Услови Ангеле Меркел корисни за Србију

Као евроскептик не желим ликовати над пропашћу погрешне српске политике каква нас уништава деценију и по. Желим просто рационализовати ову ситуацију и сугерисати политичке реакције примерене датом тренутку и околностима. Разумем да се Александар Вучић пред сопственим народом и пред васколиким човечанством годинама тешко понижавао пристајући да преговара са шиптарским терористима и наркодилерима (нпр. Хашим Тачи). Такво самопонижавајуће понашање његови „европски пријатељи“ препознали су као знак слабости и од њега захтевају политичко самоубиство у виду признавања независности Косова.

И шта чини наш премијер? Јавно цмиздри! Србин у тешким тренуцима режи и уједа, често посегне за ракијом и пркосно запева, а потом извади заштекану пушку и очисти је (за сваки случај!). Штошта Срби раде у туробним временима, но, увек настоје прикрити слабост или страх. Елем, проблем је што господин Вучић нема потребе за нашим „традиционалним хировима“. Довољно је да на немачки амандман хладнокрвно одговори како до даљег одлаже предприступне преговоре са Европском Унијом!

Хајде да ситуацију у каквој смо се тренутно нашли покушамо крајње пластично рационализовати. Последњих деценију и по српски народ се определио по питању будућих интеграција. Конкретно, „улазак“ у Европску унију позиционирали смо као свој политички приоритет. Но, погрешна перцепција огледа се у томе да „улажење“ никада нисмо посматрали у двосмерном обличју (да и ЕУ тиме „улази“ у Србију). Никада својим партнерима у преговорима нисмо јасно истакли да Србија и Република Српска представљају простор какав смо крваво очували у једном деветогодишњем рату (од 1990. до 1999.). Нити једним јединим гестом нисмо истакли како је наша држава Југославија, у какву смо уградили два милиона жртава (геноцидних злочина), уништена једним злочиначким подухватом и противправним насиљем. Своје супреговараче никада нисмо назвали зликовцима који су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом, касетним и графитним бомбама, и другим међународноправно забрањеним средствима.

Значи, бар по мом скромном суду, погрешно је то што својим „европским партнерима“ никада нисмо јасно дали на знање да смо поднели тешке ратне жртве и изгубили много тога, тако да ово што тренутно имамо ценимо изнад свега. Хрватска и Словенија су суверенитет обезбедиле злочинаштвом, противправно и као поклон савезника, тако да су Европској унији могле предати оно шта су у ствари незаслужено добиле од појединих чланица исте. Срби су свој суверенитет тешко одбранили и логично би било да га не предају олако и безрезервно, а шта је недвосмислено чињено у процесу евроатлантских интеграција.

Утисак је да смо бројне „политичке шамаре“ добили управо због тога што нисмо ценили ни себе, ни оно шта имамо. Питање је: до кад ћемо немо окретати образе за нове и нове шамаре? У свему шта преживљавамо најгоре је што уопште нема потребе за билокаквом паником, радикалним потезима или даљим самопонижавањем. Конкретно, човечанство се тренутно налази у таквој консталацији односа да ама баш нико нема представу о томе како ће се криза окончати. Но, како год се актуелна криза окончала једно је неспорно – свет више неће бити исти! Једно од сасвим логичних питања каква себи нужно морамо поставити јесте да ли ће Европска унија за 5-10 година уопште постојати? Већ на првим назнакама кризе сведочимо како се ова наддржавна заједница међусобно ограђује бодљикавом жицом и војском, а против жена, деце и друге нејачи каква само настоји сачувати живу главу. Запитајмо се како ће државе чланице ЕУ одреаговати на прве назнаке реалне опасности?

Дакле, овај део текста резимирао бих кроз две суштинске димензије. Прво, предприступни преговори започети су и вођени на крајње накарадан начин и на нашу штету. Друго, човечанство се налази пред озбиљном геополитичком прекретницом и треба сачекати успостављање нових глобалних односа и снага пре него конкретно одлучимо у какве интегративне односе ћемо улазити у будућности. Оба кључна разлога иницирају јасну одлуку: до даљег стопирати преговоре са Европском унијом.

АНГЕЛА МЕРКЕЛ НИЈЕ ЗЛА ВЕШТИЦА!

У даљем тексту покушаћемо докучити разлоге због којих Ангела Меркел ПОНОВО Србији поставља неприхватљиве услове. Можемо то тумачити „србомрзачком политиком“, присетити се светских ратова и злочина, признања Словеније и Хрватске, те низом других индикатора какви деценијама доминирају нашом свешћу. Но, дато можемо протумачити и као немачко УСПОРАВАЊЕ процеса српског приступања ЕУ из чисто тактичких и врло прагматичних разлога.

На првом кораку анализе подсетићу на недавну Вучићеву посету Сједињеним Државама. Нема дилеме око тога да актуелна америчка политика Србију доживљава као важног партнера. У односу на евроатлантске интеграције то конкретно значи да су Сједињене Државе спремне битно убрзати улазак Србије у ЕУ, баш како је то пре пар година учињено у односу на Хрватску. Питање је кад би Хрватска била примљена као пуноправни члан да није било америчко-натовског „ветра у леђа“. Но, то отвара питање: жели ли Србија постати још једна марионета (попут Хрватске) у канџама англоамеричке хегемоније? При том, запитајмо се и то колико таква позиција Србије одговара немачким интересима?

Уз то треба истаћи како Немачка није у позицији вођења самосталне политике. И данас се америчке војне снаге стациониране у Немачкој називају окупационим трупама! Одлично је Ангела Меркел свесна у како тешким приликама и са каквим ограничењима води спољну политику своје земље. Истовремено, свесна је како се из америчких канџи може ослободити једино уз помоћ Русије. Није Меркелова заборавила како је својевремено Горбачов буквално наредио Хонекеру да одступи са власти и тако омогући убрзано уједињење Немачке. У даљем то је продуковало јаку Немачку као генератора стварања данашње ЕУ и позицију Немачке у тој заједници. Русија је тиме створила својеврсну „тампон зону“ у односу на Сједињене Државе, успорила и отупила амерички поход, те добила на времену.

Почетком 90-их година прошлог века време је било најважнији фактор очувања руске државе и народа. Требало је решити тешке унутрашње проблеме, ојачати институције и државу, осмислити и успоставити друштвено уређење и много тога приде. И све то Русија је чинила у околностима тешких спољних претњи, блокада, сатанизације и ино. Но, „руски медвед“ данас стоји у свој својој величини и снази! Данашња Русија вољна је и способна до краја ослободити Немачку из канџи америчке окупације! Утиска сам да Ангела Меркел одлично балансира у датим околностима и чврсто иде ка циљу коначног ослобођења.

Пре неколико година радио сам истраживање феномена Новог светског поретка кроз призму оружаних сукоба каквима се такав поредак настоји наметнути. Закључио сам да осовина Француске-Немачке-Русије-Кине -Турске, као регионалних сила, има снагу да успостави потпуну контролу над простором Евроазије. Зна се – онај ко влада Евроазијом у бити влада и светом, а поменути савез држава способан је ослободити овај простор од англоамеричке доминације. То би истовремено значило крај америчке глобалне доминације. Но, потоњи догађаји представљају својеврсно изненађење и за мене лично. Конкретно, приступање поменутој осовини регионалних сила попут Ирана и Египта увелико шири основну замисао. Успостављање савезништва на линији Француске, Немачке, Русије, Кине, Ирана, Турске и Египта значи овладавање целокупним евроазијским простором плус комплетним Медитераном. То конкретно значи сасвим нове и квалитативно другачије глобалне односе, вишедеценијски мир и стабилност, па и просперитет.

У односу на поменуто савезништво тренутно имамо само две „слабе тачке“ – Француску и Турску. Након обарања (од стране Американаца!) генерала де Гола данашња Француска деценијама лута у бесмислу властитог несналажења. Довела је себе у позицију америчког потрчка. Но, надати се да ће Французи препознати актуелна дешавања и повратити стари понос, те се поводити за властитим интересима. На другој страни Турска је одлично ушла у процес нових интеграција (споразум Путина и Ердогана) с тим да последњих неколико месеци чини грешку за грешком. Ипак, надати се да ће пребродити кризу и вратити се „јату“ ком и природно припада. Све у свему, прилично сам убеђен да ће описана алијанса бити успостављена и то примарно због интереса и бенефита какве нуди.

До сад је вероватно уследило логично питање: какве везе описане геополитичке и геостратешке конструкције имају са немачким захтевом за признањем Косова? Одговор је врло једноставан: осим поменутих регионалних сила пројекат успостављања нових глобалних односа подразумева и неколико десетина мањих држава. Дакле, говорим о стратешком повезивању бројних држава евроазијског и медитеранско-афричког простора у циљу ослобађања од америчке хегемоније. Ту Србија игра врло важну улогу!

Много пута сам писао како мегапројекти попут Пута свиле, Кина + 16 и Турског гасовода имају снагу произвођења глобалних промена. При том сам посебно истицао да Балкан и Србија имају пресудан значај за потпуну реализацију ових пројеката. Објашњавао сам и како су Американци тренутни хаос и крвопролића циљно пројектовали да би спречили остварење пројеката. Коначно, рекао сам и како сви пројекти иду преко Србије, те да је то једини разлог изненадног америчког „пријатељства“ према нама. Рекао сам готово све шта треба знати да би се ова ситуација рационализовала.

Значи, једино шта у актуелном тренутку требамо узети у обзир  јесте већ општепозната и пословична српска лакомисленост у критичним тренуцима. Небројено пута Срби су доказали како у кључним тренуцима доносе погрешне и по себе штетне одлуке. Кад томе додамо чињеницу да су актуелне власти Србије и Републике Српске директни производи америчке и британске дипломатије, онда свакако морамо посумњати у могућност доношења погрешних одлука. Ту на првом кораку мислим на прихватање америчке помоћи у приступању ЕУ. Није никаква тајна да је српска политичка елита спремна увести народ у НАТО, одрећи се стратешког партнерства са Русијом и Кином (и започетих пројеката Коридора 10 и 11, будућих „жила куцавица“ међународне трговине), те претворити Србију у још једну америчку марионету.

Суштински, уколико говоримо о уласку Србије у ЕУ под америчким патронатом, онда морамо схватити како то подразумева и једну предрадњу – учлањивање у НАТО. Немачка и сама настоји ослободити се „натовских окова“, па је тиме логично да јој није у интересу даље ширење те алијансе, а понајмање у односу на тако важну државу попут Србије. Мишљења сам да Немачка последњих година Србији поставља неприхватљиве услове из једног крајње тактичког разлога. Конкретно, Немачка сличним захтевима не успорава „европски пут“ Србије, него настоји да ОДЛОЖИ српско изјашњавање о приступању НАТО савезу. Мислим да овакво промишљање објашњава последњи немачки потез и неколико сличних из ранијег периода. Суштински, имам утисак да Ангела Меркел превенира опасност од српске лакомислености (посебно у односу на политичке елите) тако да сам јој чак и захвалан на појединим потезима. Као евроскептик сматрам да је Мерколева у једном сложеном тренутку повукла одличан потез, на ком јој желим јавно честитати!

Остале текстове аутора можете потражити на адреси http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Извор: ЦЕОПОМ-Истина