Усправљање Русије се не може зауставити

Москва је започела припреме за надолазећи хладни, а по свему судећи, и „врели рат“ наметнут са Запада. Како је још прошле недеље председник Владимир Путин означио, предстоји решавање четири стратешка задатка ради очувања националног јединства и суверенитета у условима радикално погоршане међународне ситуације и претњи западних служби дестабилизацијом руског друштва и државе. То су, да подсетимо, очување међунационалног мира и јачање грађанског друштва, заштита уставног поретка, стабилан и уравнотежен економски и социјални развој и јачање одбрамбене способности земље, укључујући Крим и Севастопољ.

ПРЕСЕЦАЊЕ ВАШИНГТОНСКЕ АГЕНТУРЕ

Приоритетни и најхитнији задаци су управо први и други, односно пресецање, а затим потпуно уништење вашингтонске агентуре која ради на свргавању актуелне руске власти. Да се овом послу озбиљно приступило, говори и то што је на затворску казну осуђен и други најпознатији лидер проамеричког револуционарног покрета у Русији, Сергеј Удаљцов.

После прошлогодишње пресуде кључном америчком агенту, „блогеру“ Алексеју Наваљном (пет година затвора, касније преиначено у условну казну и кућни притвор) због отуђивања дрвне грађе државног предузећа „Кировлес“ у износу од скоро пола милиона долара, смештање иза решетака његовог партнера Удаљцова – сведочи о томе да је Кремљ одлучио да до краја разбије све унутрашње подривачке групе. Ова мрежа, инсталирана још у последњим данима СССР и владавине Михаила Горбачова, брижљиво је негована током 90-их година у време Бориса Јељцина, па је Путин затекао веома разуђену структуру у свим порама друштва – од парламента и владе, преко културе и образовања, па до медија и великог бизниса. Сви они поручивали су му: владај као Јељцин, слушај команде из Вашингтона, заборави на суверенитет. Тако је и било, бар у првим годинама.

Свестан да је систем који га окружује дубоко непријатељски, Путин се у прва два мандата фокусирао да из његових канџи отргне бар оне делове где ће најпре пронаћи подршку за себе. То су биле руске специјалне службе, као и највећи део армије, чије је незадовољство полуколонијалним статусом Русије и довело до промене на челу државе 2000. године. Међутим, убрзо се показало да је стисак „западних пријатеља“ био толико јак да је сваки покушај ослобађања водио директно у револуцију. Како то изгледа, на својој кожи је најбоље осетио ове зиме свргнути украјински председник Виктор Јанукович, а пре њега и многи други.
Зато је често изгледало да је Путин склон компромисима, поготово на међународној арени, што се могло приметити у првим годинама владавине и по неким његовим чудним и не увек популарним потезима – од Косова до Авганистана. Допуштао је, такође, да се крајње негативни процеси развијају и у суседној Украјини, вековној руској територији, која је од животног значаја за безбедност и опстанак саме Русије. Да би остварио два прва и најважнија задатка ресуверенизације постјељцинске Русије – успостављање уставног поретка у Чеченији и какве-такве контроле над олигархијом – морао је да плати изузетно високу цену Америци која је тих година некажњено покоравала део по део планете. Ова цена изражавала се како у енергентима и другим сировинама, тако и у полувазалном статусу када је реч о подршци спољнополитичким авантурама Вашингтона. Све то било је део пакета наслеђеног од Јељцина, а Путин је могао само да крајњим напорима и балансирањем на танкој жици враћа део по део изгубљеног и предатог суверенитета.

ОД „ХЛАДНОГ МИРА“ КА ХЛАДНОМ РАТУ

Важне полуге остале су и даље у рукама Запада, чак и после 2007, када је Путин први пут показао озбиљне знаке непослушности, пре свега у свом Минхенском говору. Од тада, знатно су ојачали механизми „обојене револуције“ у Русији, претходно успешно тестирани у Грузији и Украјини. Међутим, систем је у међувремену довољно опорављен и Путин је стекао високу популарност, између осталог и зато што је успео значајно да побољша стандард грађана и вишеструко ојача државни буџет. Зато су обе стране пристајале на својеврсни статус qуо. Путин је толерисао постојање америчке унутрашње мреже која га је константно подривала, али Вашингтон није прелазио одређене границе, када је реч о тоталном, насилном удару на власт. Временом, ситуација се искристалисала: удар на америчке агенте повукао би за собом активизацију читаве подривачке инфраструктуре, али и механизма западних санкција, због наводног гушења политичких слобода. Ове две секире непрестано су висиле над Путиновим и Јељциновим вратом, дуже од две деценије. Али, почев од друге половине 2011. године па све до данас, сведоци смо покретања оба ова процеса – што је означило и прелазак од „хладног мира“, ка хладном рату.

Осим што му је донео додатне тешкоће, садашњи развој ситуације дао је Путину и одрешене руке у вези са акцијама на међународној сцени, у борби против унутрашњих агената и покретању до сада неискоришћених унутрашњих развојних ресурса. Сада Русија може, али и мора, много више да се размахне и да све одлучније предузима потезе који директно ударају на америчке интересе: почев од Ирана и Сирије, па преко Украјине, до Латинске Америке и земаља БРИКС. Такође, од свог повратка у Кремљ 2012, Путин је са великом посвећеношћу кренуо у потпуно унутрашње чишћење Русије од западног утицаја, што је и најважнији, али уједно и најтежи задатак.

Све до најновијих догађаја у Украјини, руски лидер и даље се држао „џентлменског договора“ са Американцима, знајући да ће црвена линија бити пређена оног тренутка када Вашингтон започне са увођењем санкција – што је одувек био само први корак отворене агресије који на крају доводи до оружане интервенције и(ли) револуције. Сада су рукавице коначно скинуте и Москви су руке развезане када је реч о Украјини и америчкој агентури у Русији и они ће први платити цех. Евентуално увођење тоталних економских санкција Русији од стране САД и ЕУ означиће тренутак када Москва више неће бити везана ниједном обавезом према Западу. Треба нагласити да Русија за себе тражи само оно што јој припада: признавање статуса глобалне силе и немешање у суверене послове на својој територији, као и уважавање основних руских интереса – безбедносних и економских – на самим границама земље.

ПРОТЕСТ, АЛИ У СКЛАДУ СА ЗАКОНОМ

Демонстрација крајње одлучности јесте смештање иза решетака водећих америчких људи, односно „дисидената“ и „политичких затвореника“, како их крсте западни медији. Суштински, ради се о опскурним личностима, каквих је било немало у историји Русије и које су овој земљи увек доносиле само насиље и терор, разарање и глад. Један од њих је и већ поменути координатор „Левог фронта“ Сергеј Удаљцов, проглашен кривим и осуђен на четири и по године затвора и плаћање 150.000 рубаља казне, због организације масовних немира у центру Москве, 6. маја 2012. године, непосредно уочи председничке инаугурације Владимира Путина. Наводно протестујући због „крађе избора“, што је прилично невероватна оптужба за човека кога безрезервно подржава готово четири петине грађана, Удаљцов и његов компањон Леонид Развозжајев (осуђен на исту казну) заправо су желели да баце мрљу – по могућству што крвавију – на нови Путинов мандат. У томе су их спречили припадници органа реда, али су и сами платили високу цену − 73 повређена.
Наиме, тог дана су власти, у складу са законом, одобриле одржавање протеста на Тргу Болотнаја. Међутим, Удаљцов и његове присталице остали су на тргу и после окончања митинга, залегавши на земљу и упутивши позив присталицама за несанкционисано масовно окупљање и формирање шаторског насеља, односно за почетак перманентног протеста – све до испуњења захтева. А основни је, да подсетимо, био поништавање председничких избора на којима је Путин глатко освојио две трећине гласова у првом кругу. Очито, радило се о давно смишљеној провокацији, почетку некаквог „московског Мајдана“ по сценарију који је зимус виђен на улицама Кијева. Међутим, за разлику од неодлучног Јануковича, Путин својим „мајдановцима“ није дозволио да на тргу проведу буквално ни секунд дуже од времена одобреног за одржавање митинга, а број учесника одређен је максималним бројем људи који трг може безбедно да прими.

Шатори, ватре, гуме, бакље и Молотовљеви коктели нису наравно долазили у обзир, а сви учесници митинга пролазили су кроз детектор метала. За ред и безбедност скупа одговарали су, кривично и материјално, његови организатори, на челу са Сергејом Удаљцовим. Дакле, може протест, али стриктно у складу са законом, где су сви параметри дефинисани унапред и веома прецизно. То и јесте сасвим поштено и демократски – власт не само што одобрава већ и помаже одржавање протестног скупа, а друга страна обавезује се на поштовање закона. Уз то, гарантовано је слободно извештавање са скупа, емитовање прилога и репортажа у водећим државним медијима.

ПОЧЕТАК КРАЈА ЗАПАДНЕ АГЕНТУРЕ

Све прецизно, све у складу са законом и демократском традицијом. И исто тако, прецизно и неизбежно санкционисање у случају кршења демократских правила и закона. Зато узалуд Удаљцов сада протестује и штрајкује глађу због изречене пресуде. Како је објаснио судија Александар Замашњук, „поправљање Удаљцова и Развозжајева могуће је само у условима изолације од друштва“, имајући у виду да су за слична дела раније више пута кажњавани прекршајно, али су увек изнова понављали злочин. „Суд је дошао до закључка да су Удаљцов и Развозжајев били свесни друштвене опасности својих дела, да су радили са предумишљајем и циљем да дестабилизују ситуацију“, рекао је судија Замашњук.

Пресуда Удаљцову може се тумачити као почетак краја западне агентуре у Русији и као Путинов завршни потез у враћању пуног суверенитета – неопходан у припреми за коначни обрачун са Вашингтоном. Не треба заборавити да је Удаљцов само персонификација иностраног мешања у унутрашње ствари Русије, додуше ухваћен, што би се рекло, на делу. У чувеном документарном филму „Анатомија протеста 2“, још 2012. приказани су видео-снимци где Удаљцов прима наређења и тражи доларе од сарадника тадашњег грузијског председника Михаила Сакашвилија. Тада је и започела енергична борба против организатора „наранџастих револуција“. По њима је најпре ударио нови Закон о масовним окупљањима, где се прописују много строжа правила за одржавање митинга, али и вишеструко веће казне за изгреднике. На тај начин, заустављена је тенденција рушилачких демонстрација, започетих још у јесен 2011, на којима су се чули бројни позиви да се крене у јуриш на Кремљ. Следећи корак био је Закон о иностраним агентима, којим се ставља под ригорозну пореску и финансијску контролу читав сектор невладиних организација, јер је западним новцем давао снажну логистичку подршку антивладиним протестима.

Као одговор на амерички Закон Магнитског о забрани уласка и пленидби имовине руских функционера, државна Дума усвојила је и Закон Диме Јаковљева, којим се уводи потпуна забрана финансирања из иностранства – за све организације што на било који начин учествују у политичком процесу. Ако се, на пример, нека невладина организација бави мониторингом избора, њој је забрањено да прима било каква средства (техничка или финансијска) из иностранства, из приватних или буџетских извора. Истим законом уведена је забрана америчким држављанима, укључујући и Русе са двојним држављанством, да буду чланови или руководиоци домаћих организација које утичу на политику. Такође, Американцима за које надлежни органи процене да су учествовали у нарушавању људских права и интереса Русије, биће заплењена имовина и забрањен улазак на територију РФ.Овај списак мера, углавном преписан из западног законодавства, допуњен је са још два важна акта, чиме је задат ударац онима који су подривачку делатност скривали иза уметничких, верских и сексуалних слобода. Први је Закон о забрани пропагирања хомосексуализма међу малолетницима, који стопира ширење лезбијских, геј, бисексуалних и трансродних утицаја на децу, а други, о спречавању угрожавања права верника, удара на све оне групе које физички или медијски нападају Цркву, скрнаве и уништавају верске објекте. Како је нагласио коаутор закона, Јарослав Нилов, вештачко распиривање мржње према Руској православној цркви и религији уопште усмерено је на дестабилизацију Русије и представља инструмент политичке и геополитичке борбе и средство притиска на државу.

ДУГ МРЕЖНИ РАД

Према званичним подацима „Росфинмониторинга“, само од новембра 2012. до априла 2013, за 2.226 руских НВО из иностранства пребачено је 30,8 милијарди рубаља, односно читава милијарда долара. Како каже један од водећих руских новинара, Михаил Леонтјев, само САД су за подршку руском „грађанском друштву“, односно мрежи својих организација и активиста на терену, од доласка Путина на власт званично утрошиле око 2,5 милијарди долара, преко структура повезаних са Стејт департментом. „САД одавно на територији Русије организују семинаре, припремне курсеве за младе лидере, социјалне раднике, новинаре. То је дуг мрежни рад. Постоје фондови који развијају интернет, баве се обуком новинара по регионима, развојем локалне самоуправе, васпитавањем младих лидера, менаџера. То су низови семинара, позиви на школовање и врбовање, као и бројне еколошке организације…“, појашњава Леонтјев.

Свему томе сада је дошао крај. Пресечен је синхронизовани рад хоризонталне мреже стотина НВО – које међусобно нису повезане или су веома лабаво повезане, али, свако на свом задатку, стриктно спроводе курс задат из истог центра – чиме се проузрокује парализовање хијерархијски устројене државне вертикале. Непрекидном серијом мањих удара из наизглед неповезаних извора у исту мету, као што је председник, мало помало постиже се ефекат руинирања његовог угледа, а затим се прелази у фазу отворене сатанизације где „мета“ бива оптужена за сва зла овог света – а нарочито за богаћење, корупцију и криминал. А када падне „глава“, цео систем се онда лако урушава. Управо то се зимус догодило у Украјини, као и у читавом низу држава раније.

Техника примењена у Русији најбоље се може сагледати и по самом одабиру два кључна револуционара. Наваљни се представља као националиста који је популарност стекао инфантилним али запаљивим покличом „Доста смо хранили Кавказ!“ Управо ове идеје једне су од најопаснијих у Русији. Онога тренутка када Москва престане да одржава социјални мир у махом муслиманским, кавкаским републикама, уследиће нагли пораст тероризма и сепаратизма. Тако се распирују грађански сукоби и у великим урбаним срединама, где и мала варница може изазвати велики пожар међу милионима хришћана и муслимана који заједно живе. На супротној страни политичког спектра делује Удаљцов, наводни комуниста, који око себе окупља пре свега анархистички оријентисану омладину и разочаране левичаре који и даље маштају о социјалистичким идејама и „диктатури пролетаријата“.

Тако спој националиста и социјалиста, уједињених око идеје рушења Путина, подиже са дна друштвени талог какав је у Украјини већ испливао на површину. То и јесте крајњи циљ руске револуције која се припрема у евроатлантској кухињи, али она неће успети. Напротив, руски отпор глобалној окупацији биће све жешћи, јер ће санкције Запада имати сасвим супротан ефекат од планираног – уместо да везују руке Москви, они ће јој само помоћи да раскине и последње окове преостале из смутних времена перестројке и демократизаторства. Сликовито речено, за 15 претходних година са Путином на челу, Русија је успела да се из лежећег положаја подигне на колена. Сада је одлучила да устане чврсто на обе ноге и отуда тако снажни и мучки ударци по њеној глави. Али, усправљање Русије више нико не може да заустави.

Извор: Печат