotina hiljada Ukrajinaca, Rusa, Jevreja, Poljaka i svih koji nisu bili svrstani u pojam „čistokrvni Ukrajinac“ ili nisu priznavali ideje formiranja totalitarne ukrajinske nacionalističke države po uzoru na nacističku Nemačku.

Međutim, mada je sačuvao partnerske odnose, „Trizub“ je ipak prestao da bude podređen Provodu (rukovodstvu) OUN-r iz inostranstva koji je napravio neuspeo pokušaj da na vlast u Ukrajini dovede Kongres ukrajinskih nacionalista zajedno sa drugim nacionalističkim partijama koje su se ujedinile u izborni blok „Nacionalni front“.

Krajem devedesetih godina , posle niza poraza „Nacionalnog fronta“ , na izborima su ideolozi „Trizuba“ izjavili (1) da „rukovodstvo OPUN nije znalo da izvrši svoju istorijsku misiju, a sama organizacija je u principu nesposobna da nastavi borbu preko revolucije“. U tome se, kako su to proglasile vođe „Trizuba“, ponovo potvrdio „genije Bandere“ koji je govorio da parlamentarizam predstavlja izmišljotinu zapadnih liberala i ostalih neprijatelja ukrajinske nacije, a da će formiranje Ukrajinske samostalne zajedničke države „od Sjana do Dona“ (Sjan – ukrajinska reka, desna pritoka Visle, pripada bazenu Baltičkog mora – prim.prev.) biti moguće tek kao rezultat „nacionalne revolucije“ koja će biti ostvarena pod Banderinim parolama. Ta revolucija će konačno ubiti demokratiju u Ukrajini, posle čega će ukrajinska nacija morati sve snage da skoncentriše na formiranje „novog poretka“ u samoj zemlji, a u međunarodnim odnosima – na povratak davno izgubljenih teritorija.

Početkom 21.veka vođe „Trizuba“ su, pošto su se udaljile od stare Baderine parole „Snačala – listovka, potom – vintovka!“ („Prvo – letak, pa za njim – puška!“ – prim.prev.), počele pregovore sa drugim nacionalističkim grupacijama koje su im bile bliske po duhu, pre svih sa Socijal-nacionalističkom partijom Ukrajine (SNPU) koja je od 2004.godine sebe nazvala „Svoboda“.

Dotle se SNPU pozicionirala kao „mesijanski opšteevropski pokret“. U dokumentima partije je pisalo(2): „U vezi sa perspektivom masovne degradacije ljudi i čitavih naroda mi predstavljamo poslednju nadu bele rase i čitavog čovečanstva…“ Međutim, direktna analogija sa nemačkim nacizmom u simbolici i ideologiji je SNPU odbijala od njenih birača. Zato su se, posle pregovora sa „Trizubom“, vođe „Svobode“ odlučile na razmenu: „Trizub“ je pristao da socijal-nacionalistima da „na korišćenje“ svoje programske direktive, a da sam preuzme funkciju paravojnog krila banderovskog pokreta u Ukrajini, a „Svoboda“ je za banderovce postala politička nadgradnja koja je „Trizubu“ obezbedila predstavljanje njegovih ideja – prvo u lokalnim savetima (većima), a zatim i u parlamentu.

Istovremeno je „Trizub“ pregovarao o saradnji sa nizom drugih radikalnih nacionalističkih organizacija, koje su se namnožile u nezavisnoj Ukrajini. Prvo – sa UNA – UNSO (Ukrajinska nacionalna skupština – Ukrajinska narodna samoodbrana), u kojoj je bio značajan broj plaćenika koji su ratno iskustvo stekli u Abhaziji i Čečeniji, i „Patriotom Ukrajine“ – paravojnim krilom mladih koje se otcepilo od SNPU, koje je docnije obnovljeno u obliku organizacije, nezavisne u odnosu na „Svobodu“, sa bazom u istočnim oblastima Ukrajine.

Traženje zajedničke platforme je vršeno i sa Nacionalističkim kongresom mladih, „Nacionalnom alijansom“, „Ukrajinskom republikanskom partijom“, Nacionalističkom organizacijom „Volja – Jevgenij Konovalec“ i drugim grupacijama koje se, za razliku od „pravih“ bnderovaca“, zalažu za parlamentarnu demokratiju u Ukrajini.

Do 2013.godine dugački pregovori vođa „Trizuba“ sa, po njihovim merilima, umerenom strukturom OUN-meljnikovci (OUN-m) su uspešno završeni i posle toga su „Trizub“ i OUN-m krenuli sa „razmenom kadrova“ i koordinacijom delovanja.

Sve jače nezadovoljstvo u društvu zbog socijalno-ekonomske politike oligarhijskog režima je ubrzalo zbližavanje svih radikalnih nacionalističkih partija i organizacija. Do jeseni 2013. oni su se dogovorili o formiranju neformalnog udruženja pod nazivom „Desni sektor“u kome je „Trizub – Stepan Bandera“ zauzeo poziciju vođe.

Za rešavanje svog glavnog zadatka – ostvarenje nacionalističke revolucije u Ukrajini – trebalo je da „banderovci“ samo dočekaju revolucionarnu situaciju ili da je sami veštački stvore. Noću uoči 1.decembra 2013. ukrajinsko rukovodstvo, koje nije bilo ni za šta talentovano, je „Desnom sektoru“ omogućilo to, jer je na silu rasteralo grupu studenata koja je na trgu Nezavisnosti u Kijevu mirno protestvovala.

Zato se ono što se u zimu 2013. dogodilo u Kijevu pre može smatrati za samovoljno otpuštanje mehanizma „narandžasta revolucija – 2“. Može se pretpostaviti i da je planove Zapada unekoliko zbunila ona ista „treća sila“ kojoj se pripisuje pucnjava snajperima ne samo po pripadnicima „Berkuta“, već i po „samoodbrani Majdana“, što je dovelo do velikog broja žrtava na obe strane. Međutim, među tim žrtvama se iz nekog razloga nisu našli i plaćenici „Trizuba – Stjepan Bandera“ koji bi, po logici stvari, trebalo da budu u prvim redovima tog tako iznenada započetog rata.

Na Zapadu jedini beneficijari prevremenog uključivanja mehanizma „narandžaste revolucije-2“ mogu da budu samo Sjedinjene Države kojima je pošlo za rukom da pokažu nesposobnost Evropske unije u sređivanju krize na svojim granicama bez SAD i čvršćeg zabijanja eksera u odnosima Brisela i Moskve. Međutim, prevrat u Kijevu je imao negativne posledice i za Belu kuću, jer je zbog njega nastradala namera predsednika Baraka Obame da vodi dijalog sa Rusijom. Ali je zato američkim neokonzervativcima koji Obamu smatraju za svog protivnika isto onoliko koliko i Putina, krvavi rasplet nove „narandžaste revolucije“ u Ukrajini došao baš u pravi čas.

Tu treba da se konstatuje i da su postepeno brisanje razlika u spoljnopolitičkim doktrinama Demokratske i Republikanske partije SAD, kao i konsenzus koji su pri formiranju američke vlade oni postigli, doveli do toga da se na najvišim položajima administracije Sjedinjenih Država našlo toliko neokonzervativaca, da je ponekad teško razlikovati gde je u samoj Obaminoj administraciji granica između politike šefa Bele kuće i postupaka njegovih protivnika.

Još jednu važnu okolnost pri procenjivanju događaja u Ukrajini predstavlja činjenica da su se još u godinama hladnog rata među agencijom CIA i vojnom obaveštajnom službom Sjedinjenih Država stvorili zategnuti odnosi. U to vreme je vojna obaveštajna služba SAD pratila emigrantske ukrajinske centre, izdvajajući među mladim Ukrajincima – emigrantima one koji su im se činili pogodni za pripadnike američkih tajnih službi, koji su morali da znaju jezik i kulturu naroda sa teritorije buduće pozornice vojnih dejstava. Vojnoj obaveštajnoj službi su u to vreme bili bliži pogledi američkih neokonzervativaca koji su ideju pretvaranja SAD u centar anglosaksonske imperije koja kontroliše prirodna bogatstva čitavog sveta, u prvom redu Rusije – smatrali za jedinu pravu.

U tome, odnosno u rasturanju celovitosti Rusije i građanskog jedinstva njenog naroda, u tome da se ne dozvoli da se u Evroaziji formira jedinstven prostor za saradnju, poklopili su se i interesi američkih neokonzervativaca i ukrajinskih banderovaca.

Dok se CIA bavila vrbovanjem ukrajinskih funkcionera i javnih radnika, američki vojni obaveštajci su uvlačili u saradnju ukrajinske strukture moći i dresirali članove banderovskih paravojnih organizacija mladih. To je rađeno uz posredovanje uslužnih Poljaka, Litvanaca, Estonaca i Latvijaca i uz učešće američkih i kanadskih instruktora-specijalaca ukrajinskog porekla koji su, između ostalog, iskustvo ratovanja sticali u Avganistanu i afričkim zemljama. Obučavana su i ona ukrajinska vojna lica koja su odavno prestala da prave razliku između interesa Ukrajine i SAD…

Da podsetimo da u osnovi ideologije banderovaca leži postulat o vrednosti demokratije za ukrajinsku državu. Igor Zagrebeljnij, direktor „teorijskog“ departmana Organizacije ukrajinskih revolucionara (OUN) koja se krije iza Naučno-istraživačkog centra „Doncov“ u novembru 2012. je objavio članak „Važnost antidemokratskog usmerenja nacionalističke propagande“ u kome je napisao: „Izgradnja nacionalne države predviđa trenutak određenog autoritarizma, bez koga je nemoguće uništenje neprijateljskog sistema i izgradnja sopstvenog… Moraju se činiti maksimalni napori kako bi pojam demokratije nestao u blatu…“(3)

Odmah posle februarskog državnog prevrata u Kijevu „Desni sektor“ je zahtevao za sebe kontrolu ustanova moći u zemlji i inicirao donošenje zakona koji bi odrede banderovskih boraca pretvorio u Nacionalnu gardu Ukrajine. Sada ukrajinski „kolektivni Pinoče“ može da radi šta mu je drago sa onim stanovnicima Ukrajine koji se ne slažu sa ideologijom fašizma.

Nacistički karakter novog režima u Ukrajini se razotkrio već samim tim što mu je najvažnije bilo da poslanik „Batkivščine“ Javorivskij registruje nacrt zakona o ukidanju kazne za propagandu neonacizma. (4)

Događaji na Krimu, na jugu i istoku Ukrajine naterali su banderovce da se za izvesno vreme malo stišaju. Bez obzira na to, vođa Trizuba Dmitrij Jaroš, koji je istovremeno i zamenik šefa Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine, pozvao je svoje istomišljenike iz „Desnog sektora“ da „…učine maksimalne napore kako bi se prekinuo rad antinarodnih zločinačkih grupacija“, kako banderovci nazivaju Partiju regiona i Komunističku partiju Ukrajine.(5)

U vezi sa tim ne sme da se ne konstatuje poklapanje planova radikalnih ukrajinskih nacionalista i predstavnika krupnog jevrejskog kapitala. Tako, na primer, zamenik novog gubernatora Dnjepropetrovske oblasti, oligarha Igora Kolomojskog, biznismen Boris Filatov preporučuje: „Nikakvi desanti sa Majdana! Nikakve ekstremističke izjave! Gadovima treba obećavati, garantovati im šta god zatraže, prihvatati sve…A zatim ih vešati.“(6)

Šta da se radi – „revolucija“ je pravo vreme da se od onih koji su izgubili, svojina oduzme „zakonito“, a ne preko rejderskih prepada, kojima se odavno proslavio gubernator Kolomojskij, kopredsednik Evropskog jevrejskog parlamenta i predsednik Ujedinjene jevrejske opštine Evrope.

O planovima banderovaca je sa novinarom Andrejem Vadžrojem govorio jedan funkcioner partije „Batikivščina“: „Za vladu je najvažnije da smiri ljude, da ih ubedi da prekinu suprotstavljanje… Planira se da se čim se situacija stabilizuje, po etničkim osobinama i mestu rođenja počiste svi organi državne vlasti i struktura moći (da se uklone svi Rusi, Jevreji i predstavnici Jugoistoka), da se na čelo postave ukrajinski nacionalisti i da se u etapama potpuno zabrani ruski jezik i sve što je rusko. Naglasak će biti na zaplašivanju i teroru!“(7)

Svi pokušaji antibanderovske propagande i otpora zarazi „nacionalne revolucije“ će se seći političkom represijom, što se već radi. Ukrajina sa novim režimom rizikuje da se pretvori u zabran nacizma, ognjište stalne napregnutosti na granicama Rusije.

Pri tom, kako govore eksperti, banderovske vođe pogledaju prema ruskom Kavkazu. Još 2007.godine, po iskustvu OUN-r koja je 1943.g. na teritoriji Ukrajine, okupiranoj fašistima, organizovala „Konferenciju ugnjetenih naroda Istoka Evrope i Azije“, formiran je takozvani Međunarodni antiimperijalistički front. U njemu su osim banderovaca bili i poljsko i litvansko odeljenje Pokreta za dekolonizaciju Kavkaza, poljski Komitet „Slobodni Kavkaz“ i delegati kabardino-čerkeske dijaspore u Turskoj, a „Emir mudžahedina Kavkaza“ Doku Umarov je tim povodom „antiimperijalistima“ poslao pozdravno pismo.

Sada, posle 7 godina, režim banderovaca će, samo ukoliko ojača u Kijevu, početi da deluje u pravcu Kavkaza – otvoreno, bahato, sa nadom da će ga „zaštititi NATO“.

______________________________

(1) strategiya.sothisweb.ru

(2) varjag-2007.livejournal.com

(3) banderivec.org.ua

(4) varjag-2007.livejournal.com

(5) tsn.ua

(6) glagol.in.ua

(7) facebook.com

Izvor: Fond Strateške Kulture