Usamljenička starost, bez dece

U jednom skorašnjem tekstu, objavljenom na FSK, S. Antonić je napisao da „se u Srbiji, rekao bih, teško mogu razdvajati kritika korupcije i borba za suverenizam. Korupcija je rđa koja sve nagriza, pa će stoga i samo jezgro državnosti ubrzo biti rđom pojedeno i lakše slomljeno”. Zbog toga pisac zaključuje: „Baš zato je korupcija zlo koje bi, zapravo, mnogo više trebalo da pogađa patriotsku kritičku javnost nego građaniste”(ovde). Nasuprot ovakvog pristupa, koji borbi za vladavinu načela zakonitosti i pravne jednakosti dodeljuje status najvažnije teme u patriotskom diskursu (njegovi izraziti zastupnici su pojedini autori koji objavljuju na FSK, pre svih S. Antonić i B. Pavlović), stoje oni analitičari na patriotskom delu naše javne scene koji prioritetnom patriotskom temom smatraju pravilno spoljnopolitičko pozicioniranje Srbije (pre svih Ž. Cvijanović i pojedini autori koji objavlju na Novom standardu). Imajući u vidu njihovu dominantnu preokupaciju, prve analitičare ćemo nazvati „legalistima”, a druge „geopolitičarima”. U zavisnosti od toga šta smatraju prioritetnim, ovi autori se različito odnose i prema rezultatima politike koju oličava A. Vučić. I dok je prema mišljenju „legalista” Vučić pao na državničkom ispitu, „geopolitičari” mu daju prelaznu, često i visoku ocenu iz državničke veštine.

Da li „legalisti”, procenjujući rezultate Vučićeve politike iz ugla vladavine prava, polaze od istorijski preživelog liberalnog pogleda na svet, koji je u ime zaštite individualnih prava i sloboda ignorisao nacionalni interes, a srpski nacionalni brod u istorijski prelomnim vremenima najčešće upravljao prema ideološki poželjnom, a ne prema državno celishodnom izboru? Da li, shodno tome, „geopolitičari”, podređujući ideologiju ljudskih prava državnom razlogu, oslobađaju srpsku političku misao od dvovekovne himere političkog idealizma i da li time, zaista, predstavljaju novinu u srpskoj političkoj misli, koja posle epohe mladalačkog idealizma najavljuje doba njene konzervativne zrelosti?

Jedno je sigurno, posmatrano hronološki, a ne i sadržinski, analitičari koje nazivamo „gepolitičarima”, predstavljaju novu pojavu, što se ne može reći za „legaliste”. Naime, pojava „geopolitičara”, barem u sadašnjem broju i formi organizovanja, u Srbijinom informativnom prostoru korelira sa početkom prvog premijerskog mandata A. Vučića, posle parlamentarnih izbora održanih u martu 2014. godine. Do tada je scenu političke analitike u Srbiji karakterisala prilično jednostavna, dualna podela na „patriote” i „drugosrbijance”; prvi su, sa pozicije odbrane nacionalnog interesa, sa podjednakom oštrinom kritikovali kako antidržavnu i antinacionalnu spoljnu politiku, tako i unutrašnje bezakonje, pravnu nesigurnost i kolonijalni ekonomski poredak postpetooktobarskih „žutih” vlada; drugi su sa ideološke pozicije neoliberalizma i mondijalizma, u verziji EU, pokušavali da teorijski dokažu potrebu za potpunim (lustrativnim) raskidom sa spoljnom i unutrašnjom politikom „miloševićeve ere”.

Ovakva jasna podela među analitičarima zamućena je onda kada su se na patriotskom polu pojavili analitičari „geopolitičari”, iz pod čije se kritičarske oštrice na volšeban način izmigoljila unutrašnja politika naprednjačko-espeesovskog režima. Tako smo dobili analitičare koji unutrašnju politiku u potpunosti izvode iz spoljne politike, pa, shodno tome, uspostavljanje delotvornog i pravičnog pravnog, političkog i privrednog sistema povezuju sa prethodnim uspehom vlade Srbije u spoljnoj politici. Ovakav raspored prioriteta, sasvim logično, stvara kod analitičara „geopolitičara” visoki stepen nezainteresovanosti za svakodnevna narušavanja prava pojedinaca. Uz to, opoziciona kritika se doživljava kao pogubno političko nestrpljenje koje opstruiše realizaciju dobrog spoljnopolitičkog rešenja, koje ima svojstvo panaceje za sve naše boljke. Tako smo dobili predlog jednog koncepta obrnute politike, u kome se valjana unutrašnja politika procenjuje prema parametrima uspešne spoljne politike. U konceptu obrnute politike, umesto da spoljna politika služi unutrašnjoj politici, dešava se obrnuto. Cink bi primetio da je koncept obrnute politike idealno teorijsko rešenje za opravdavanje kolonijalnog statusa. Jer se politika ne formira prema interesu naroda kao nosioca suverenosti, već prema oportunosti spoljnopolitičkih prilika, gde oportunost služi kao paravan za skrivanje diktata metropole.

Umesto eksplicitnog odgovora na pitanje ko je u pravu, „legalisti” ili „geopolitičari”, ponudićemo nekoliko pitanja za razmišljanje, sa činjenicama koje možda nisu najbitnije, ali su kao manje poznate dobrodošle za dodatno razbistravanje postavljene dileme.

Da li zbog iščekivanja koristi od spoljnopolitičke veštine A. Vučića treba zaćutati nad činjenicom da je ove godine parlamentarna većina za sudiju Ustavnog suda izabrala Snežanu Marković iz Kragujevca i pored toga što se radi o osobi koja je višestruko povezana sa najvećom korupcionaškom aferom u Srbiji – Indeks?! Naime, Markovićka se pominje na 79. stranici Optužnice kao lice koje je telefonski urgiralo kod okrivljenog profesora da se studentu upiše ocena bez polaganja. Uz to, muž nove sudije Ustavnog suda, advokat Zvonko Marković, okrivljen je u aferi „Indeks” (ovde).

Da li zbog iščekivanja koristi od spoljnopolitičke veštine A. Vučića treba zaćutati nad činjenicom da brojni predsednici opština i gradova po Srbiji realizuju telefonske naloge od „protestantski” zauzetih funkcionera SNS da u svojim sredinama organizuju koncerte folk-pevača Ace Lukasa? Ovi navodno besplatni koncerti, jer se od posetilaca ne naplaćuju ulaznice, lokalne samouprave koštaju najmanje 10 000 evra po koncertu, koji se na ime troškova bine i ozvučenja uplaćuju unapred određenoj agenciji (ovde). Pri tom se, primena postupka javnih nabavki zaobilazi tako što se ugovaranje usluge izdavanja bine za Lukasov koncert kvalifikuje kao posao iz oblasti kulture (čl. 39a Zakona o javnim nabavkama).

Da li zbog iščekivanja koristi od spoljnopolitičke veštine A. Vučića treba zaćutati nad činjenicom da je odlukom nenadležnog organa, Vlade Srbije, „privremeno” priznat univerzitet muftije Zukorlića i njegove diplome, mada jedini nadležni organ, Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta, ni u jednom ciklusu akreditacije nije ovoj ustanovi dodelio dozvolu za rad, jer ne ispunjava zakonom tražene uslove (ovde)?

Da li zbog iščekivanja koristi od spoljnopolitičke veštine A. Vučića treba zaćutati nad činjenicom da građani Srbije voljom briselskih „prijatelja”, pretočenom u SSP, plaćaju dvostruko ocarinjenu robu široke potrošnje koju proizvode kompanije sa sedištem u EU? Plaćajući skuplje robu od građana EU, srpski poreski obveznici više novca izgube nego što ga dobiju posredstvom IPA fondova. Naime, proizvod široke potrošnje koji je neka kompanija sa sedištem u EU prizvela u svojoj fabrici na Dalekom istoku, npr. Roventina pegla ili Adidasove patike, uvozi se u Srbiju iz EU po ceni u kojoj je ugrađena carina obračunata prilikom uvoza iz npr. Kine u EU, pa se onda na ulasku u Srbiju plaća dodatna carina, jer se kao zemlja porekla, prema SSP, ne uzima EU, već Kina. Kompanije iz EU, pravdajući se različitim organizaciono-komercijalnim uslovima, ne omogućavaju srpskim preduzećima da robu široke potrošnje direktno uvoze iz njihovih fabrika u državama Dalekog istoka, već to mora da učine iz njihovih predstavništava u npr. Varšavi, Beču, Bukureštu, tako što će platiti veleprodajnu cenu uvećanu za „briselsku” carinu.

Analitičari „geopolitičari” predlažu (sudeći prema njihovom pisanju) da odgovor srpskih patriota na navedena pitanja bude – DA, treba zažmuriti na ovakve primere bezakonja i pljačke zbog „velike” Vučićeve spoljnopolitičke igre. U tom slučaju, većina nas će sasvim sigurno dočekati usamljeničku starost bez dece, koja će se u potrazi za pristojnom državom, što pre svega znači vladavinom prava, rasuti po svetskim meredijanima. Otuda žigosanjem bezakonja, koje čini naprednjačko-espeesovski režim, „legalisti” ne brane nekakve ljudskopravaške ideološke himere, kao što su to u prošlosti činili zatočnici različitih ideologija među Srbima, već tanku i ugroženu nit života naše Otadžbine i naroda. Svojim mukom pred bezakonjem, ispada da „geopolitičari” u krajnjem rezultatu isključivo brane opstanak jednog „režima”. Ovim se „gepolitičari” ne pokazuju kao novina u srpskoj političkoj misli, već, nažalost, samo kao nova verzija apologije vlasti. Pri tom, ne optužujemo, već samo zaključujemo na osnovu činjenica.

Gorki plodovi izdaje koji danas rastu sa drveta socijalističko-radikalskog populističkog patriotizma iz devedesetih godina prošlog veka, nalažu potrebu za patriotizmom koji će pre svega biti pravni. On podrazumeva borbu, ne za bilo kakvu Srbiju, već za država u kojoj zakon gospodari nad voljom pojedinca, ma ko on bio. Samo takva država može biti Otadžbina svih njenih građana i samo građanin zaštićen u svojim pravima može biti odan svojoj Otadžbini. Jedino patriotizmom visoke pravne svesti možemo da sačuvamo Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije, a sve građane od nekolonijalne eksploatacije i poniženja.

Patriotizam na koga se pozivaju vlastodržci uboge pravne svesti, nije ništa drugo nego demagogija, sa kojom je još od Pizistratovog presedana započinjala tiranija. Protiv takvog „patriotizma” i jake lične vlasti, kakva je Vučićeva, zapadne „demokrate” nemaju ništa protiv, poručio nam je ovih dana bivši ambasador SAD u Srbiji, K. Manter (ovde).

Pravni patriotizam mora biti osnova za početak dijaloga (o tome, S. Antonić) u okviru patriotske javnosti, jer smo već upozoravali da „ukoliko neoliberalima, ali i raznim globalnim „antiglobalistima” ostavimo da rešavaju pitanja vladavine prava, onda će se ta pitanja u uslovima postojeće tektonske krize međunarodnih odnosa rešavati onako kako su se rešavala u Rusiji 1917. i Jugoslaviji od 1941. do 1945.” (ovde) Ovo je valjda stvar koju podjednako ne žele patriote „legalisti” i patriote „geopolitičari”.

Izvor: Fond Strateške Kulture