„Uspešna“ vlada za(tražila) raspuštanje Skupštine

„Sa ciljem ostvarenja uslova za izjašnjavanje građana o budućem pravcu državne politike i ostvarivanja što šire društvene podrške za ubrzane reforme i modernizaciju društva, predlažemo da se Narodna skupština raspusti, održe novi izbori za narodne poslanike i saglasno volji naroda izabere nova Vlada“, navodi se u obrazloženju Predloga[1] koji je upućen predsedniku Republike Srbije. Ukaz o raspuštanju parlamenta i odluku o raspisivanju izbora prvi čovek Srbije potpisao je tačno u podne 29. januara 2014. godine poželevši građanima srećne izbore. Izbori za novi saziv Skupštine Srbije kao i za grad Beograd biće održani 16. marta. Po uvođenju višestranačja, ovo su deseti parlamentarni izbori (sedmi vanredni) i svakako već prema načinu raspisivanja ili kontekstu koji je doveo do toga neuobičajeni. Naime, uobičajena slika uoči raspuštanja Narodne skupštine bila bi gubitak parlamentarne većine koja bi, potom, izglasala nepoverenje izvršnoj vlasti. To bi se, prvo naziralo kroz (ne)obezbeđivanje kvoruma, (ne)glasanja po pojedinimi zakonskim predlozima i sve većim raskoracima u javnim nastupima. Ovaj put Vlada je zatražila raspuštanje parlamenta pozivajući predsednika Srbije da ukazom to i ozvaniči, i to uz obrazloženje da je većina parlamentaraca složna da se „ponovo konsultuje izborna volja građana.“[2] Nije, onda jasno zašto Narodna skupština nije, prema uobičajenoj proceduri izglasala nepoverenje vladi? Međutim nije to jedina, najblaže rečeno, zbunjujuća stvar u srpskoj političkoj areni.

Vlada za koju smo mesecima unazad slušali da: radi dobro, obezbeđuje „najvažnije događaje za Srbiju posle Drugog svetskog rata“ (početak pregovora o članstvu u EU)[3], nema nesuglasica među partnerima i što je najvažnije u atmosferi važnih promena i reformi, i sve veće socioekonomske krize-da izbori nisu prioritet. Podsećanja radi, u drugoj polovini oktobra 2012. godine u toku (pre)komponovanja lokalnih vlada prema modelu koalicije na republičkom nivou, sada već bivši srpski premijer Ivica Dačić rekao je: „Nismo mi ovu vladu napravili za tri meseca. Nije lako napraviti vladu. Ne može preko noći da se prekomponuje politička scena u Srbiji. SPS, a i siguran sam ostali naši koalicioni partneri, apsolutno ne razmišljamo o tome da bi išli na neke prevremene izbore ili koalicije. To jednostavno nije opcija“.[4] Ili, dve godine kasnije (29. januar) u intervjuu za nacionalni servis RTS predsednik Srbije je rekao da „nisu svi bili za izbore“[5] ali po okončanju sastanka na kome su bili i potpredsednik i predsednik srpske Vlade shvatili su da su izbori najbolje rešenje. Zašto? „Dalje ostvarivanje započetih ciljeva i reformi Vlade nalaže preduzimanje mera koje, po oceni predstavnika više parlamentarnih grupa, iziskuju najvišu političku podršku građana Srbije“[6], kako se navodi u obrazloženju Predloga Vlade predsedniku Srbije za raspuštanje parlamenta.  Dakle, odgovor na pitanje: šta je, onda, opredelilo Vladu da samu sebe ukine smo dobili – sveobuhvatne reforme za koje je neophodan najširi društveni konsenzus. Kada se traži društveni konsenzus, prema pravilu, se ulazi u foaje donošenja novog Ustava. Vrhovnog zakonodavnog akta koji će ozakoniti, u slučaju Srbije Treću Republiku. Nije onda, opet, jasno zašto stožerna stranka (srpska napredna stranka-SNS) nije tražila Ustavotvornu skupštinu i tako upostavila temelje „nove“ Srbije koja će iz preambule izbaciti Kosovo i Metohiju, odstupiti od vojne neutralnosti i radikalno izmeniti deo o ljudskim pravima prema standardima korporativnog zapada. Dakle, još jedna nejasnoća u moru drugih.

„Danas, međutim, kada nam zakone pišu, a vladu sastavljaju činovnici Vašingtona i Brisela i kada transnacionalne strukture gospodare velikim delom ekonomije (uključiv i medijima), promena loše vlasti uopšte više ne izgleda kao lak posao. Iako formalno počiva na izbornoj demokratiji, sistem današnje Treće republike (Druga je bila ona pod Miloševićem, 1990-2000) tako je podešen – zahvaljujući kontroli nad ekonomijom, društvenim institucijama i medijima – da su „karte već nameštene“. Građanin trenutno može da bira samo između raznih nijansi jedne te iste politike koju zapravo definišu centri moći izvan Srbije: Vašington i Brisel u „klasičnoj“ politici, Vol strit/Siti i MMF/SB u ekonomskoj i socijalnoj,“[7] izričit je dr Slobodan Antonić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. S obzirom da su se karte podesile razbijanjem najveće opozicione-Srpske radikalne stranke, za Vašington i Brisel posao je bio završen: preko 60 odsto biračkog tela je na liniji evroatlantskih integracija. Sve ostalo stvar je političke umešnosti unutrašnjih političkih aktera s jedne strane; i naloga spoljnopolitičkih faktora koji jednostavnim rečnikom rečeno potpisuju protektorat nad Srbijom. Tako smo ušli pre osamnaest meseci u Đurđevdanske izbore slušajući da će sve briselske sporazume koje je parafirao Borko Stefanović nova vlast preispitati i da je Kosmet sastavni deo Srbije. S novoformiranom Vladom smo osvanuli u državi koja je na zahtev njenog predsednika s tehničkog nivoa na  najviši mogući podigla dijalog s Briselom povodom Kosova i Metohije. Valjda je to značilo preispitivanje „demokratskog“ dijaloga s EU prestonicom.

Kakogod, aprila 2013 „desio“ se i Briselski sporazum, čiju jednu od posledica vidimo ovih dana: Krstimir Pantić, nosilac državne liste za gradonačelnika u Kosovskoj Mitrovici (Jedinstvena srpska lista „Srpska“) i zamenik Direktora kancelarije za KiM, podneo je ostavku (11. januar) jer nije više mogao da sarađuje sa Aleksandrom Vulinom direktorom Kancelarije jer je „jedno pričao, a drugo radio i najmanje vodio računa o državnim i nacionalnim interesima Srbije“.[8] Nije bez značaja napomenuti da je Pantić odbio da potpiše svečanu izjavu na kojoj su bila obeležja tzv kosovske državnosti uz konstataciju: „Mislim da će vrlo brzo čitav Briselski sporazum da se uruši. To neće biti odgovornost Vlade Srbije, već međunarodne zajednice“.[9]

Oliver Ivanović, lider građanske liste „Srbija, demokratija, pravda“ (SDP) osumnjičen je za dva teška krivična dela koja su počinjena 1999, i 2000, u kojima su stradali kosovski Albanci i po zahtevu tzv. kosovskog tužioca nalazi se u jednomesečnom pritvoru.[10]„Ovo hapšenje obavili su predstavnici EU na Kosovu, Euleks, i tražimo jasno objašnjenje, jer imamo nekoliko pitanja na koje je teško naći odgovore, poput toga kako se Oliver Ivanović tereti za nešto što se desilo pre trinaest godina, ili kako to da se on, ukoliko je učinio taj zločin, slobodno kretao po Kosovu, razgovarao sa svima, za razliku od nas, i onda ga odjednom u predvečerje izbora uhapse. Mislimo da je važno zbog mira i stabilnosti, ali i poverenja da on bude pušten na slobodu, pa ako ima u optužnici osnovane sumnje sigurno je da čovek, koji je poznata i javna ličnost na Kosovu, neće bežati. Teško nam je sada da razgovaramo sa Srbima na Kosovu koji će izgubiti poverenje u one koji bi trebalo da im garantuju bezbednost“ rekao je prvi potpredsednik tehničke vlade Srbije na konferenciji za novinare 30. januara tekuće godine. I, toliko o Briselskom sporazumu.

Prilikom istog obraćanja novinarima, lider najjače stranke u Srbiji (SNS) predstavio je nekoliko narednih poteza tehničke vlade koji moraju odmah da se preduzmu bez obzira ko će činiti vlast posle izbora: „Radi se o reformama, planu po kom će se tačno znati sve o investicionim projektima, a sve će biti javno i transparentno. Dalje, reforma školstva, prosvetnog sistema, uvodimo ocene rada nastavnika i škola, reforme investicionog kapitala, doneće se zakoni za poboljšanje investicija. Imamo snažnu kreativnu industiju koju treba da iskoristimo. Paket ekonomskih reformi, zakon o radu, stečaju, reformi državnih preduzeća…koji moraju biti usvojeni do 30. juna i već sutra krećemo u pravljenje radnih grupa i pravljenje istinskog socijalnog dijaloga i sa poslodavcima i sa sindikatima“ rekao je potpredsednik vlade u ostavci.[11]

Ovo bi takođe trebalo da znači da je izvesno ko će biti sledeći premijer, s obzirom na iznetu agendu aktivnosti. Ona će poslužiti u svrhu predizborne kampanje, s jedne strane. S druge strane, ovim se upućuje poruka stranom faktoru da će sledeća vlada održati reč i sprovesti brzo, kratko i jasno reforme.

U ekonomskoj sferi one će svakako imati (neo)liberalni kontekst jer to su zahtevi međunarodnih finansijskih institucija; u političkoj, kao što smo već napomenuli transatlantski.

I to biračko telo treba da zna.

Uostalom, ministar odbrane u ostavci po povratku sa svoje prve zvanične posete SAD obećao je posle izbora „još jače reforme“.[12] I, zaista, kada se ovih dana govori o stranoj reakciji na vanredne parlamentarne izbore, pominje se od strane prvog potpredsednika i predsednika Srbije ruska zabrinutost zbog investicija i imovine[13] ali se prećutkuje nemačka vrlo oštra reakcija. Naime, prvo je nemački ambasador u Srbiji Hajnc Vilhelm izjavio: „Ne verujem da bi to u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama bilo prihvaćeno sa mnogo entuzijazma, jer otvarate pregovore, a potom, pet nedelja kasnije, održavaju se novi izbori, što znači da gubite vreme (…) Iz moje perspektive, ne vidim potrebu za prevremenim izborima,( …), jedini razlog za sazivanje izbora bio taj da sadašnja vlada nije u stanju da sprovede reforme“.[14]

Ubrzo je nemačka štampa krenula da analizira kontekst prevremenih izbora u Srbiji: za Zidojče Cajtung, prvi potpredsednik je od početka imao realnu moć ali je „sa zadovoljstvom prepustio nepopularne stvari Dačiću-poput pregovora sa Kosovom“.[15] Za ovaj uticajni minhenski list, lider naprednjaka je populizmom gradio svoj imidž a zajedno sa premijerom u ostavci, obustavio „prve reformske zakone (…) očigledno se spremajući za izbore“.[16]

Švajcarski list, Noje Ciriher Cajtung drugačije vrednuje Vučićev rad: „ Pod njegovim vođstvom su prvi put uhapšeni i optuženi oligarsi, koji su ranije važili za nedodirljive zbog izdašnog finansiranja raznih partija (…) ipak, crno bela slika prema kojoj imamo reformski SNS i kočničarski SPS nije baš tačna. To je potvrdila ostavka ministra Saše Radulovića (…) on je sa svojim liberalnim idejama naišao na granitni zid u kojem je bio i SNS“[17].

Istini za volju, srpska javnost je za trenutak odahnula kada je ministar privrede podneo ostavku upravo zbog (neo)liberalnih istupa u javnosti i predloga zakona koje su „potopili“ sindikati, na prvom mestu. Međutim, po podnošenju ostavke Radulović koji će ostati zapamćen po katastrofalnom predlogu Zakona o radu ili bolje reći Nacrtu, (koji je što je još i gore radio van svoje nadležnosti), je direktno optužio kabinet prvog potpredsednika za kočenje reformi. Na šta je dobio uzvratni „udarac“ SNS-a saopštenjem kojim hitno traže otvaranje istrage protiv Radulovića „povodom brojnih kriminalnih radnji (…) kao i o delima koja je počinio sprovodeći stečajne postupke i uništavajući firme i fabrike po Srbiji“[18]. Da podsetimo deo srpske javnosti koji još uvek odoleva (auto)cenzuri pisao je pravovremeno o „kredibilitetu“ ministra privrede-ali za rekonstruisanu vladu i njen najuticajniji deo (SNS) koji ga je i kadrirao to nije imalo uticaja. Do sada.

Dalje, nemačka agencija DPA navodi da „ubedljivo najveća partija, čiju je ideologiju teško definisati, želi da razbije reformski zastoj. I zbog toga želi da se otarasi SPS-a (…) SAD i EU bi posle godina tankih parlamentarnih većina i neprincipijelnih koalicija rado videle kristalno jasne političke odnose moći koji mogu da nastanu ako SNS ubedljivo pobedi. Jer suština je u reformskim rezovima kojima mnogi građani neće biti zadovoljni. Iako je nezaposlenost zvanično 27 odsto, u javnom sektoru će morati da se otpusti 100 000 ljudi, kažu neke procene (ipak teško je verovai da će i nova vlada prestati sa praksom po kojoj su javna preduzeća mesta za zbrinjavanje stranačkih kadrova“.[19]

Bečki Standard piše da je neodoljivost visokog rejtinga odlučila izbore iako je potpredsednik srpske Vlade, ionako, vukao sve konce i pored toga što je: „pre nekoliko meseci Vlada je rekonstruisana po njegovoj volji, postoji politički konsenzus o pregovorima sa EU, saglasje o institucionalnim reformama i strateškim ciljevima; protivnici nove kosovske politike su marginalizovani, koaliciona vlada ima stabilnu većinu“[20] kapitalizacija visokog rejtinga bila je odlučujuća. Sasvim sigurno možemo reći da je visoka popularnost SNS bila važna, premda sumnjamo i odlučujuća za raspisivanje izbora.

Primetno je da deo međunarodne zajednice koji je pod snažnim uticajem Vašingtona, nije izlazio s stavovima poput nemačke diplomatije i uticajnih novina a svedoci smo njihovog često i direktnog mešanja u srpske (ne)prilike kad im to nije po volji. Kada smo već na polju izbornih kalkulacija, moramo podsetiti da je procenat neopredeljenih izuzetno visok (40,4 odsto) i da on može da donese i preokrete u očekivanjima, podjednako kao i apsolutnu većinu očekivanim pobednicima (SNS). Drugim rečima, prava borba će se voditi upravo za taj deo mnenja. Opet, s druge strane ukoliko se i zaokret i desi ništa bitno se neće promeniti u državnoj politici jer opozicija evroatlantskim integracijama skoro da i ne postoji. Desni deo političkog centra oponent zvaničnoj državnoj evroatlantskoj mantri, postavljen kako sada izgleda: daleko ispod cenzusa i razjedinjen, teško da može da dođe čak i u priliku da razmišljanja o preokretu. Tako da ko god da bude sledeća vlast, za pomenuti deo međunarodne zajednice znači nastavak plana i programa koji Srbiji neće doneti ništa dobro. Kako stvari stoje, sve je manje kontrole u domaćim rukama, a to prema već doživljenim primerima neće izaći na dobro.

___________________________

[20] isto

Izvor: Fond Strateške Kulture